Najčešća vrsta buva koja parazitira na koži pasa i mačaka je Ctenocephalides felis ali su i druge  životinjske vrste  izložene i osetljive na ovu vrstu buva. Pored ove vrste buva   mogu se sresti: Ctenocephalides canis, Pulex iritans (parazitira kod čoveka), Echidnophaga galinacea (parazitira na pticama) i Spilopsyllus cuniculi (parazitira na kunićima). Buve su paraziti koji se hrane krvlju domaćina na kojem parazitiraju i pri tome izazivaju mnoge probleme sa kožom. Kod mladih životinja buve mogu izazvati ozbiljnije poremećaje i anemiju usled velike infestacije. Neke buve (Ctenocephalides felis) mogu prenositi razvojne oblike parazita npr. Dipylidium caninum, pseću pantljicaru. Buve takođe mogu prenositi bartonelozu (bolest mačjeg ogreba) i to sa životinje na životinju ili na čoveka.

Demodikoza pasa je dosta često i veoma uporno, inflamatorno oboljenje kože koje se karakteriše prisustvom parazita Demodex canis u većem broju nego što je normalno. Demodikoza se javlja i kod drugih vrsta životinja (govedo, konj i svinja, mačka) i ljudi ali mnogo ređe i uzrokovana je specifičnim vrstama Demodex-a.

Etiologija

Uzročnik demodikoze pasa je Demodex canis (grinja) koji je normalni pripadnik faune kože zdravih pasa i najčešće boravi u dlačnim folikulima, a ređe u lojnim i apokrinim znojnim žlezdama i unutrašnjim organima. Zbog svoje lokalizacije u folikulima dlake lečenje se teško sprovodi.
Demodex canis pripada familiji Demodicidae. Telo uzročnika je vretenastog oblika i izduženo, dužine oko 0.3 mm (ženka). Uzročnik ima 4 para kratkih nogu koje su sastavljene od tri člančića. Noge su postavljene ventralno iza glave koja je oblika potkovice. Razvoj parazita od jajeta do odraslog oblika traje oko 2 nedelje. Iz jajeta izlaze larve koje imaju 3 para nogu, zatim se larve probraze u protonimfe, a protonimfe u telonife od kojih nastaju polno zreli oblici parazita.

Epizootiologija

Transmisija uzročnika na zdrave pse događa se već prilikom sisanja kada su štenci u bliskom kontaktu sa majkom. Štenci koji su rođeni carskim rezom i drže odvojeno od majke slobodni su od demodeksa.
Iako je demodeks normalni stanovnik na koži psa u većini slučajeva ne izaziva oboljenje. Da bi oboljenje nastalo potrebno je dejstvo određenih predisponirajućih faktora koji dovode do prekomernog razmnožavanja uzročnika i nastanka oboljenja. Predisponirajući faktori za nastanak oboljenja su nepravilna ishrana,losi zoohigijenski uslovi, dugotrajna terapija kortikosteroidima ili citostaticima, ekcemi, dermatitis, često kupanje pasa, stres, imuni status, estrus, štenjenje, postojanje endoparazita i postojanje neke druge bolesti.
Za nastanak demodikoze značajnu ulogu ima i rasna predispozicija. Čistokrvni psi mnogih rasa su predisponirani za nastanak oboljenja što ukazuje na naslednu osnovu bolesti povezanu sa primarnim deficitom ćelijski posredovane imunosti. Rase pasa kod kojih se najčešće javlja demodikoza su šar-pei, zapadnoškotski beli terijeri, škotski terijeri, engleski buldozi, boston terijeri, doge, vajmajneri, erdel terijeri, aljaski malamuti, avganistanski hrtovi, buldozi, poenteri, pinčevi, dobermani i nemački ovčari.
Postoji i starosna predispozicija za nastanak oboljenja tako da se demodikoza najčešće javlja kod pasa u pubertetu odn. u starosti 6 do 12 meseci i povezuje se sa primarnim nedostatkom celularnog imuniteta.Kod starijih pasa bolest se javlja u slučaju da imaju neke metaboličke poremećaje ili hormonske disbalanse kao što su hipotireoidizam i hiperadrenokorticizam, zatim kod onih koji su tretirani kortikosteroidima i citostaticima.
Prenos demodeksa sa obolelog na zdravog ne mora uvek da se desi prilikom kontakta ali sa majke na štene se prenosi u 80% slučajeva. Demodeks može da se nađe i na mestima gde leže bolesni psi ali demodeks izvan tela živi samo 24 časa.
Psi oboleli od demodikoze ne ostavljaju se za priplod.

Patogeneza

Demodeks dovodi do limfocitnog muralnog folikulitisa, oštećenja i atrofije epitela dlačnih folikula i papilla usled čega dlaka opada, a zatim dolazi i do zapaljenja epidermisa. Spekuliše se da keratinociti folikula imaju izražene promenjene sopstvene antigene ili su promenjeni antigeni Demodexa, što dovodi do imuno-posredovane destrukcije zida folikula. Zahvaćeni delovi kože prekriveni su orožalim ljuspicama (skvamozni oblik), a kasnije u dlačne folikule, lojne ili apokrine znojne žlezde prodiru gnojne bakterije i dovode do gnojnog zapaljenja koje se manifestuje pojavom gnojnih čvorića-pustula (pustulozni oblik demodikoze).
Demodikoza prati sekundarne imunodeficijencije zbog supresije T-limfocita, naročito ako je sekundarno prisutna infekcija sa Staphilococus intermedius. Sekundarna imunodeficijencija nestaje nakon izlečenja demodikoze. Postavlja se pitanje da li je sekundarna imunodeficijencija uzrokovana pratećom bakterijskom infekcijom ili infestacijom demodeksa.

Klinička slika

Demodikoza pasa javlja se u dva oblika :

-skvamozni i
-pustulozni

Prema lokalizaciji promena na koži razlikujemo:

-lokalizovanu demodikozu
-generalizovanu demodikozu i
-interdigitalna demodikoza ili pododermatitis

Skvamozni ili ljuspasti oblik demodikoze javlja se češće od pustuloznog, a manifestuje se ispadanjem dlake i pojavom ogoljenih mesta na koži. Koža na mestu ispale dlake u početku je glatka, a kasnije se obrazuju ljuspice i mali ružičasti čvorići, koža dobija bakarnu boju, a nakon toga modru. Kod životinje nije izražen svrab. Skvamozni oblik može trajati mesecima, može doći do spontanog izlečenja, a može doći i do nastanka sekundarnih bakterijskih infekcija (pustulozni oblik).
Pustulozni ili gnojni oblik demodikoze javlja se mnogo ređe, počinje na glavi, a zatim zahvata veće površine. Na koži se nalaze pustule, koža je ružičaste boje ili crvene i pas izgleda veoma ružno.

Lokalizovana demodikoza

Promene kod lokalizovane demodikoze započinju na glavi odn. po očnim lukovima, oko usta i nozdrva, a zaim se proces širi na prednje noge i leđa. Promenjena mesta na koži su bez dlake (alopecija), crvena (eritem) i ljuspasta i perutaju se. Kod životinje uglavnom nema svraba ili je slabo izražen. Koža kasnije dobija bakarnu pa modru boju. Lokalizovana forma se javlja kod mladih pasa starosti 3 do 6 meseci i u većini slučajeva (90%) dolazi do spontanog izlečenja za nekoliko nedelja. Lokalizovana forma takođe može preći u generalizovanu formu sa razvojem sekundarnih bakterijskih infekcija. Uvećani limfni čvorovi mogu biti predznak generalizovane demodikoze. Kod starijih životinja ređe se javlja lokalizovana forma. Lokalizovanu demodikozu treba lečiti jer se nikada ne zna da li će preći u generalizovanu. Nakon tretmana dlaka poraste za mesec dana. Promene na koži mogu da nestanu i da se ponovo jave za nekoliko meseci.

Generalizovana demodikoza

Kod generalizovane demodikoze lezije su raširene po celom telu, a počinje iz lokalizovane demodikoze. Najmanje promena nalazi se na stomaku. Generalizovana demodikoza je jedno od najopasnijih oboljenja kože koje može završiti fatalno. Obično se javlja sa 3 do 12 meseci starosti, a može se javiti i kod pasa starijih od 2 godine obično kod onih sa oslabljenim imunitetom. Koža je prekrivena krastama, zadebljala, mestimično bez dlaka, peruta se. Kod pasa mlađih od godinu dana dolazi do spontanog izlečenja u 30-50% slučajeva mada je potrebna terapija kako bi što lakše došlo do izlečenja. U nekim slučajevima dolazi do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija koje se manifestuju pojavom makula, pustula i edema. Bakterije mogu da se prošire na supkutis i izazovu limfadenitis i septikemiju.

Pododermatitis izazvan demodex-om

Promene se nalaze na šapama i između prstiju, a često su udružene sa sekundarnim bakterijskim infekcijama. Demodex je smešten toliko duboko da u nekim slučajevima jedino biopsijom može da se dokaže. Od ovog oblika najteže obole psi rase šar-pei i stari engleski ovčarski pas.

Dijagnoza

Dijagnoza demodikoze postavlja se na osnovu anamneze uzete od vlasnika, na osnovu kliničke slike, a potvrđuje se nalazom većeg broja demodex-a i njegovih razvojnih oblika u skarifikatu kože.

Terapija

Lečenje demodikoze je veoma dugotrajno i nije uvek uspešno naročito ako se radi o generalizovanoj demodikozi sa sekundarnim bakterijskim infekcijama. Dužina terapije i količina sredstava koja se utroše tokom lečenja generalizovane demodikoze zahtevaju dosta vremena i novca. Terapija može trajati nedeljama i mesecima. Psi kod kojih se bolest prvi puta javila nakon 2 godine starosti imaju manje šanse za izlečenje. Generalizovana demodikoza često ne može da se izleči već samo može da se drži pod kontrolom. U nekim slučajevima pored demodikoze potrebno je tretirati još neko sistemsko oboljenje koje je podstaklo razvoj demodikoze. Demodikoza se smatra izlečenom tek kada prođe godinu dana od prestanka svih promena na koži. Recidivi bolesti kod većine pasa javljaju se nakon 6 meseci od završene terapije. Ako se bolest ne leči na vreme i na pravi način pas će nastaviti da boluje i kada odraste.
Pre samog tretmana na koži potrebno je ošišati dlaku, a ljuspice i naslage odstraniti. Životinju treba okupati šamponom na bazi benzoil-peroksida koji odstranjuje nečistoće i pomaže otvaranje folikula čime se obezbeđuje bolje dejstvo sredstava protiv demodex-a.
Sredstva koja deluju na samog uzročnika su: rotenon, amitraz, ivermektin, milbemicin- oksim, benzil benzoate i dr.
Za lečenje lokalne demodikoze mogu da se koriste masti na bazi rotenona koje se svakodnevno utrljavaju, a do ponovnog rasta dlake prođe mesec dana.
Lek izbora za uništavanje demodex-a je amitraz. Životinje se potapaju u rastvore sa amitrazom ili se kvase sunđerom koji je natopljen rastvorom i to svakih 7 dana dok se ne postignu dva uzastopna negativna rezultata skarifikacije. Rastvor amitraza se ne ispira sa životinje već se ostavi da deluje do sledećeg tretmana. Čak i dvostruko veće koncetracije amitraza nemaju toksične efekte po životinju, a imaju bolji efekat pa se preporučuje ovakav način tretiranja amitrazom osim kod sasvim mladih pasa i kod malih rasa pasa. Neželjeni efekat amitraza je sedacija i depresija centralnog nervnog sistema i ona se može javiti kod sasvim mladih pasa i malih rasa pasa pa se izbegava njegova primena kod njih. Ako dođe do trovanja amitrazom terapija trovanja sprovodi se blokatorima adreneričkih alfa receptora kao što su johimbin i fentolamin.
Terapija ivermektinom sprovodi se svakodnevno davanjem ivermektina peroralno nekoliko meseci pri čemu treba biti oprezan jer su neke rase pasa veoma osetljive na ivermektin i ne sme im se davati.
Milbemicin-oksim se takođe daje peroralno, svakodnevno u trajanju do tri meseca.
Benzil benzoat u obliku losiona primenjuje se “spot on” tehnikom za kontrolu i lečenje demodikoze i šuge pasa. Dosta je siguran za upotrebu i nema neželjenih efekata kod pasa.
Ukoliko se pored demodikoze jave sekundarne bakterijske infekcije potrebna je lokalna ili sistemska terapija antibioticima u zavisnosti od težine promena.
Kortikosteroidi su kontraindikovani kod demodikoze jer imaju veće štete nego koristi.
Potporna terapija podrazumeva davanje vitamina A, biotina i B kompleksa i davanje visokih doza vitamina E kod generalizovane demodikoze. Ishrana treba da bude bogata belančevinama i esencijalnim masim kiselinama. Zdrave kao i obolele životinje potrebno je redovno čistiti od parazita. Za vreme terapije životinje izvoditi na sunce.
Izbegavati spoljne efekte koji iritiraju kožu (česta kupanja ili primena sapuna ili drugih sredstava koji draže kožu), obezbjediti kvalitetnu izbalansiranu ishranu.

Literatura:

1. Cvetković Lj., Parazitske bolesti, Beograd,2003.
2. Aleksić N. ,Parazitske bolesti-specijalni deo, Beograd, 2004.
3. Jezdimirović, B.M., Veterinarska farmakologija, , Drugo prerađeno i dopunjeno izdanje, Fakultet veterinarske medicine, Beograd,2000.
4. M. Donald Mc Gavin., James F. Zachary., Grabarević Ž., specijalna veterinarska patologija, prema četvrtom američkom izdanju, Varaždin, 2008.

Heilecijeloza je parazitsko oboljenje kože pasa, mačaka, kunića, divljih životinja i  ljudi izazvano velikom ektoparazitskom grinjom Heilecijelom, parazitom iz roda Cheyletiella.

Krpelji su  ektoparaziti koji parazitiraju na toplokrvnim životinjama i  ređe na ljudima. Kada se nađu na životinji ili na čoveku krpelji sišu krv i  hrane se krvlju kako bi se odvijao njihov razvoj i  razmnožavanje. Svojim prisustvom na koži iritiraju domaćina, mogu da dovedu do alergijskih reakcija i  da uzrokuju krpeljsku paralizu (tick paralizu) i  anemiju. Najveća opasnost od krpelja je ta što su oni vektori u prenosu nekih bakterijskih, virusnih i  protozoalnih oboljenja.