Ovca ili domaća ovca (Ovis aries) je domaća životinja iz reda papkara, verovatno nastala domestifikacijom muflona u predelima južne i jugozapadne Azije. Ovce se uzgajaju zbog mesa, mleka i vune kao i za priplod. Ovčija vuna je u najširoj upotrebi od svih vrsta vuna, a postupak kojim se dobija naziva se striganje (striža, šišanje ovaca).

Mužjak ovce naziva se ovan a mladunče ovce jagnje. Naziv za meso ovce je ovčetina, dok se meso mladih ovaca naziva jagnjetina. Čovek čije je zanimanje čuvanje ovaca naziva se ovčar (pastir), dok se psi koji se koriste kao pomoć u kontrolisanju stada ovaca nazivaju ovčarski (pastirski) psi. Veštačkom selekcijom uzgojeno je više rasa ovčarskih pasa.

Kako je ovca bila jedna od ključnih domaćih životinja tokom istorije civilizacije, ušla je kao simbol u mnogo običaja ili umetničkih dela. U nekoliko religija ovca se koristi kao žrtvena životinja, a prisutna je i u najranijim mitologijama (poput mita o Zlatnom runu). Isus Hristos se često naziva jagnjetom Gospodnjim.

Domaća ovca je jedna od model-organizama u biologiji. Prvi uspešno kloniran sisar bila je ovca Doli, 1997. godine.

Vidi još:

Rase ovaca

Ovce se za vreme laktacije hrane sa najkvalitetnijim kabastim hranivima. Za zimski period ostavlja se najbolje seno, koje služi kao osnova obroka. Takođe, u ovom periodu ovcama u laktaciji može se davati i slama (u prvom redu ovsena i ječmena, a zatim pšenična). Od sočnih hraniva, može da se daje stočna repa, a ređe mrkva, a od koncentrata prekrupa kukuruza, ovsa, ječma, mekinje ili repini rezanci i uljane pogače, uloliko se ova krmiva proizvode u vlastitoj režiji, ukoliko ne onda se koncentrat nabavlja na tržištu.

Ovčije mleko, kao što je poznato, sadrži oko 18,4% suve materije, a 81,6% vode. Suvu materije čine 5,7% belančevine, 6,8% masti, 4,95% mlečni šećer i 0,95% pepeo. Za proizvodnju 1 kg ovčijeg mleka potrebno je najmanje 0,6-0,7 h. j.

U samoj tehnici hranjenja mora da postoji izvestan red. Ovce za vreme laktacije u zimskom periodu moraju da se hrane ravnomerno. U ishrani ne smeju da se čine velike i nagle promene. Hranjenje se vrši tri puta dnevno: ujutru, u podne i uveče. Jedan obrok se daje u dva do tri navrata u manjim količinama. Hranjenje u ovčarniku vrši se samo u hladnim i vetrovitim danima, a u svim ostalim prilikama izvan ovčarnika, na mestu zaklonjenom od vetrova.

Prilikom upotrebe pojedinih hraniva, korenasto-krtolasta hraniva tre-ba pre upotrebe oprati od zemlje i iseckana dati ovcama. Silaža nesme da stoji na vazduhu više od 6-8 časova, jer se brzo kvari. Izbegava se upotreba barskog sena, jer njime mogu da se prenesu razna parazitarna oboljenja kao što su metilj i gliste. Ukoliko se ovce hrane hranivima siromašnim kalcijumom (kao što su seno kiselih trava, slama i pleva žitarica, komina itd) obavezno treba davati po grlu dnevno 3-4 grama koštanog brašna ili stočne krede pomešane sa mekinjama. Silažu i korenasto-krtolasta hraniva treba davati pre pojenja, a koncentrat posle pojenja ovaca. Slama se daje ujutru kada ovce imaju veći apetit, a seno u podne i predveče. Slama se takođe polaže naveče da bi ovce po volji jele preko noći. Ovcama se stavlja so u specijalne korpe da ližu po volji, jer so utiče na lakše varenje i bolje iskorišćavanje suve hrane.

Pojenje ovaca vrši se 2 do 3 puta dnevno svežom i čistom vodom čija je temperatura oko 16⁰C. Korita za pojenje moraju biti dobro očišćena od otpadaka hraniva, balege i leda u zimskom periodu. Pojila ne treba da su udaljena od ovčarnika više od 500 m, niti bliža od 100 metara, jer ako su pojila bliža ovčarniku, onda se stvara blato na površini neposredno ispred ovčarnika, a ukoliko su pojila daleko u zimskom periodu teško im je prići.

Jednom grlu u proleće treba 3,5-4 litara vode, leti 5-5,5 litara, u jesen 3-3,5 litara, a zimi 1,7-2,3 litara. Stariji podmladak od 5 meseci troši iste količine vode kao i odrasla grla.

Prelaz sa zimskog obroka na pašu vrši se postepeno uz prethodno pri-hranjivanje ovaca ujutru pre nego što se isteraju na pašnjak. Izbegava se

napasanje ovaca na pašnjaku koji je pokriven slanom, kao i na bujnim pašnjacima koji su pokriveni rosom, jer dolazi do naduna i uginjavanja ovaca.

Za vreme vegetacije ovce se napasaju i pašom u celosti podmiruju svoje potrebe. Pri ovome se nastoji, da se pašnjaci što bolje iskoriste, tj. da se po jedinici površine postigne što veća proizvodnja travne mase i da se time dobije maksimalna proizvodnja mleka od svakog grla, što se postiže korišćenjem pregonskog sistema napasanja ovaca.

Prije izlaska na pašnjak obrezuju se papci ovaca, koji su prerasli da bi se ovce lakše kretale. Posle striže ovce u laktaciji i sve druge kategorije ovaca se kupaju protiv šuge.

Literatura:

Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje; Gutić Milenko, Milun Petrović, Snežana Bogosavljević-Bošković, Vladimir Kurćubić, Leka Mandić, Vladimir Dosković; Čačak, 2006.

Normalan porast i razviće jagnjadi zavisi od pravilne ishrane i nege naročito prvih 6 meseci starosti. Jagnjad se posle rođenja drže u odvojenim boksevima zajedno sa majkama, ukoliko je moguće do 10 dana, a najmanje 2-3 dana. Posle toga ovce se grupišu prema datumima jagnjenja i starosti jagnjadi. Drže se u manjim grupama (10-20 ovaca sa jagnjadima) do deset dana po jagnjenju. Zatim se grupe povećavaju, tako da se za mesec dana sastavljaju, 150 do 200 ovaca, sa jagnjadima. Ovce sa blizancima drže se po pravilu odvojeno. Isto tako, bolesne ovce sa jagnjadima drže se odvojeno.

Na većim farmama i u velikim zapatima jagnjad se odmah po rođenju obeležavaju nekim od privremenih načina. Brojevi umočeni u boju utiskuju se u vunu na levoj ili desnoj strani jagnjeta (kod jedinaca na jednoj, a blizanaca na drugoj strani). Za ovu svrhu upotrebljava se boja koja ne može da ošteti vunu. Ovakav način obeležavanja brzo se obavlja, brojevi se lako čitaju i jagnjad brzo pronalaze. Međutim, ovaj način može se primjenjivati samo kod ovaca sa zatvorenim runom. Radi toga, kod ovaca sa poluotvorenim i otvorenim runom, jagnjad se obeležavaju stavljanjem daščica ili metalnih pločica oko vrata na kojim je utisnut broj majke. Kasnije jagnjad se mogu obleležiti tetoviranjem ili stavljanjem markica. Objekti za gajenje ovaca sa jagnjadima moraju biti prostrani (površina poda iznosi 1,5 m2 za ovcu sa jednim i 1,75 m2 za ovcu sa 2 jagnjeta) svetli, suvi i čisti, sa dosta svežeg vazduha. Potrebno je predvideti prostirku od slame- po jednoj ovci sa jagnjetom 1,5 kg, a ukoliko su temperature niske do 3 kg.

Jagnjad se po rođenju upisuju u matične knjige. Beleži se broj jagnje-ta, pol, broj oca i majke, individualni znaci i masa tela prvog dana po rođenju.

Posle jagnjenja nastoji se da se jagnjad što prije zadoje i da posisaju kolostralno mleko. Prve dve nedelje jagnjad sisaju 20-24 puta za 24 časa. Majčino mleko je u to vreme jedina hrana jagnjadima.

Krupnija, teža i deblja jagnjad pri rođenju imaju veće rezerve ener-gije, tako da su vitalnija i lakše se privikavaju na spoljnu sredinu. Ova jagnjad imaju više deponovane masti, te su u prvim danima života sposobnija za održavanje telesne temperature, nego sitnija i mršavija jagnjad.

Međutim, energetske rezerve kod tek ojagnjenih jagnjadi ne traju du-go, tako da jagnjad treba da sisaju i treba ih prihranjivati. Naročita pažnja se mora obratiti na slabiju jagnjad jer imaju slabiju vitalnost.

Jagnjetu po rođenju treba obezbediti hranljive materije potrebne za normalne životne funkcije, porast i proizvodnju vune. U prvom mesecu po jagnjenju nastavlja se razvoj i dozrevanje sekundarnih vunenih folikula. Sazrevanje vunenih folikula, završava se pri dobroj ishrani u prvih 6 meseci starosti. U ovom periodu jagnjad postižu 2/3 svoje mase u odnosu na masu, koja se postiže sa 12 meseci, odnosno za godinu dana.

Prihranjivanje jagnjadi počinje posle druge nedjelje po jagnjenju. Jagnjad posle ovog perioda ne mogu da podmire svoje potrebe majčinim mlekom a pogotovu blizanci, tako da im se mora omogućiti dodatna hrana. Prihranjivanje se vrši senom i koncentratom. Za ishranu jagnjadi najbolje je seno lucerke, deteline i otava, a od koncentrata najbolja je prekrupa ovsa i smeše žitarica sa dodatkom uljanih sačmi, odnosno gotova koncentratna smeša za jagnjad.

Koncentrat se daje po volji. Jagnjad u početku prihranjivanja troše 10-20 grama dnevno, a kasnije količina koncentrata se sve više povećava i to postepeno, tako da do kraja drugog meseca dostiže 200-300 grama po grlu. Posle ovoga, količina koncentrata se više ne povećava, već se potrebe jagnjadi podmiruju konzumiranjem većih količina sena i paše.

Mesec i po dana po rođenju jagnjad odlaze na pašu zajedno sa svojim majkama ukoliko je vreme lepo, suvo i toplo. Zelena trava i kretanje na čistom vazduhu, jako povoljno utiče na rast i razvoj jagnjadi.

Ukoliko nema mogućnosti za napasanje jagnjadi, onda im se sa 2,5 meseca daje kvalitetna silaža kao sočna hrana.

Količina mleka ovaca osetno se smanjuje od trećeg meseca laktacije, tako da se mora voditi računa o količini i kvalitetu koncentrata, sena i paše, jer nedostatak belančevinastih materija, mineralnih sastojaka (kalcijuma, fosfora, natrijuma, hlora i magnezijuma) i vitamina (A i D), treba da se podmiri iz dodatnih hraniva. Usled nedostatka kalcijuma i ostalih mineralnih materija jagnjad često ližu zid, jedu zemlju, čupaju vunu, što izaziva poremećaje u organima za varenje pa čak i uginuće.

Jagnjad hranjena na ovakav način postižu sa 3-4 meseca tj. u periodu do odlučivanja prirast od oko 200 grama dnevno. Ona udvostručuju masu tela 15-20 dana po jagnjenju. Veća količina koncentrata daje se samo pri ishrani najkvalitetnije jagnjadi za priplod i jagnjadi u tovu do 3-4 meseca starosti.

Ovakvim postupkom u pogledu ishrane i držanja, jagnjad su sasvim naviknuta na koncentrovanu i biljnu hranu, tako da se u starosti sa 3 a najkasnije sa 4 meseca zalučuju. Zalučivanje sa 3 meseca vrši se kod ovaca koje se muzu, a sa 4 meseca kod onih rasa koje se po prestanku muže zasušuju. Ranije zalučivanje jagnjadi namenjenih za priplod nije preporučljivo, jer takva jagnjad ostanu sitnija i ne mogu se koristiti za priplod. Međutim, u ovčarskim rejonima gde se ovce muzu i mleko koristi za spravljanje sireva i za ishranu ljudi u svežem stanju, jagnjad se ranije zalučuju i kolju za meso već sa 6 nedelja, a jagnjad namenjena za priplod sa 8-10 nedelja, odnosno sa 2-2,5 meseca.

Zalučivanje jagnjadi vrši se postepeno s tim što jagnjad za priplod treba po pravilu odbiti sa 3 meseca. Slabiju jagnjad, koja ne odgovaraju za priplod, treba ranije odlučiti i prodati. Posle toga, na nekim gazdinstvima ovce se muzu i mleko se koristi za preradu. Odbijanje jagnjadi traje približno mesec dana, kako bi se ona potpuno navikla na drugu hranu. Izvodi se tako što se jagnjadima smanjuje broj sisanja u toku dana. Prve nedelje broj sisanja se smanji od četiri puta na tri puta dnevno. Jagnjad se puste da sisaju ujutru u podne i uveče, a ostalo vreme se hrane koncentratom, senom ili se istjeruju na pašu. Druge nedelje se ukida jutarnje sisanje, treće podnevno a četvrte večernje, tako da se četvrte nedjelje jagnjad potpuno zaluče. Ovakva postepenost utiče pozitivno na jagnjad, jer su primorana da uzimaju veće količine druge hrane, a ovce postepeno zasušuju.

U nastojanju da se intenzivira ovčarska proizvodnja primenjuje se ra-no zalučivanje jagnjadi. Ranim zalučivanjem jagnjadi omogućuje se, kod ovaca koje se muzu dobijanje većih količina mleka za direktnu ishranu ljudi i preradu, a ranije zasušivanje ovaca utiče na sticanje kondicije za ponovno parenje, skraćenje post partuma i povećanje intenziteta plodnosti. Isto tako, ranijim zasušivanjem utiče se i na povećanje proizvodnje vune. Na ovakav način proizvodni ciklus (period bremenitosti + servis period) može da traje 6 meseci. Primenom egzogenih hormona može se estrus indukovati ranije, tako da se ovce oplode za mesec dana posle partusa. Na taj način mogu se dobiti 2 jagnjenja za godinu dana. U proizvodnji, gdje se ove metode primjenjuju ciklus traje 7-8 meseci.

Kod ranog zalučivanja jagnjadi važno je vreme kada treba zalučiti jagnjad, u kojoj starosti posle jagnjenja i sa kojom masom tela, zatim hrana koja će se upotrebiti kao najbolja zamena za mleko. Dosadašnji eksperimenti su pokazali da se jagnjad mogu zalučiti čim posisaju kolostralno mleko, ali ovako zalučivanje i ako ima naučni značaj za sada nema nikakvu praktičnu svrhu, jer su pre svega, komponente zamene za majčino mleko skupe, tako da u našim uslovima ovaj postupak nije ekonomski celishodan.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva pokazalo se da jagnjad ne treba žalučivati pre nego što dostignu masu od 12 kg, odnosno starost od najmanje mesec dana. Umesto mleka ako se jagnjad zaluče sa ovom masom tela i u ovoj starosti, koristi se smeša koncentrata, koja sadrži 10-15% suvog obranog mleka, oko 15% uljanih sačmi, oko 2,5% ribljeg brašna, oko 2% mineralnih dodataka, vitamina i antibiotika, a ostali deo čine kukuruzna, ječmena i ovsena prekrupa. Kada jagnjad postignu težinu od 20 kg nadalje se hrane kao i sva ostala jagnjad za priplod ili tov.

Literatura:

Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje; Gutić Milenko, Milun Petrović, Snežana Bogosavljević-Bošković, Vladimir Kurćubić, Leka Mandić, Vladimir Dosković; Čačak, 2006.

Da bi se pripremio kvalitetan podmladak za priplod jagnjad se po za-lučivanju klasiraju po rasama (melezi F1 ili čiste rase), polu i masi tela. Na taj način formiraju se stada muških i ženskih jagnjadi po rasama, a ukoliko ih ima više onda se podela jagnjadi vrši još i prema uzrastu i masi tela. Kada se jagnjad ovako isklasiraju, onda se odabiraju najbolja grla za priplod i to najpre za sopstvene potrebe, a onda za prodaju za širu reprodukciju. Ukoliko je priplodni materijal tražen i konjukturan, utoliko se ostavlja veći broj grla za priplod, osim za sopstvene potrebe i obrnuto. Za zamenu sopstvenog stada ostavlja se 5-10% jagnjadi više od potrebnog broja, jer će izvesna grla otpasti u kasnijim odabiranjima prije nego što uđu u priplod.

Ustvari, ovaj izbor jagnjadi za priplod predstavlja I selekciju. Vrši se na osnovu porekla, tj. osobina roditelja i bližih predaka, a to se saznaje iz matičnih knjiga, i po masi tela jagnjeta pri rođenju i zalučenju, razvijenosti, obraslosti i ispoljenih osobina vune.

Zalučena muška jagnjad koja se ne predviđaju za priplod kastriraju se, jer bolje koriste hranu u tovu. Kastracija jagnjadi se vrši nekada odmah posle rođenja (2-3 dana), nekada na 2-3 nedjelje posle rođenja i pri zalučenju sa 2-4 meseca. Primjenjuju se 2 načina kastracije: krvni, gde se operativnim putem vade testisi i beskrvni gde se specijalnim kleštima prekidaju semenovodi. Prilikom krvne kastracije i kasnije (10-14 dana) dok rana ne zaceli, treba paziti na higijenu i životinje držati u čistim prostorijama i po mogućstvu za 14 dana ne isterivati ih napolje. Ukoliko se kastracija ranije izvrši jagnjad lakše podnose operaciju i brže prebole i obrnuto.

U mnogim zemljama u isto vreme kada se vrši kastracija, vrši se i odsecanje repova (kupiranje) kod grla oba pola namenjenih za priplod. Odsecanje repa se vrši i iz higijenskih razloga. Kupirana grla izgledaju šira u zadnjem delu. Najbolja hrana za odlučenu jagnjad ostavljenu za priplod je dobra paša. Da bi se iskoristio period intenzivnog prirasta potrebno je jagnjad pravilno hraniti, tj. prihranjivati koncentratom.

Ukoliko se gaje u zimsko doba, treba ih hraniti najboljim senom, a u periodu vegetacije napasati ih na najboljim pašnjacima, dajući im pored toga i odgovarajuću količinu koncentrata (200-250 grama). Najkvalitetnija jagnjad, od koje se očekuje visoka proizvodnja, mogu dobijati i do 300 grama koncentrata po grlu.

Posle zalučivanja jagnjadi, smanjuje se dnevni prirast na 150 do 200 grama, a povećava se ukupan utrošak hrane za proizvodnju 1 kg prirasta.

U vreme zalučivanja jagnjadima se daje oko 0,5 kg sena, zatim slama i silaža po volji i 200-250 grama koncentrata. Kada se jagnjad kasnije naviknu na kvalitetniju pašu, može se prestati sa davanjem koncentrata, ali onda se i prirast smanjuje.

Kada se završi pašni period i kada se pređe na zimski obrok, onda ka-da su grla stara oko 8-12 meseci, u obroku se daje 0,5 kg sena, 0,5 kg slame i l50-250 grama koncentrata. Kasnije kada navrše 1 godinu prelaze na obrok odraslih ovaca, te im se može davati 1,0 kg sena, 1 kg slame i oko 150-250 grama koncentrata.

Najbolje je da se hrana normira, ako za to postoje mogućnosti, jer se u tom slučaju hrana najracionalnije troši.

Za ishranu podmlatka za priplod preporučuju se sledeće norme

ishrane:

Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje; Gutić Milenko, Milun Petrović, Snežana Bogosavljević-Bošković, Vladimir Kurćubić, Leka Mandić, Vladimir Dosković; Čačak, 2006.