Poremećaji zdravlja i proizvodnja u konjarstvu

Ma koliko po mnogim svojim osobinama bio savršen, priroda je konju ostavila i brojne nedostatke koji su neretko uzrok njegovog stradanja. U divljini, stalno ugrožen od različitih predatora, razvijao je jedinu osobinu koja mu je obezbeđivala opstanak - brzinu. Retko koja toliko krupna životinja se može pohvaliti takvom brzinom, snagom i izdržljivošću.

Noge, od kojih u najvećoj meri zavise ove osobine su ujedno i prva slaba tačka. Konj je praktićno jedina vrsta životinja koja se oslanja samo na po jedan prst svake od četiri noge. Donji delovi ekstremiteta od karpalnog i tarzalnog zgloba naniže, pritom, sastoje se od jakih kostiju preko kojih je praktično zategnuta samo koža koja prekriva tetive, ligamente, krvne sudove i nerve. Sve ove strukture su direktno izložene traumatskim inzultima što predstavlja osnov za pojavu mnogih teških povreda i oboljenja, od kojih su najteže frakture kostiju.

Kopito sa kopitnim zglobom, koje odgovara prvom članku prsta kod čoveka, nosi ogroman teret mase tela, neretko preko 700 kg. Zahvaljujući specifičnoj građi lamelarnog tkiva - primarnim i sekundarnim lamelama koje višestruko povećavaju površinu preko koje se kopitna rožina povezuje sa kopitnom kosti, kopitni mehanizam u normalnim okolnostima uspeva da izdrži ogromno opterećenje čitave mase tela, koja se višestruko povećava pri velikim naprezanjima - na primer doskoku kod preskakanja prepona. U slučaju oštećenja laminarnog tkiva opterećenje provocira veoma jak bol i hromost najvišeg stepena. Osim činjenice da se kopitna kost vezuje za kopitnu rožinu veoma uzanim delom živog tkiva, veliki problem predstavlja kopitna cirkulacija. U kopito krv dovode dve digitalne arterije, koje se u uskom delu laminarnog tkiva granaju u mrežu kapilara stešnjenih relativno neelastičnom čaurom. U slučaju zapaljenja ne postoji mogućnost da se razvije otok - čak i mali izlazak tečnosti iz krvnih sudova dovodi do povećanja tkivnog pritiska i blokade cirkulacije, što za posledicu ima otežano odvođenje krvi iz kopita, otvaranje arterio-venskih anastomoza, mikrotrombozu, nedovoljan priliv kiseonika, nekrozu lamina i kidanje veze između kopitne kosti i rožine. Na tome se zasniva patogeneza kopitne kočine ili laminitisa, jednog od najtežih oboljenja kopita koje često dovodi do trajnog gubitka radne sposobnosti, neretko i do uginuća.

Zdrav konj savršeno dobro ume da dozira silu koju njegov lokomotorni aparat -kosti, zglobovi, ligamenti i tetive mogu da podnesu. U mnogim situacijama, međutim, ova sila može da nadmaši izdržljivost lokomotornog aparata što za posledicu ima teške povrede: istegnuće ili kidanje tetiva i ligamenata, iščašenja i uganuća zglobova, prelome kostiju... Neke od ovih povreda za konja znače i smrtnu presudu. Takve situacije inače nisu toliko retke.

Mišićna masa, osim što daje oblik telu i čini najvažniji deo motora koji pokreće jedan tako složen mehanizam kao što je konjski organizam, predstavlja isključivu vezu trupa sa prednjim ekstremitetima. Mišići konja su najčešće vitki, dobro vaskularizovani, obezbeđujući lako snabdevanje kiseonikom. Mišići zadnjeg dela tela su, međutim, masivni i njihovo snabdevanje kiseonikom uprkos vaskularizaciji može biti problematično. Iz toga proističe još jedna slaba tačka konja, odgovorna za pojavu tzv. praznične bolesti.

Organi za varenje predstavljaju drugu osetljivu tačku konja. Tokom svog razvoja konj je razvio sposobnost opstanka na naizgled oskudnim izvorima hrane -isključivo travi. U strahu od predatora maltene tokom celog dana je bio na nogama, koristeći svaki bezbedan trenutak da unese po malo trave koja je obezbeđivala sve njegove potrebe. Kako nije nikada bio u mogućnosti da odjednom uzme veliku količinu hrane koja bi podmirivala njegove potrebe u dužem vremenskom periodu, razvio je mali želudac koji je mogao da primi veoma malu količinu hrane i u kome se hrana kratko zadržavala. Iz ovako malog želuca je praktično za vreme uzimanja hrane, nakon kratkotrajne i delimične pripreme za varenje zahvaljujući želudačnim sokovima, sadržaj napuštao želudac i gomilao se u velikim vrećama debelog creva gde se zahvaljujući obilju mikroorganizama nastavljao proces varenja. Želudac konja ima zapreminu od 14 do 20 litara, što iznosi manje od 8% ukupne zapremine organa za varenje. Za razliku od konja, na primer, mesojedi imaju ogroman želudac na koji otpada više od 60% ukupne zapremine organa za varenje. Mesojedi su evolucijom razvili ogroman želudac koji im je omogućavao da brzo unesu veći deo plena koji su ulovili i spreče da ga druge životinje ne pojedu. Pas se zahvaljujući tome normalno hrani jednom dnevno. Konj to ne može. Ako bi uzeo odjednom veću količinu hrane, što se po pravilu dešava kod gladnih životinja ili životinja koje se neredovno hrane, došlo bi do proširenja želuca koje može da bude uzrok veoma jakim bolovima, ponekad i uginućima. U slučaju prepunjenosti želuca konj ne može da povrati hranu, to ne dozvoljava koso ulevanje jednjaka u želudac i jak sfinkter kardije. Maleni želudac se, konačno, ni u jednom delu ne dodiruje sa spoljnim trbušnim zidom, zbog čega kontrakcije trbušnog zida, koje prate akt povraćanja kod mesojeda, ne mogu da prenesu neophodan pritisak na želudac potreban za vomitus. Sve to doprinosi dužem zadržavanju hrane i otežanom pražnjenju, posebno ako se zna da je i izlazak iz želuca podjednako komplikovan kao i ulazak: ušće dvanaestopalačnog creva se nalazi na gornjem delu želuca, visoko gore, pa su za potiskivanje hrane potrebne izuzetno jake kontrakcije želuca, što je u uslovima prepunjenosti teško ostvariti. Na taj način želudac prepunjen hranom koja bubri ili produkuje gasove može lako da prsne, što se po pravilu završava uginućem. Mesojedi u sličnim situacijama lako povraćaju. Kako se mesojedi hrane obilno jednom dnevno, kod njih se želudačni sok luči povremeno, u vreme samog hranjenja i ubrzo nakon obroka prestaje. Kod konja koji je razvio drugačiji način hranjenja želudačni sok se luči stalno. Ako je želudac prazan, hlorovodonična kiselina iz želudačnog soka počinje da nagriza sopstveno tkivo dovodeći do manjih ili većih oštećenja sluzokože, ponekad peptičkih ulkusa (čireva na želucu) koji takođe dovode do povremeno jakih količnih bolova, neretko i uginuća. Kolike su otuda postale za konje veoma karakteristična oboljenja koja i danas predstavljaju najčešći neposredni uzrok uginuća.

Tanko crevo konja (duodenum, jejunum i ileum) je veoma dugačko (dostiže dužinu od skoro 20 m) i visi na jako dugom mezenterijumu koji obezbeđuje izuzetnu pokretljivost. Karakteriše se veoma velikom naboranošću: veliki nabori tankog creva, crevne resice u osnovi nabora i mikroresice na površini zrelih ćelija crevnih resica višestruko povećavaju površinu preko koje se odvija značajan udeo resorpcije svarenih hranljivih sastojaka. U tankom crevu se odvija enzimsko varenje i resorpcija dela lako svarljivih sastojaka hrane, koji se tu, nažalost, relativno kratko zadržavaju. Pasaža hrane iz želuca, naime, počinje praktično za vreme uzimanja hrane, nakon kratkotrajnog mešanja i kvašenja - peristaltičkim talasom biva potisnuta ka debelim crevima gde se uz pomoć ogromnog broja mikroorganizama nastavlja varenje i resorpcija svarenih materija. Jaki peristaltički talasi neophodni za brzu pasažu hrane od želuca do debelog creva ponekad mogu da jako pokretne zavoje tankog creva izmeste iz normalnog položaja i utisnu ih u pojedine prirodne ili stečene otvore, gde se lako zaglavljuju, uz pojavu veoma jakih količnih bolova i, takođe, česta uginuća.

Tanko crevo se uliva u slepo crevo na tzv. ileocekalnoj valvuli koja se nalazi u gornjem delu slepog creva, u visini desne gladne jame - odatle sadržaj ponire duboko u slepo crevo, čiji se vrh nalazi dole i napred, skoro do dijafragme. Da bi se sadržaj iz slepog creva potisnuo u naredne segmente debelog creva - veliki kolon, potreban je novi, veoma jak peristaltički talas koji počinje od vrha slepog creva, kako bi se sadržaj podigao do cekokoličnog otvora koji se nalazi visoko u blizini ileocekalnog otvora. Za vreme ovog talasa ileocekalni otvor je zatvoren - u slučaju proždrljivog unošenja hrane i/ili sporije pasaže sadržaja iz slepog creva, ispred ileocekalnog otvora se može nagomilati veća količina sadržaja dovoljna do dovede do velike distenzije sa količnim bolovima.

Slepo crevo je, kao što mu samo ime kaže, velika slepa vreća zapremine od 50 i više litara. Iz slepog creva sadržaj putuje u veliki kolon, još veću vreću zapremine od 80 litara, koja je pri tom veoma pokretna: levi položaj nalik na veliku potkovicu lako se obrće oko uzdužne osovine, naročito prilikom valjanja konja, dovodeći do prekida pasaže sa jakim količnim bolovima i neretko uginućem. Naizmenični niz suženja i proširenja: uzan otvor ileocekalne valvule, široka vreća slepog creva i ponovno suženje u predelu cekokoličnog otvora iza koga sledi široka vreća velikog kolona, koja se sužava prilikom savijanja iz donjeg u gornji položaj, proširuje ispred ulaska u mali kolon (ventrikuloidno proširenje velikog kolona), koji započinje višestruko manjim promerom - ispred svakog od navedenih suženja sakuplja se hrana koja ponekad dovodi do potpunog zapušenja. U lumenu vrećastih delova slepog creva i velikog kolona se, nadalje, mogu stvoriti veliki kamenovi od ostataka hrane, dlake ili nataloženih mineralnih soli, ponekad veličine čovečije glave, koji se naročito lako uglavljuju u suženi deo malog kolona - posledice su opet količni bolovi i često uginuće. Kolike su, dakle, grupa veoma teških i bolnih oboljenja organa za varenje, koje nastaju zbog specifične građe digestivnog sistema i to uglavnom u vezi sa greškama u ishrani.

Debelo crevo konja je, kao što je napred već istaknuto, rezervoar ogromnog broja mikroorganizama koji imaju značajnu ulogu u varenju hrane, pre svega vlaknastog karaktera - funkcija ovog dela intestinalnog trakta konja po mnogo čemu liči na funkciju buraga kod preživara. Poremećaji mikroflore debelog creva predstavljaju relativno čest i izuzetno opasan problem. Ishrana bogata koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima, poput kukuruza u zrnu, potencira aktivnost bakterija koje razlažu ugljene hidrate: nakupljanjem velike količine organskih kiselina produkata bakterijskog vrenja u crevima dolazi do pojačanog raspadanja drugih vrsta bakterija, pri čemu neke od njih oslobađaju opasne endotoksine koji se lako resorbuju i putem krvi dospevaju do kopita, izazivajući laminitis ili kopitnu kočinu. Neki antibiotici, opet, mogu da dovedu do prerastanja pojedinih vrsta bakterija, neretko fatalnih po život konja. Linkomicin i klindamicin, recimo, podstiču rast anaeroba Clostridium dificille, koji dovodi do teškog kolitisa najčešće sa smrtnim ishodom, zbog čega se kod konja ne smeju koristiti, iako se kod drugih vrsta primenjuju bez ikakvih opasnosti. Kolitis sa prolivom kod konja mogu da izazovu i drugi antibiotici: tetraciklini, neki cefalosporini i sl., zbog čega se konjima moraju davati sa velikim oprezom. Kada je kolitis u pitanju, na kraju, treba istaći još jedan fenomen. Zapaljenje sluzokože kolona dovodi do izuzetno velike sekrecije tečnosti u lumen creva, pri čemu se sasvim mala količina izbacuje kao proliv. Samo pedesetak litara nakupljene tečnosti u debelim crevima (može i znatno više) za konja od 500 kg znači visok stepen dehidracije od 10%, sa brzim razvojem šoka i uginućem, dakle bez spolja vidljivih simptoma koji to mogu da nagoveste. I za kraj još jedna specifičnost vezana za digestivni trakt: konji nemaju žučnu kesu pa se žuč kod njih izlučuje kontinuirano. Shodno tome, izuzetno velike potrebe u energiji kod radnih i sportskih konja ne mogu se efikasno obezbediti korišćenjem masti u ishrani, jer je za njihovo varenje neophodno mnogo više žuči.

Treća slaba tačka konja je sistem organa za disanje. Za rad koji obavlja, a posebno za postizanje velikih brzina, potrebna mu je energija koju najracionalnije može da iskoristi u prisustvu kiseonika. Čak i malo veći napor traži mnogo više kiseonika, što se postiže ubrzanim i pojačanim disanjem, čime se u pluća unosi više kiseonika i istovremeno izbacuje višak ugljendioksida. Konj ima tako dizajniran respiratorni sistem koji je u stanju da višestruko poveća količinu udahnutog i izdahnutog vazduha, a time i razmenu gasova, shodno potrebama organizma, prvenstveno zahvaljujući ogromnim plućima i širokim disajnim putevima koji obezbeđuju efikasan protok vazduha.

U punom opterećenju konj povećava količinu udahnutog i izdahnutog vazduha maksimalnim ispravljanjem disajnih puteva - ispružanjem glave ose nosnih šupljina, ždrela, grkljana i dušnika se maltene dovode u ravnu liniju. Zahvaljujući mišićima podizačima rebara, a u skoku i izvlačenju lopatice, u inspirijumu se grudni koš maksimalno širi i pluća poput pumpe uvlače potrebnu količinu vazduha, da bi se u ekspirijumu opuštanjem zida grudnog koša (u doskoku i pritiskom trbušnih organa na dijafragmu) maksimalna količina udahnutog vazduha nakon razmene izbacila napolje. Veći deo disajnih puteva čine krute cevi (nosne šupljine, grkljan, dušnik) koje obezbeđuju maksimalan protok vazduha. Ždrelo je, međutim, kao proširena kesa mekanih zidova umetnuto između nosnih šupljina i grkljana i predstavlja jednu od značajnijih slabih tačaka konja. Otok zida ždrela sužava ždrelni prostor i u maksimalnom inspirijumu može doći maltene do slepljivanja zidova ždrela i opstrukcije disanja - to se u punom galopu manifestuje dramatičnim simptomima nalik na davljenje, po pravilu sa promenom koraka, nekad i posrtanjem. U galopu konj diše u ritmu sa korakom, u skoku udiše i u doskoku izdiše: prekid ritma disanja menja i ritam koraka. Sličnih problema ima dosta, naročito kod mladih konja kod kojih zbog učestalih virusnih infekcija može doći do pojačane reakcije limfatičnog tkiva (limfoidna hiperplazija ždrela ili hronični faringitis) sa zadebljanjem zida ždrela.

Nedovoljna prohodnost disajnih puteva, koja se, osim u slučaju hroničnog zapaljenja ždrela, uočava i kod banalnih prehlada i infekcija gornjih disajnih puteva, umanjuje razmenu gasova u plućima. Konj koji je navikao da bude stalno u pokretu, čak i kada čovek od njega to ne zahteva, nedovoljnu razmenu gasova pokušava da kompenzuje još jačim disanjem. Na taj način infektivne čestice koje normalno napadaju samo gornje disajne puteve raznosi po celim plućima, što za posledicu ima tešku komplikaciju koju je sam sebi izazvao. Sve bi bilo drugačije da je ostao u štali i mirovao dovoljno dugo da se prehlada zaleči. Najgore je što ni sami vlasnici nemaju dovoljno strpljenja, pa naizgled zdravog konja pre vremena vraćaju u trening što najčešće za posledicu ima smanjenu radnu sposobnost. Čak i da ne dođe do rasejavanja infektivnih čestica po celim plućima, konj nije u stanju da u uslovima pojačanog i ubrzanog disanja kroz sužene bronhijalne puteve izbaci sav udahnuti vazduh - on se nagomilava u alveolama koje se postaju sve šire što vremenom dovodi do emfizema ili sipnje.

Nelečene ili još češće neadekvatno lečene bolesti disajnih puteva, bez poštede od rada, po mnogima češće dovode do smanjenja radne sposobnosti nego bolesti lokomotornog aparata. Ako znamo da gotovo sve važnije infektivne bolesti konja napadaju respiratorne organe: ždrebećak, sakagija, antraks, pastereloza, influenca, virusni arteritis, rinopneumonitis i ostale herpesvirusne infekcije, rinovirusne infekcije, reovirusne infekcije, parainfluenca virusne infekcije, adenovirusne infekcije itd, jasno je koliko su organi za disanje konja ugroženi.

Četvrta ali ne toliko slaba koliko za sportska nadmetanja važna tačka jeste konjsko srce koje u uslovima povećanih potreba za kiseonikom uspeva da višestruko poveća svoju efikasnost, mnogo više nego srce čoveka.

Povećane potrebe za kiseonikom obezbeđuju se aktiviranjem adaptacionih mehanizama koji obuhvataju povećanje sistolnog volumena, povećanje frekvence srčanog rada i povećanje hematokritske vrednosti krvi. U normalnim okolnostima, u mirovanju, frekvenca srca iznosi oko 30 udara u minuti - u maksimalnom galopu neretko preko 230. Istiskivanjem krvi iz slezine se, pri tome, hematokritska vrednost, a time i gustina krvi povećava za više od 50 odsto. Teško je zamisliti životinju ili čoveka čije je srce u stanju da kroz krvne sudove potiskuje toliko gustu krv brzinom koja je 10 puta veća od normalne. To može samo sportsko srce konja, koje povećanom snagom može ne samo da kroz krvne sudove potiskuje toliko gustu krv već i da poveća udarni volumen, naravno, samo do određenih granica. Za vreme maksimalnih naprezanja može doći i do teških oštećenja - pucanja velikih krvnih sudova i iznenadnih uginuća, naročito ako su uz to data i neka nedozvoljena stimulativna sredstva, dovoljna da eliminišu odbrambene mehanizme organizma i osećaj samokontrole.

S obzirom na sportske performanse konja, na kraju, ne bi bilo umesno ne reći još nešto o muskulaturi - motoru koji pokreće jedan tako složen mehanizam kao što je telo ove životinje. Na muskulaturu konja - oko 700 skeletnih mišića, naime, otpada 40-50 odsto telesne mase - kod sportskih konja poput engleskog punokrvnjaka i preko 55 odsto telesne mase. Skeletni mišići se sastoje od velikog broja mišićnih snopova u čiji sastav, opet, ulazi na stotine pojedinačnih mišićnih vlakana, koja ustvari predstavljaju izdužene mišićne ćelije sposobne da se kontrahuju i na taj način pokrenu lokomotorni aparat - sistem poluga međusobno povezanih zglobovima.

Između mišićnih vlakana nalazi se mnoštvo krvnih kapilara (200-1000 kapilara na mm³ muskulature) koji formiraju mrežu zaduženu da mišiće snabde dovoljnom količinom kiseonika i oslobodi ih od ugljendioksida i drugih materija koje nastaju u izuzetno intenzivnim metaboličkim procesima neophodnim za kontrahovanje mišića. Za mišićni rad su potrebne ogromne količine energije, koja se prvenstveno dobija razgradnjom glikogena. To znači da je efikasnost mišićnog rada limitirana količinom glikogena u mišićima i adekvatnom perfuzijom mišića krvlju, pošto je kiseonik najvažniji faktor od koga zavisi najefikasniji - aerobni put oslobađanja energije. Količina energenata i stepen i njihovog iskorišćavanja delom su uslovljeni genetskim faktorima, a delom treningom. Kod konja postoje tri tipa mišićnih vlakana: tip I ili sporo kontraktilna vlakna, tip IIA ili brzo kontraktilna sporozamarajuća vlakna i tip IIB ili brzo kontraktilna nisko oksidativna -brzozamarajuća mišićna vlakna. Ova vlakna se razlikuju po svojoj veličini, količini deponovanog glikogena i mreži krvnih kapilara koja ih opskrbljuje kiseonikom. Zastupljenost pojedinih tipova mišićnih vlakana ukazuje na potencijalne sportske performanse (vlakna koja uslovljavaju snagu i/ili brzinu - kratkoprugaši, srednjeprugaši ili dugoprugaši), kao i na utreniranost. Pri tome, ono što je posebno važno, od zastupljenosti pojedinih tipova mišićnih vlakana često zavisi i pojava mnogih značajnih miopatija, kao što je, na primer, praznična bolest.

Mišićni rad, na kraju, povlači za sobom oslobađanje ogromne količine toplote, koja se u prvom redu oslobađa znojenjem. Eto još jednog fenomena specifičnog za konje: znojne žlezde konja su apokrinog tipa, uz svaki dlačni folikul nalazi se i znojna žlezda koja luči hipertoničan znoj sa znatno višim sadržajem elektrolita od znoja drugih životinja. U uslovima intenzivnog rada i oslobađanja velike količine toplote, putem znojenja gubi se 10 do 15 litara znoja na sat - ukupna zapremina tako izgubljene tečnosti često premašuje 50 litara ili 10 odsto telesne mase, pri čemu ni slučajevi kolapsa nisu retki. U svakom slučaju, zbog znojenja, jedan od najvećih problema u intenzivnom treningu, posebno leti, predstavlja dehidracija sa gubitkom elektrolita.

Sumirajući sve navedeno, moglo bi se zaključiti da je za optimalno zdravlje i proizvodne rezultate neophodno uskladiti držanje, negu, ishranu i eksploataciju sa pomenutim specifičnostima. Nepoštovanje prirodnih potreba konja povećava rizik od pojave mnogih oboljenja, a time i ekonomskih gubitaka.

Kako se konji prvenstveno koriste za rad - različite discipline konjičkog sporta, rekreativno jahanje, vuču i nošenje tereta, logično je da u patologiji najvažniju ulogu igraju oni poremećaji koji umanjuju radnu sposobnost. Bolesti lokomotornog aparata bez sumnje zauzimaju vodeće mesto i one se u velikoj meri mogu kontrolisati pravilnom selekcijom i kvalitetnim odgojem, zatim odgovarajućom ishranom, negom i, naravno, eksploatacijom. Mnogi propusti u selekciji, koji proističu iz neadekvatnog odabira priplodnjaka i greške u odgoju ždrebadi mogu ostaviti posledice koje se nikada ne mogu otkloniti. Osim smanjenja radne sposobnosti, mnoga oboljenja lokomotorrnog aparata dovode do uginuća, eutanazije ili prinudnog klanja. Bolesti digestivnog trakta su ne manje značajne. Kolike, na primer, još uvek se smatraju najčešćim pojedinačnim uzrokom uginuća konja, ako se zanemare mogućnosti većih gubitaka u slučaju eventualnog pojavljivanja nekog od opasnih zaraznih oboljenja. U najvećem broju slučajeva, pri tome, kolike nastaju usled nepoštovanja prirodnih potreba konja, koje su usklađene sa njihovim anatomskim i fiziološkim specifičnostima (greške u ishrani, parazitoze itd.). Na trećem mestu su verovatno respiratorne bolesti, koje su po mnogim autorima češći uzrok smanjenja radne sposobnosti od oboljenja lokomotornog aparata. Najvažniji uzrok respiratornih bolesti su pri tome infektivni agensi -virusi, bakterije, gljivice, paraziti... Gotovo sve virusne bolesti konja su respiratorne bolesti, pri čemu je najveći broj hroničnih oboljenja respiratornog sistema posledica preležanih respiratornih infekcija. Kako su infektivne bolesti istovremeno odgovorne i za druge posledice, na primer, abortuse i neonatalne gubitke, a mogu se prevenirati odgovarajućom kontrolom, njima treba posvetiti posebnu pažnju.

 

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA