Razvoj matičnog knjigovodstva

Uzgoj konja je tradicionalno strogo regulisan nacionalnim propisima u velikom broju razvijenih zemalja. Registracija priplodnih životinja, performans test i licenciranje pastuva je, po pravilu, ingerencija matičnih ureda koje kontroliše država na nacionalnom i/ili regionalnom nivou. Registracija grla je monopolizovana u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji, što je u suprotnosti sa mnogim pravilnicima EU, te se propisi u oblasti vođenja matičnih knjiga liberalizuju. U ovom momentu u Nemačkoj postoji čak 37 centara za registraciju konja i u mnogima se vode knjige za više od jedne rase, dok ih je pre dvadeset godina bilo samo 26. Matične knjige za konje koji su namenjeni za konjički sport u većini slučajeva prihvataju sve pastuve i kobile iz većih i priznatih matičnih registara (hanoveranci, holštajni, sel-frans i KWPN) sa izuzetkom knjige porekla rase. Ustanovljavanje međunarodnih odgajivačkih asocijacija podrazumeva i da registri onih zemalja koje nisu članice evropskih asocijacija moraju da poštuju principe utvrđene na međunarodnom nivou i samim tim prihvate uzgojne programe. Očekuje se da se u evropskim zemljama počnu gajiti i rase koje su nastale na drugim lokalitetima ili su do sada gajene tradicionalno u pojedinim regionima uz primenu standarda koji su utvrđeni za razvijeno konjarstvo zemalja EU.

Matična evidencija za pojedine rase i tipove konja u našoj zemlji je na žalost u veoma lošem stanju. Naime, u bivšoj SFRJ postojali su selekcijski centri i organizacije koje su vodile matičnu evidenciju za pojedine rase konja. Ovi centri su bili raspoređeni po bivšim republikama. U praksi matične knjige su se vodile samo za najznačajnije rase: engleske punokrvnjake, kasače, lipicanere, arabere, nonijuse, neke polukrvne rase i tipove. Zbog slabe zainteresovanosti za konjarstvo evidencija je vođena bez konsultovanja asocijacija koje vode knjige porekla rase, vrlo često i bez zadovoljavanja osnovnih kriterijuma koji su postavljeni u uzgoju pojedinih rasa, čime su naše knjige, ali i konji isključeni iz međunarodnih okvira. U poslednjih par godina udruženja za galopski i kasački sport pokušavaju da prevaziđu nagomilane probleme i da obezbede uslove za međunarodnu verifikaciju domaćeg uzgoja. Ostala grla i dalje se gaje stihijski, a u nekim slučajevima se ne zna ni kome se treba obratiti za prijavu ždrebadi. I dalje je interesovanje države za ovu granu stočarstva slabo.

Najveći problem jeste činjenica da uprkos značajnom uvozu plemenitih grla nema potstreka da se organizuje gajenje polukrvnih konja i konja koji su pogodni za škole jahanja, premda postoji značajan interes za ova grla u celom regionu. Što je još gore, mnogi uvezeni konji su pripadnici rasa za koje nema uslova da se osnuju nacionalne matične knjige, te se uvoze kastrirana grla ili se kobile koriste za gajenje ukrštanjem. Plansko gajenje pojedinih rasa i tipova za specifičnu namenu ne postoji ni u nagoveštaju, pri čemu su pojedinci koji pokušavaju da organizuju uzgoj prepušteni sami sebi ili naterani da sami kontaktiraju organizaciju koja vodi knjigu porekla rase kako bi obezbedili uslove koji eventualno mogu da im omoguće dozvolu registracije grla van naše zemlje. Uzgoj domaćeg polukrvnjaka je takođe uslovljen poštovanjem pravila koja diktira Evropski komitet za zootehniku i zahteva hitno ustanovljavanje minimalnih standarda za uzgoj konja. Da bi se prevazišli nagomilani problemi u našem konjarstvu neophodan je društveni konsenzus i mobilizacija svih zainteresovanih za uzgoj konja.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA