Gutanje vazduha (aerofagija)

 

Griženje jasala i drugih tvrdih površina sa gutanjem vazduha je jedan od relativno čestih poroka, neretko sa ozbiljnim posledicama po radnu sposobnost i zdravlje životinje. Sam akt je prilično karakterističan i lako zapada u oči: jakim pritiskom gornjih sekutića o ravnu čvrstu podlogu, kao u pokušaju zagriza, uz lučno povijanje vrata, konj uz specifičan zvuk nalik na groktanje praktično usisava vazduh. Termin gutanje vazduha ili aerofagija koristi se ponekad i za kobile koje usisavaju vazduh u vaginu, naročito dok trče.

Iako griženje čvrstih predmeta i gutanje vazduha obično idu zajedno, jedno može biti učinjeno bez drugog. Do gutanja vazduha može doći i kad konj ne drži ništa u zubima. U pojedinim slučajevima se, nadalje, može videti kako konj guta vazduh uz oslanjanje gornjih sekutića o sopstveno prednje lažno koleno ili prednju cevanicu. Pojedini konji gutaju vazduh samo kad su sami, a drugi to čine samo dok ih neko posmatra. Većina konja, ipak, to radi bez obzira na prisustvo ili odsustvo drugih konja ili ljudi. Najveći broj konja, pri tom, guta vazduh isključivo u štali.

Griženju tvrdih površina sa gutanjem vazduha skloni su nervozni, hiperaktivni konji držani u boksu, koji veći deo vremena malo rade i više se dosađuju. Primećeno je, takođe, da se mana u nekim zapatima i familijama javlja češće, a u nekim znatno ređe. Imitiranje majki od strane njihove ždrebadi je isključeno, zbog čega se ne sme zanemariti mogućnost nasleđivanja, bar temperamenta.

 

Uzrok griženja i gutanja vazduha nije poznat. Verovatno je da sve počinje dosađivanjem i izmišljanjem zabave ili imitiranjem drugih konja. Zagovornici teorije da sve mane proističu iz nemogućnosti zadovoljenja prirodnih navika, smatraju da je griženje tvrdih predmeta simuliranje pasenja i odgrizanja trave prednjim zubima. Mladi dokoni konji u svakom slučaju mogu razviti ovakav porok uvek kada su u društvu konja koji to rade. Postavljena je i teorija da konji počinju da gutaju vazduh zbog hroničnih gastrointestinalnih problema i kolika, mada je mnogo verovatnije da gutanje vazduha samo po sebi izaziva kolike.

Kontinuirano griženje tvrdih površina može dovesti do bržeg trošenja i erozije gornjih sekutića i naglašene hipertrofije vratnih mišića. Trošenje sekutića je ponekad toliko izraženo da se prednji zubi prilikom zatvaranja usta uopšte ne dodiruju, što drastično otežava uzimanje hrane. Čak i da ne dođe do takvih oštećenja zuba, kontinuirano gutanje vazduha ostavlja malo vremena za normalno uzimanje hrane, zbog čega će logično doći do mršavljenja. Najčešće, ipak, gutanje vazduha ne dovodi do ozbiljnih posledica, što naravno ne znači da se takvo ponašanje može dugo ignorisati. Postupak odučavanja je isti kao i u prethodnim slučajevima: veći nivo slobode kretanja će umanjiti dosadu i pažnju usmeriti na druge stvari. Iako im je društvo korisno, gutače vazduha nije pametno držati sa drugim konjima - može im se eventualno obezbediti društvo drugih vrsta životinja. Samoću u svakom slučaju treba izbeći i pribeći nekoj od metoda za odučavanje od gutanja vazduha. Mada ni jedna nije apsolutno efikasna, korisnim se pokazalo zatezanje kožnog kaiša širokog od pet do sedam santimetara oko konjskog grla. Kada se konj u pokušaju gutanja napne i krene da povije vrat, kaiš izaziva bol koji ga najčešće odvraća od prvobitne namere. Da bi se pojačao ovaj efekat, neki kaiševi iznutra imaju metalni uložak koji dodatno pritiska traheju. Drugi kaiševi, opet, imaju jastuče od tvrde kože u obliku srca, sa oštrim krajem koji ulazi u prostor između vilica, pričinjavajući dodatnu nelagodnost prilikom pokušaja savijanja vrata i griženja. Kaiševi protiv gutanja vazduha generalno smanjuju ili sprečavaju ovu pojavu u početku. Pojedini konji, ipak nastavljaju da gutaju vazduh uprkos kaiševima. Kaiševi moraju biti čvrsto priljubljeni uz grlo, ali ne i previše zategnuti, da ne bi ometali disanje i cirkulaciju. Za vreme hranjenja, pri tome, moraju biti skinuti. U nekim slučajevima se gutanje vazduha može sprečiti korišćenjem šuplje, cilindrične, perforirane žvale, kao i gumene ili drvene žvale, mada ona izaziva veću nelagodnost koja može voditi ka novoj frustraciji. Držanje konja u boksu sa glatkim zidovima bez jasala i pojilica, kao i drugih čvrstih predmeta na koje se može osloniti prilikom gutanja vazduha, takođe može pomoći, mada ne uvek. Vraćanjem u pređašnje uslove držanja stara navika će se verovatno ponovo javiti, pri čemu se ne smeju zanemariti ni teži oblici poroka kada konj nauči da guta oslanjanjem o sopstveno koleno ili čak bez oslonca.

Opisane su i drastičnije metode odvikavanja, od ogrlica sa elektroškovima, do određenih hirurških zahvata, međutim, ni jedan način nije apsolutno efikasan u svim slučajevima - najčešće deluju samo privremeno dok konj ne otkrije novi sistem. Kažnjavanje pri tom može imati suprotan efekat, zbog čega je najbolje, po napred već opisanom sistemu, pokušati sa otklanjanjem ili ublažavanjem uzroka -većom slobodom kretanja ili povećanjem prostora u kome se životinja kreće, intenzivnijim radom, obezbeđivanjem društva druge životinje i/ili korišćenjem različitih sprava za odvraćanje pažnje od gutanja vazduha. U postupku odvikavanja može koristiti i korekcija obroka - smanjenje ili isključivanje koncentrovanih zrnastih hraniva i briketa i povećanje količine kabastih hraniva.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA