Kabasta hraniva treba davati na način koji na najmanju moguću meru smanjuje:

(1) gubitak hraniva, naročito lišća, koje ima najveću hranljivu vrednost;

(2) fekalnu kontaminaciju, koja ne samo da doprinosi gubitku hraniva nego i povećava broj intestinalnih parazita i

(3) udisanje prašine, koje pojačava respiratorne probleme.

 

Da bi se ispunili ovi ciljevi, kabasta hraniva valja davati iz jasala, kontejnera za seno ili drvenih hranilica koje čuvaju lišće i smanjuju gubitak hrane, a zadržavanjem iznad zemlje i fekalnu kontaminaciju.

Prihranjivanje ždrebadi na sisi tako što im je seno bacano na zemlju, koja je inače bila idealno čvrsta i suva, rezultiralo je za 18 odsto nižim dnevnim prirastom od prihranjivanja ždrebadi senom koje je davano iz hranilica. Gubici hrane su veći kada se hranivo ostavlja na zemlji zbog:

(1) većeg gubitka sena, naročito lišća i

(2) veće fekalne i urinarne kontaminacije sena koje se tako pretvara u hranu koju konji neće da jedu.

 

Ukoliko ipak jedu fekalijama kontaminiranu hranu, to povećava rizik od unošenja jajašaca crevnih parazita i samim tim i parazitarnih invazija sa svim svojim škodljivim efektima. Konji držani u boksevima defeciraju u proseku jednom na svakih sat i po pri čemu često defeciraju i uriniraju dok jedu i u većini slučajeva to čine u prostoru u kome se hrane, zagađujući hranu koja je na tlu.

Neko će reći da je to sve samo teoretisanje i da konji najčešće ne prihvataju sve kako im čovek servira. To je delimično tačno. Posmatranjem konja dok jedu lako se može zapaziti kako hranu iz jasala veoma često izvlače i bacaju sebi pod noge, da bi potom jeli sa zemlje. Tako, na primer, u jednom istraživanju je utvrđeno da konji hranjeni iz jasala 41 odsto vremena za hranjenje provode jedući sa zemlje seno koje su izbacili iz jasala, a samo 29 odsto vremena jedući iz jasala. To se može objasniti na više načina. Hraneći se sa zemlje konji verovatno imaju bolju kontrolu zbivanja oko sebe, a to može da bude deo zaostalih navika divljih konja koji su neprekidno strepeli od predatora i pasli uz često osvrtanje i zagledanje okoline. Konji koji jedu sa zemlje često podižu glavu i osvrću se (25 puta za sat vremena, prema jednom posmatranju), prateći sve što se događa u njihovoj okolini.

Ako se konji hrane iz hranilica ili jasala, njihova visina nikako ne sme da pređe visinu ramena. Konzumiranje sena iz hranilica postavljenih u visini većoj od visine konjskih ramena povećava upadanje trunja u oči životinje i udisanje prašine dok jede, što zauzvrat povećava rizik od respiratornih problema, kao što su kašalj, hronični opstruktivni bronhitis, emfizem pluća, opterećenjem izazvana plućna krvarenja i verovatno prijemčivost za infektivne respiratorne bolesti. Zbog ovih i napred opisanih razloga, preporučuje se da se sva suva kabasta hraniva daju iz hranilica dizajniranih tako da čuvaju lišće i hranu koja ispada, postavljenih na visini koja nije veća od visine konjskog ramena.

Mešavine zrnaste hrane i kabasta hraniva se generalno daju u isto vreme. Pošto je zrnasta hrana ukusnija, većina konja će prvo pojesti svo zrnevlje pre nego što se i osvrne na kabastu hranu. Neki veruju da je davanje zrnevlja nakon što je najveći deo kabastog hraniva već konzumiran korisno jer će rezultirati sporijim tempom jedenja zrnaste hrane. Pa ipak, to se izgleda ne događa. Posmatranjem konja hranjenih različitim tehnikama nije dokazano da sporije uzimanje koncentrovanih hraniva podrazumeva i sporije - duže žvakanje. To naravno ne znači da je apsolutno svejedno kojim se redosledom daju pojedina hraniva. Dokazano je, na primer, da se esencijalne aminokiseline (ali ne i neesencijalne) bolje iskorišćavaju kada se proteinski dodaci daju posle, nego kada se daju istovremeno sa senom. To nije sve - kabasto hranivo koje se konzumira zajedno sa zrnevljem smanjuje količinu skroba iz zrnevlja koji se vari u tankom crevu i zbog toga se povećava količina koja stiže u cekum. Višak skroba u cekumu izaziva cekalnu acidozu koja rezultira dijarejom, kolikom ili kopitnom kočinom. Rizik od ovakvih komplikacija daleko je manji kada se konjima daju kabasta hraniva jedan sat ili više pre i tri ili više sati posle davanja zrnaste hrane, ili davanjem manje količine zrnevlja, što je, opet, u određenim situacijama nezgodno. Ne davanje kabastih hraniva i zrnevlja u isto vreme produžava vreme hranjenja, što ostavlja manje vremena za rad, a to je za radne konje nepraktično.

Zrnevlje žitarica, kao i kabasta hraniva, treba davati iz jasala, da bi se smanjio gubitak hrane i konzumiranje prljavštine, koje, ukoliko potraje, može dovesti do peščanih kolika, formiranja enterolita i/ili zatvora. U boksevima se najčešće koriste fiksne betonske ili drvene jasle, a kod konja držanih napolju mogu se koristiti fiksna korita, drvene, plastične ili gumene posude, kao i specijalne torbe za hranu ("zobnice") koje su posebno pogodne za konje u transportu. Metalne posude se ne preporučuju, da bi se sprečilo povređivanje. Kako je pravilno doziranje koncentrovane hrane veoma važno, u praksi se često koriste merice tačno određene zapremine, koje omogućavaju brzo i tačno odmeravanje potrebne količine zrnevlja. Naravno, treba znati da se zapreminske i težinske mere za pojedina hraniva ne poklapaju. Merica od jednog litra, na primer, može primiti 0,23 kilograma mekinja, 0,4 kilograma zobi ili 0,9 kilograma pšenice, što obezbeđuje 3,14, 4,60 i 12,14 megadžula - otprilike četvorostruku razliku u energiji pri istoj zapremini hrane.

Kako bi i seno trebalo da se "dozira" u unapred određenim količinama, prema izgledu obroka, pri čemu je precizno merenje nepraktično, približne količine se određuju u "kriškama" iz bale sena određene veličine: pre definisanja ovakve mere, dakle, treba izmeriti balu i po tome odrediti veličinu kriške koju treba dati u obroku.

 

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Prijavi se

Pretraži sajt

petshop logopitajte-veterinara

Oglasi za posao

veterina.info fan box