Osnovna hraniva za konje

 

U kabasta hraniva spadaju seno, detelina i sveža zelena hrana. Seno se dobija sušenjem zelene mase i ima veću hranljivu vrednost ako se trava kosi pre ili u početku cvetanja. Kvalitetno seno se sastoji od nežnih stabljika trave sa dosta lišća, ima prijatan miris, ukusno je, meko na dodir, zelene boje i u njemu nema prašine, vlage i korova. Livadsko seno je bez sumnje najbolji izbor, bar za sportske konje, pri čemu je ono utoliko atraktivnije i ukusnije ukoliko je bogatije različitim vrstama trava. Seno sa veštačkih livada, koje izgleda veoma kvalitetno, može biti daleko manje ukusno od sena sa prirodnih livada, koje izgleda manje kvalitetno i neretko sadrži više korovskih biljaka.

Detelina ima veću kaloričnu vrednost od sena, sadrži dva puta više proteina i tri puta više kalcijuma, kao i veću količinu vitamina. Iako se često koristi u ishrani radnih ili tovnih konja, ne smatra se pogodnom za ishranu sportskih konja i njena primena ponekad može rezultirati problemima koji se uglavnom pominju u vezi sa ishranom koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima. Kod nedovoljno osušenog sena i deteline, inače, često se javlja plesan. Plesnivo seno je opasno i može da dovede do brojnih komplikacija - trovanja i kolika, zbog čega se ni po koju cenu ne sme davati konjima. Bala dobro pripremljenog sena ili deteline se nakon presecanja kanapa raspada na kriške i tada se oseća prijatan miris sena bez prašine, pri čemu se na preseku ne zapažaju vlažniji i tamniji delovi neprijatnog mirisa, posebno na buđ.

Sveža zelena hrana predstavlja najprirodnije hranivo za konje i najčešće se koristi kod konja koji se drže na pašnjacima, premda se zelena hrana može koristiti i u obročnoj ishrani. Kvalitetna zelena hrana je jasno zelene boje, prijatnog mirisa i ukusa, meka i elastična. Njena hranljiva vrednost zavisi od toga koje vrste trave su pretežno zastupljene.

I različite žitarice se pre žetve mogu kositi, sušiti i koristiti kao seno. Što više zrna sadrže, veća im je hranljiva vrednost. Ukoliko je zrnevlje uklonjeno, ostaje samo slama, čija je kalorična vrednost izuzetno mala pa ne predstavlja dobro hranivo, ali može se upotrebljavati kao odlična prostirka. Seckana slama se često meša sa koncentrovanim delom obroka halapljivih konja, da bi ih naterala da sporije jedu.

Osnovna energetska hraniva za konje su zob, kukuruz i ječam, ređe druga zrnasta hraniva bogata proteinima, ugljenim hidratima i mastima, ili sporedni proizvodi prerade žitarica, soje, šećerne repe i sl.

Zob ili ovas je bez sumnje žitarica koja se najčešće koristi u ishrani konja, pošto se po svojoj prirodi najviše približava idealu koncentrovane hrane potrebne ovim životinjama. Budući da je izuzetno bogata celulozom, gotovo je nemoguće da izazove bilo koju vrstu poremećaja u varenju, pa se stoga smatra sigurnim hranivom. Zahvaljujući maloj gustini, odnosno niskoj specifičnoj težini, brzina kojom konji jedu zob je taman onolika koliko njihovom sistemu organa za varenje odgovara da bi pravilno funkcionisao. Zbog voluminozne strukture zrna sa ljuskom, naime, nakon žvakanja i gutanja ove žitarice ostaje prilično rastresita masa koja lako prolazi kroz digestivni trakt konja.

Generalno gledano, zob se po mišljenju mnogih stručnjaka može smatrati savršenim koncentrovanim hranivom za konje - ona predstavlja osnovno energetsko hranivo, isto kao što kvalitetno livadsko seno predstavlja osnovno kabasto hranivo. Može se koristiti u vidu celih zrna, lomljena, pokvašena, ili samlevena, mada se mlevenjem ne povećava svarljivost proizvoda. Kada se upotrebljava u ishrani sasvim male ždrebadi, treba da bude oljuštena.

Novija istraživanja, inače, iznose na videlo i neke lošije karakteristike zobi, koje na neki način demistifikuju predstavu o "idealnoj hrani" za konje. To se u prvom redu odnosi na sastav ovog hraniva - nedostatak određenih hranljivih sastojaka i njihovu neuravnoteženost. Tako, na primer, sadržaj esencijalnih aminokiselina (lizin i metionin) je nizak, iako je koncentracija proteina relativno visoka. Zob je bogata fosforom, ali on se nalazi u obliku u kome ga organizam gotovo ne može iskoristiti. U zavisnosti od sezonskih prilika, nadalje, zapažaju se velike oscilacije u pogledu kvaliteta zrna od jedne do druge žetve, što se u toj meri ne može videti kod drugih žitarica.

Što se tiče starog i široko rasprostranjenog verovanja da u zobi postoji neki neidentifikovan hranljivi sastojak koji stimuliše aktivnost konja, naučna istraživanja ovu pretpostavku nisu uspela da dokažu. Ipak, iskustva odgajivača i vlasnika jahaćih grla pokazuju da su konji koji uglavnom jedu zob izuzetno živahni, puni energije, čak i nervozni i skloni otporu prema obuci, pa se ne preporučuje davanje ovog hraniva kada su u pitanju poniji za decu ili konji za školu jahanja.

Ječam je takođe izvanredno hranivo za konje, iako postoje mnogobrojne predrasude vezane za njegovo korišćenje. Sadrži nešto manje proteina i celuloze u odnosu na zob, ali i znatno više skroba i masti, zbog čega ima veću energetsku vrednost. Gustina ječma veća je od gustine zobi, pa je zato i rizik od stomačnih i drugih tegoba, karakterističnih za ishranu visokoenergetskim hranivima, znatno veći. Iz tog razloga je neophodno voditi računa o adekvatnom odmeravanju veličine obroka za konje i postepeno ga uvoditi u ishranu.

Baš kao i kod zobi, hranljiva vrednost ječma može bitno da varira od godine do godine, u zavisnosti od vremenskih prilika. Organizam konja ga najbolje iskorišćava ukoliko se daje natopljen, kuvan, izgnječen ili grubo samleven. Ječam se najčešće potapa da nabubri i u tom obliku predstavlja izvanredno zimsko hranivo.

Sledeće koncentrovano zrnasto hranivo je kukuruz, koje je bar na našim prostorima veoma popularno a u nekim sredinama i osnovno hranivo koje se koristi podjednako u ishrani svih vrsta domaćih životinja. Kukuruz je jedno od najukusnijih zrnastih hraniva za konje, koje uz to poseduje visoku energetsku vrednost, zahvaljujući velikoj koncentraciji ugljenih hidrata i masti, zbog čega je popularan kao zimsko hranivo. Njegova najveća mana je prilično nizak procenat proteina, a naročito esencijalnih aminokiselina - lizina i triptofana.

Za razliku od zobi i ječma, kukuruz sadrži manje celuloze, pri čemu su zbog veće energetske vrednosti i lakše svarljivosti daleko veće mogućnosti od pojave komplikacija koje su već pomenute u vezi sa koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima (kopitna kočina, praznična bolest i sl.). Zajednička karakteristika svih žitarica, uključujući i kukuruz, je to što sadrže relativno malu količinu mineralnih materija, pri čemu je posebno izražen deficit kalcijuma. Kukuruz se konjima daje u zrnu, samleven (u obliku kukuruznog brašna), izdrobljen, zgnječen ili nakvašen.

Pored zobi, ječma i kukuruza, postoji još nekoliko vrsta zrnastih hraniva koja se mogu koristiti u ishrani konja, premda se to u praksi ne sprovodi baš često, bilo zato što se te biljke ne gaje u većoj količini, ili stoga što njihova primena zahteva veću opreznost i pažnju, pošto mogu biti uzrok digestivnih problema. U tu grupu spadaju meka pšenica, sirak, raž, pirinač i zrnevlje mahunarki (grašak, grahorica, pasulj, soja), koje se uvek daju prekrupljene. Ove vrste hraniva se nikad ne mogu koristiti kao osnova koncentrovanog dela obroka, već kao dopuna i to uz oprez. Neodgovarajuća upotreba ovih hraniva može biti višestruko štetna po zdravlje konja. Sirak, na primer, ima mnogo tanina koji smanjuje svarljivost celog koncentrovanog dela obroka i može izazvati opasne poremećaje u radu sistema organa za varenje. Što se tiče raži, treba voditi računa o tome da ovu vrstu žitarica često napadaju gljivice koje luče visokotoksične supstance koje mogu da ugroze zdravlje, a u težim slučajevima i život konja. Još jedna loša strana ovog hraniva je to što nije baš ukusno, pa ga životinje prilično nerado jedu, ukoliko nije pomešano sa nekim drugim sastojcima. U nekim krajevima se, na kraju, u malim količinama koristi i laneno seme, samleveno ili u obliku kaše, koje pozitivno utiče na rast i sjaj dlake i dobro stanje kože.

Industrijski napravljeni briketi zadovoljavaju sve normative pravilne ishrane i predstavljaju kompletno hranivo, budući da životinjama koje ga jedu nisu neophodni nikakvi vitaminski ni mineralni dodaci. Prednost briketa je u tome što se njima lako rukuje i mogu dugo da stoje. Na tržištu postoji veliki broj različitih vrsta ove hrane, a sastav je odštampan na ambalaži, pa je jednostavno izračunati u kojoj se količini daju. Uz brikete, obično se dodaje i malo mekinja, mada nije obavezno.

Mekinje - sporedni produkt prerade tvrde pšenice, takođe se svrstavaju u koncentrovana hraniva, mada je njihova energetska vrednost znatno manja. One su, inače, veoma korisne u ishrani, povoljno utiču na varenje, osvežavaju, zasićuju i "zabavljaju" konja (oni veoma rado žvaću mekinje), pri čemu se zahvaljujući niskoj energetskoj vrednosti mogu davati bez većeg rizika u svakom obroku, najbolje nakvašene.

Melasa je sporedni produkt u proizvodnji šećera, izuzetno je slatka, pa se upotrebljava za poboljšanje ukusa hrane koju konji nerado jedu. Ona se, dakle, koristi kao dodatak koncentrovanom obroku - ne sme se nikako davati u većim količinama jer se mogu pojaviti brojne komplikacije već pomenute u vezi sa koncentrovanim hranivima. U jednoj našoj ergeli je, na primer, pre nekoliko godina u razmaku od nekoliko dana uginulo nekoliko konja od akutne klostridioze, čija je pojava dovedena u vezu sa davanjem većih količina melase u obroku.

U pojedinim slučajevima postoji potreba i za dodavanjem proteinskih dodataka, mada su ove potrebe daleko manje značajne od potreba u energiji. Ipak, konvencionalna hraniva za konje ili ne sadrže dovoljno proteina ili sadrže proteine niske upotrebne vrednosti, oskudne naročito u esencijalnim aminokiselinama, zbog čega se potreba za proteinskim suplementima ne sme zanemariti. Proteinski dodaci koji se najčešće koriste u ishrani konja potiču iz semenki mahunarki sa visokim sadržajem ulja u kojima, nakon ekstrakcije, ostaje velika koncentracija proteina, pri čemu su zahvaljujući dejstvu visokih temperatura uništeni potencijalno toksični sastojci sirovih semenki. Kao proteinski dodatak veoma je popularno sojino brašno, koje sadrži između 40 i 50 odsto proteina odličnog kvaliteta. Doziranje je individualno, u skladu sa potrebama životinje. Međutim, treba imati u vidu da višak proteina u ishrani, uostalom isto kao i manjak, može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema. Sojino brašno je siromašno kalcijumom, fosforom, karotinom i vitaminom D. Višak proteinskih hraniva može dovesti do poremećaja ravnoteže bakterijske flore u crevima sa često neugodnim komplikacijama. Poput opisanog primera preteranog davanja melase, pre desetak godina je na drugoj ergeli takođe registrovano nekoliko slučajeva uginuća od klostridioze, koja je ovoga puta dovedena u vezu sa (naglim?) uvođenjem sojine sačme u obrok sportskih konja.

Na kraju, kao proteinski dodatak može se koristiti i laneno brašno, koje se dobija od ostatka lanenog semena posle ekstrakcije ulja i sadrži oko 35 odsto proteina niže biološke vrednosti, sa nedovoljno karotina i vitamina D. Za svoju popularnost kao dodatka obroku može da zahvali lanenom ulju, koje u malim količinama ostaje u nusproduktima ekstrakcije i budući da poseduje visoku koncentraciju nezasićenih masnih kiselina izvanredno deluje na stanje kože, dlake i kopita konja. Osim toga, laneno seme je blago laksativno sredstvo, što je veoma korisno ukoliko se daje u maloj količini. Upotreba sporednih produkata ekstrakcije suncokretovog ulja se, inače, ne preporučuje, pošto se veoma lako kvare, pa mogu da izazovu poremećaje u varenju.

Voće i povrće (naročito jabuke, šargarepa i šećerna repa) su čest dodatak konjskom obroku, koji se zbog visokog sadržaja vode (od 80 do 85 odsto) koristi u ishrani pregojenih životinja, a zbog ukusa - za otvaranje apetita i kao nagrada. Posebno veliki značaj u ishrani konja ima šargarepa, koju valja davati što više, naročito zimi.

Posebne potrebe za mineralima i vitaminima se podmiruju vitaminsko-mineralnim preparatima koji sadrže kalcijum, fosfor, natrijum, kalijum, oligoelemente i vitamine, kao i ciglama soli, zatim oralnim rehidrantima - koncentratima elektrolita koji su naročito važni za sprečavanje dehidracije tokom dugih i napornih takmičenja. Korišćenje ovih dodataka je posebno bitno kod sportskih grla, koja se tokom velikih naprezanja mnogo više "troše" i čije su potrebe u pojedinim vitaminima i mineralnim materijama, konačno, neuporedivo veće od potreba ostalih kategorija konja.

Ishrana konja treba da bude uravnotežena i njome se moraju pokriti potrebe za svim važnim komponentama obroka. Komponovanje obroka nije jednostavno i zahteva ne samo dobro poznavanje potreba, kako uzdržnih, tako i specifičnih, u vezi sa fiziološkim stanjem (ždrebad za rast, ždrebne kobile za razvoj ploda, priplodni pastuvi za produkciju sperme), fizičkim opterećenjem, već i anatomsko-fizioloških karakteristika konja, osobenosti pojedinih hraniva itd. Greške mogu biti veoma ozbiljne, posebno u slučaju neodmerenog davanja koncentrovanih zrnastih hraniva i industrijskih nusprozvoda čijim se "predoziranjem" mogu izazvati daleko veći problemi od eventualnog "subdoziranja" ili nedavanja. Bez obzira na to koje koncentrovano hranivo konj dobija, važno je da se promene u režimu ishrane ne sprovode naglo i odjednom, već postepeno.

Precizno sastavljanje obroka koji će podmiriti apsolutno sve potrebe konja nije lako. Na papiru idealno sastavljen obrok ne garantuje da će podmiriti sve potrebe konja, posebno ako se ne zna koliko će konj ponuđene hrane uopšte pojesti, a zatim ni koliko će se od pojedene hrane svariti i apsorbovati. Nutricionisti prilikom sastavljanja obroka najčešće polaze od tabelarnih vrednosti potreba u energiji, proteinima, mineralnim materijama i vitaminima, za određenu telesnu masu i proizvodnju (prirast, proizvodnja mleka, obavljanje rada), eventualno rezultata kliničkih i laboratorijskih ispitivanja krvi, respektujući posebno parametre značajne za procenu nutritivnog statusa, posle čega pristupaju kombinovanju pojedinih hraniva uzimajući u obzir njihove koeficijente svarljivosti i apsorpcije. Hoće li tako sastavljen obrok konj i pojesti u celini ili samo delimično, treba svakako proveriti i po potrebi preduzeti određene korekcije.

 

Tabela 1. Izgled obroka za radne konje telesne mase oko 500 kg (Ševković i sar., 1980).

 

Hranivo	Laki rad		Srednji rad		Težak rad
(u kg)	A	B	A	B	A	B
Livadsko seno	-	-	3	-	3	-
Seno lucerke	4,5	-	3	-	3	-
Ovas u zrnu	2	1	2	1	2	1
Kukuruz u zrnu	-	-	2	-	4	-
Zelena masa	-	30	-	40	1	50
Slama	-	5	2	4	-	2
Mineralno-vitaminski	0,1	0,1	0,1	0,1	0,1	0,1
premiks
Stočna so	0,04	0,04	0,05	0,05	0,06	0,06

 

U svakom slučaju, danas postoje kompjuterski programi koji mogu da izbalansiraju obrok na osnovu ponuđenih parametara o potrebama i raspoloživim hranivima. Nažalost, retko kada smo u mogućnosti da kompjuteru ponudimo precizne podatke o potrebama i kvalitetu hraniva, zbog čega se u praksi često služimo šablonskim obrocima koje po potrebi korigujemo određenim dodacima. (U sledećim tabelama je prikazano nekoliko šablonskih obroka za pojedine kategorije konja).

 

Tabela 2. Izgled smeše koncentrata za sportske konje u treningu (Pejić, 1991).

 

 

Hranivo	Zastupljenost (%)
Ovas	32,00
Kukuruz	12,75
Ječam	12,50
Sojina sačma	13,00
Pšenične mekinje	5,00
Dehidrirana lucerka	8,00
Glukoza	5,00
Melasa	7,00
Dikalcijum fosfat	2,00
Stočna kreda	0,75
Vitaminski premiks	1,00
Stočna so	1,00

 

 

 

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA