Angorska koza

Angorska koza je rasa domaće koze, koja potiče iz okoline Ankare (Angore) u Turskoj. Gaji se prvenstveno zbog kvalitetne dlake (vune), poznate pod imenom moher.

Rastom je dosta manja od mlečnih koza. Težina koza je 32-35 kg. Telo je pokriveno dugačkom kovrdžavom svilastom dlakom, sem ušiju njuške i nogu kod papaka. Boja dlake je bela ili beličasta sa žutim presjajem. Zbog svoje dugačke bele dlake, izgledom veoma podseća naovcu. Oba pola imaju rogove, samo što su kod mužjaka veći i spiralni. Uši su im spuštene. Plodnost je dosta slaba, jer normalno daje jedno jare, a bližnjenje je izuzetno. Mladunci su u prvim mesecima osetljivi naročito na vlagu i maglu i zato moraju biti gajeni u staji. Odrasli su takođe dosta osetljivi, fine konstitucije, traže dobru hranu, koze nisu dobre majke, a i osetljive su pri porođaju. Slabije su otpornosti od drugih rasa koza, naročito na parazite. Mlečnost je minimalna, oko 25 litara i obično se sve mleko ostavlja jaradi.

Najznačajnija odlika angorske koze, u poređenju sa ostalim rasama koza, jeste moher koji se striže. Prosečna koza u SAD–u proizvede oko 5,3 funti mohera po striženju, a šišanje se vrši obično dva puta godišnje. Moher je veoma sličan vuni po hemijskom sastavu, ali se od nje razlikuje po tome što je finijeg kvaliteta, tanke i glatke površine. Zbog toga nema sposobnost filcanja koju poseduje vuna. Moher je veoma sličan sirovoj, gruboj vuni po veličini vlakna. Moher se smatra značajnim materijalom koji se može koristiti za tapaciranje, proizvodnju pliša, prekrivača i drugih čvrstih, lepih i izdržljivih materijala

Iz Turske je prvi put u Evropu preneo Karlo V 1554. godine. U Južnu Afriku je ova rasa uvezena 1838., a u SAD 1849. godine. Danas su te zemlje, pored Turske, najveći uzgajivači angorske koze.

 

 

 

 

Literatura:

Gutić Milenko, Snežana Bošković-Bogosavljević, Vladimir Kurćubić, Milun Petrović · Leka Mandić, Vladimir Dosković - KOZARSTVO TEHNIKA I TEHNOLOGIJA ODGAJIVANJA; Čačak 2006.

http://sr.wikipedia.org