Birmanska mačka je rasa domaće mačke poznata i kao sveta mačka iz Burme, koja ni po čemu nije slična burmanskoj mački, koja spada u red kratkodlakih mačaka. Birmanska mačka je čuvena po svojim plavim očima i po jednoj od najlepših legendi o nastanku rase.

Poreklo:

Iako ne postoji jasna evidencija porekla birmanske mačke jedna legenda govori da je ova rasa nastala u budističkom hramu u brdima Lugh u Indokini. Prema legendi sveštenik, koji je imao dugačku bradu zlatne boje, posvetio je život službi plavookoj boginji Tsun Kjan Kse. Zlatan kip boginje sa safirnim očima je čivalo 100 belih mačaka a jedna od njih, nazvana Sinh, se nije odvajala od sveštenika.  Jednog dana, dok je stajao na molitvi, u hram su upali razbojnici u ubili sveštenika. Na sveštenikovo telo je skočila mačka i pogledala statuu boginje. Istovremeno su joj oši postale plave a dlaka zlatno žuta. Jedino su šape koje su dodirivale telo sveštenika ostale bele. Isto dana su i sve ostale mačke u hramu poprimile istu boju. Videvši čudo drugi sveštenici su skupili hrabrost i oterali razbojnike. Pošto se duša ubijenog sveštenika preselila u telo mačke, nije mogla da ode u raj sve dok je mačka bila živa. Zato je prestala da uzima hranu i vodu i posle sedam dana je uginula. Zahvaljujući ovoj legendi birmanske mačke se smatraju čuvarima duša budističkih sveštenika.

Navodno je burmanski kralj iz zahvalnosti poklonio Francuskoj jedan par birmanskih mačaka koje su postavili temelj uzgajanja ove rase.

Druga, manje romantična verzija o poreklu birmanske mačke je da je ova rasa nastala u Francuskoj ukrštanjem sijamskih i dugodlakih crnih i belih mačaka. 

Za vreme Drugog svetskog rata birmanske mačke su gotovo istrebljene tako da je u Evropu na kraju rata ostalo samo dve mačke, Oflof i Ksenija. Sve mačke u posleratnoj Francuskoj su potomci ovog para. Obnovljena rasa je priznata u Velikoj Britaniji 1965. godine. Birmanska mačka je prvi put doneta u Evropu 1916. a FIFe ju je priznala 1926. Prvi put je uvezena u SAD 1959 a u Australiju 1967. CFA priznaje rasu 1967.

Ova mačka je korišćena za stvaranje novih rasa kao što je ragdol mačka u Kaliforniji.

Narav:

Birmanska mačka je veoma druželjubiva i slabo podnosi samoći pa se preporučuje sa se ove mačke gaje u paru. Lako se vezuje za svog gazdu i poput psa ga prati u stopu. Dobro se slaže sa ljudima i drugim životinjama. Uvek je spremna za igru i akciju. Potpuno je naviknuta na život u stanu. Sterilizovani mužjaci zahtevaju dosta pažnje dok sterilizovane ženke vole da su dominantne.

Izgled:

TELO: Srednje veličine, blago izduženo sa kratkim i jakim nogama i velikim okruglim šapama.

GLAVA: Trouglastog oblika, proporcionalna sa telom

OČI: Plave kao safir, ovalne.

UŠI: Male sa zaobljenim vrhovima, malo više nego što su široke u korenu. Blago su iskošene u odnosu na glavu.

REP: Srednje dužine, tanji u korenu i sa dosta dlake na kraju.

DLAKA: Spada u grupu mačaka poluduge dlake koja je svilenkasta sa malo poddlake. Na glavi je kratka a dužina ka zadnjem delu tela postepeno raste. Tokom zimskih meseci oko vrata se može uočiti griva.

BOJA: Birmanska mačka ima tamnije oznake (pointe) na isturenim delovima tela (lice, uši, potkolenice, genitalije i rep su tamniji od tela). Boja tela je slična boji ljuske jajeta, a na ledjima ide do zlatno bež. Čisto bele površine na grudima i stomaku smatraju se greškom. 

Dostiže težinu od 4,5-8 Kg.

Literatura:

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Бирманска_мачка

http://www.birma-maca.com/upoznajte_rasu.html

http://www.zivotinjsko-carstvo.com/macke/birman.php

Bruce Fogle - Mačka priručnik za vlasnike

Clare Gibson & Maria Constantino - Mačke, sve o mačkama i mačijem svetu

Američka oštrodlaka mačka (eng. American wirehair) je rasa domaće mačke poreklom iz SAD. Broj odgajivača mačaka ove rase je čak i u Americi veoma mali dok se u Evropi gotovi i ne sreće.

Poreklo

Ova rasa je nastala u Njujorku 1966. godine kao rezultat spontane mutacije kod američke kratkodlake mačke (eng. American shorthair). Prva ovakva oštodlaka mačka se pojavila u leglu mačke Butsi (Bootsie) koja je bila sparena sa mužjakom Flafi (Fluffy). Oboje su bili američke kratkodlake mačke. Butsi je omacila šest mačića a jedan mužjak (kasnije nazvan Adam) je bio crveno-bele boje, sa veoma neobičnom, kuštravom dlakom. Vlasnik ubrzo zove lokalnog odgajivača reks mačaka, gospodju Vilijam O Šej, da pogleda mačke. Ona je za 50 dolara kupila neobično mače zajedno sa još jednom ženkom i otpočela program uzgoja.

Sparivanje američke oštrodlake sa američkom kratkodlakom mačkom je i danas dozvoljeno mada odgajivači to izbegavaju kako bi se napravila jasnija razlika izmedju ove dve rase.

Narav

Temperament američke oštrodlake mačke je u velikoj meri sličan sa onim kod američke kratkodlake mačke. Ove mačke su vrlo prijatne, inteligentne, nežne, mirne, društvene, umiljate, prijateljski nastrojene prema ljudima, drugim životnjama pa čak i psima. Nisu previše aktivne ni bučne.

Izgled

TELO: Srednje veličine ili veliko. Ženke su obično manje od mužjaka. Telo treba da bude malo duže nego što je visoko, dobro gradjeno sa dobro razvijenim grudima. Leđa su ravna.

GLAVA: Zaobljena sa visokim jagodičnim kostima

VRAT: Srednje kratak, proporcionalan u odnosu na telo.

NOGE: Čvrste, srednje dužine.

ŠAPE: Kompaktne, zaobljene sa snažnim jastučićima.

UŠI: Srednje veličine, široko posađene, blago ozaobljene na vrhu

OČI: velike, okrugle, svetle

REP: Postepeno se sužava, zaobljen (ali ne i tup) na vrhu.

DLAKA: Čvrsta, elastična i sitno kovrdžava, podseća na ovčije runo. Svaka duža dlaka je kovrdžava i oštra a na kraju savijena u kukicu. Dosta je grublja nego kod ostalih kovrdžavih mačaka.

BOJA: Prihvaćene je veliki broj boja kao i njihove kombinacije.

Balinezijska mačka je rasa domaće mačke nastala spontanom mutacijom u leglima sijamske mačke.

One su prvobitno registrovane 1927. godine u Britaniji kao sijamske dugodlake mačke a tek 1950. godine počinje program uzgoja u SAD. U Evropu je ova rasa stigla 1970. godine.

Pioniri u uzgoju ove rase bile su gospođe Merion Dorzi (Marion Dorsey) i Helen Smit (Helen Smith). Upoređujući graciozan hod dugodlake sijamske mačke sa plesačicama sa ostrva Bali, Helen Smit ove mačke naziva Balinezijske iako nemaju nikakve veze sa ovim indonežanskim ostrvom. Balinezijska mačka brzo postaje veoma poopularna i samim tim se povećava proj odgajivača koji radi na "usavršavanju" izgleda mačke. To je na kraju dolelo do razvoja dva ovojena tipa ove mačke - tradicionalni i savremeni (moderni). Tradicionalni imaju više robusno telo, okrugliju glavu i manje uši od savremenih balinezijskih mačaka. Savremeni tip ove mačke ima mnogo manje i prefinjenije telo i glavu sa velikim ušima. Tradicionalna ima srednju do dugu dlaku (preko 5 cm) preko celog tela. Telo savremenih tipova prekriva kratka dlaka dok rep prekriva duga. 

Narav:

Balinezijske mačke traže mnogo pažnje, veoma su umiljate, razigrane i vole ljudsko društvo. Slično  kao i njihov sijamski predak veoma su brbljive (ipak malo manje). Imaju neverovatne akrobatske sposobnosti i inzvaredni su majstori za beg. Vole da se veru po ormanima i  zavesama a omiljeno mesto su im tobe za kupovinu.

Inteligencija:

Ova rasa je ocenjena kao najinteligentnija rasa dugodlakih mačaka ocenom 9-10 (poređenje: persijska mačka je ocenjena ocenom 6 a himalajska 7).

Izgled: Balinezijska mačka mnogo liči na sijamsku pa se iz daljine često može i pomešati sa ovim svojim rođakam, ali samo dok se ne uoči dug i raskošan rep balinezijske mačke.

TELO: izuzetni vitko i elegantno

GLAVA: Duga, oblika klina. Sa prednje strane između ušiju je široka i ravno se sužava prema njušci. Nos je posmatrano iz profila ravan a brada snažna.

UŠI: Velike, spicaste i široke u bazi. Na ušima mogu imati čuperke.

OČI: Razmaknute, blako ukošene.

DLAKA: Srednje duga, bez poddlake, priljubljena uz telo sa bujno odlakanim repom. U Americi dozvoljene su samo četiri osnovne boje oznaka: crna, plava, čokoladna i ljubičasta dok se mačke drugih boja nazivaju javanske. Na Novom Zelandu se javanskim mačkama nazivaju jednobojne i tačkaste balinezijske mačke. U Velikoj Britaniji se uzgajaju balinezijske mačke sa crvenim i krem kornjačastim oznakama i ova javanska mečka predstavlja zasebnu pasminu.

TEŽINA: 2,5-5 Kg

Životni vek je od 18 do 21 godinu.

Američka kratkodlaka mačka po istraživanju udruženja odgajivača mačaka zauzima osmo mesto na lestvici popularnosti u SAD. Veruje se da ova rasa potiče od engleske mačke, pretka današnje britanske kratkodlake mačke.

Istorija

Engleski doseljenici koji su emigrirali u Severnu Ameriku su na brodovima koristili ove mačke da bi zaštitili tovar od glodara. Američka kratkodlaka mačka je izabrana zbog svoje veštine u hvatanju miševa, pacova i drugih glodara ali i zbog svoje otpornosti na američke klimatske uslove. 

Prvobitno rasa je nazvana domaća kratkodlaka mačka (kućna mačka) ali je 1966. godine preimenovana u američka kratkodlaka mačka kako bi se razlikovao njihov američki karakter od drugih rasa.

Narav:

Ova rasa mačaka se odlikuje veoma blagom naravi i velikom ljubaznošću prema deci i drugim životinjama pa čak i psima.

Izgled

Američka kratkodlaka mačka je atletski gradjena, veća i snažnija od svog rođaka, britanske kratkodlake mačke. Takodje je poznata i kao "radna mačka". Mužjaci su znatno veći od ženki i kada su odrasli imaju 11-15 kg. Ženke kada postignu pun rast (3-4 godine) vagaju 8-12 kg.

TELO: Srednje veličine ili veliko, ženka je manja. Dobro gradjeno, snažno sa dobro razvojenim i zaobljenim grudnim košem 

GLAVA: Okrugla, srednje veličine, malo duža nego što je šira i u srazmeri sa telom. Nos je širok i srednje dužine. Obrazi su puni. Oči okrugle, široke, proporcionalne sa veličinom glave. Boja očiju zavisi od boje dlake.Brada dobro razvijena, kada se posmatra iz profila formira vertikalnu liniju sa gornjom usnom. Uši su uspravne, srednje veličine zaobljene na vrhu.

VRAT: Srednje kratak, proporcionalan u odnosu na telo

NOGE: Jake, srazmerne sa telom sa okruglim šapama

REP: Treba da je proporcionalan sa telom, u korenu širok i sužava se prema kraju.

DLAKA: Kratka,sjajna i dovoljno gusta. Ova rasa je priznata u više od 80 različitih boja.

Zdravlje:

Kod američke kratkodlake mačke, kao i kod drugih rasnih mačaka mogu se javiti nasledna oboljenja srca. Potvrdjeno je  da je hipertrofična kardiomiopatija autozomno dominantno nasledna bolest koja nije izlečiva, ali se ranom dijagnostikom i upotrebom lekova značajno moze uticati na dužinu i kvalitet života mačke.