Psi i mačke

U prolećnim i letnjim mesecima konjima koji stalno borave na ispustu i ne rade obično nije potrebna dodatna prehrana - dovoljna im je sveža trava, premda dodavanje minerala i soli u obliku posebne cigle za lizanje nije naodmet. Grla koja žvaću koru drveća ili ogradu pašnjaka to ne rade da bi nervirala vlasnike, već im verovatno u ishrani nedostaje neki mineral ili so.

Sušno doba povlači sa sobom potrebu da se i grlima na livadi daje seno, u jaslama ili specijalnim mrežama. Rasturanje bala osušene trave ili deteline po tlu veoma je nepraktično, pošto najveći deo završi izgažen, zaprljan ili mokar, a ako duva vetar gotovo sve sitnije travke i listići (najukusniji sastojci sena) bivaju razneti okolo.

Najjednostavniji način davanja koncentrovane hrane konjima na ispustu je iz dugačkih, čvrstih, teških i stabilnih valova. Ukoliko im se zrnasta hrana deli u skloništu (pokrivenom prostoru) životinje su sklone da se međusobno grizu i tuku, pri čemu iz dovoljno dugog valova obično jedu bez ikakvih problema. Davanje koncentrovanih hraniva u kofama se ne preporučuje, pošto ih konji uglavnom prosipaju, šutiraju i pri tom rizikuju da se povrede.

Kofe sa držačima koji sprečavaju prevrtanje prilično su zgodne ukoliko se samo dva grla zajedno hrane napolju, ali ako ih ima više lako može doći do tuče između onih koja brzo jedu i drugih, manje halapljivih, koji brane svoju porciju. Prenosne jasle sa dodacima za učvršćivanje na ogradu su se izvanredno pokazale u praksi, ali se ne mogu koristiti na ispustima omeđenim žicom ili električnom barijerom.

Zimski period svakako predstavlja veći problem, posebno u našim krajevima sa relativno surovom klimom, premda postoje periodi kada se konji i zimi mogu ostaviti u ispustu, nekada samo preko dana, a nekad i danju i noću. Ne može se sa sigurnošću reći koliko je sena ili koncentrovane hrane potrebno konju koji zimu provodi napolju. To zavisi od spoljašnje temperature (što je hladnije, životinje jedu više), stanja pašnjaka i starosnog doba - uopšteno govoreći, grla mlađa od pet i starija od 15 godina imaju potrebu za većom količinom hrane od ostalih. Najpouzdaniji pokazatelj da li su konji gladni ili nisu je njihovo ponašanje -ukoliko posle obroka ostane nešto sena, a grla odlutaju njuškajući tlo, jasno je da su dobila više nego što im treba. U suprotnom slučaju, kad iza njih ne ostane ništa i sva se skupe kod kapije da gledaju kada će vlasnik naići, očigledno pokušavaju da mu stave do znanja da su gladna.

Količina i sastav koncentrovanog dela obroka naročito su značajni kad je temperatura niska, pada kiša ili sneg i duva vetar, pošto je za termoregulaciju (održavanje konstantne telesne temperature) potrebno puno energije. Kukuruz je odlično hranivo u zimskim mesecima, kaloričan, ukusan i veoma koristan u kombinaciji sa mekinjama, zobi ili ječmom, pošto nije mnogo bogat celulozom. Kuvani ječam pomešan s mekinjama, koji se konjima daje topao, izvanredan je obrok u hladnim zimskim jutrima, dok je mešavina mekinja i melase dobra za pravilno varenje kada napolju nema dovoljno zelene hrane.

Ako zima nije preoštra, konjima na livadi je obično dovoljan jedan koncentrovan obrok dnevno uz dodatak sena. Međutim, kada temperatura padne ispod nule preporučljivo je hraniti ih i ujutru i uveče. Posebnu pažnju valja obratiti na ishranu ždrebnih kobila i obavezno im davati vitaminsko-mineralne preparate uz dovoljno kalorične i kvalitetne hrane kao što su seno deteline, zob, ječam, kukuruz i mekinje.

Ždrebad odbijena od sise bi prve zime morala noću da borave u štali. Treba ih nahraniti uveče kad uđu i ujutru pre nego što izađu i ostavljati im dovoljno sena koje mogu da grickaju u toku noći. Budući da je kasnije veoma teško korigovati poremećaje izazvane nepravilnom ili nedovoljnom ishranom u prvoj godini života, valja se pobrinuti da ždrebe od najranijih dana dobija sve što mu je potrebno za dobro napredovanje.

U toplo doba godine, konji koji su u svakodnevnom treningu mogu da provode ostatak vremena na ispustu bez ikakvih problema. Ovaj način držanja ne samo da predstavlja značajnu uštedu hrane i stelje, već se i veoma pozitivno odražava na psihičko stanje životinje, pošto joj pruža priliku da se dobro odmori, opusti i zabavi između dva treninga - da se i ne pominje blagotvorno delovanje svežeg vazduha i sunca. Uobičajen dnevni raspored aktivnosti podrazumeva uvođenje u boks rano ujutru, da bi konj mogao biti nahranjen i očišćen. Stelja treba da bude čista, a mreža puna svežeg sena, baš kao u boksu grla koje ceo dan boravi u štali. Čišćenje konja dovedenog sa ispusta je pre jahanja obavezno, premda ne mora da bude tako temeljno kao kada su u pitanju životinje koje stalno žive u zatvorenom prostoru, da se ne bi uklonila sva masnoća sa dlake koja predstavlja prirodnu zaštitu od vremenskih nepogoda, kiše i vetra. Ukoliko je trening planiran za jutro, sledi zasedlavanje i izvođenje, a ako konj treba da radi nešto kasnije može se slobodno odvezati i ostaviti u boksu. Po završetku rada, odnosno oko podne, vreme je za drugi koncentrovani obrok i novu malu porciju sena. Konju koji je završio s treningom valja pregledati i očistiti kopita, osušiti ga senjanjem, šetnjom na ruci i prebacivanjem lakog ćebeta i blago iščetkati, posebno tamo gde su bili sedlo i kolan. Ako je jahanje predviđeno i za poslepodne, životinja se može ostaviti na miru sve dok ne dođe vreme za zasedlavanje, kada se i sva prljavština uklanja iz boksa i ubacuje čista stelja. Posle rada i čišćenja sledi treći obrok, bez dodatka sena, pošto se grlo čim završi sa jelom pušta da prenoći napolju.

Ukoliko se konj jaše samo ujutru, posle podnevnog obroka može se pustiti na ispust ili ostaviti u štali da se odmara. Za grla sklona gojenju preporučuje se da treći, poslednji obrok sačekaju u boksu - ova porcija obezbeđuje dovoljno energije za naredni dan, uz uštedu viška kalorija koje bi bile unete poslepodnevnom ispašom.

Zimsko doba uslovljava potrebu da grla koja provode dane na ispustu noću borave u štali, da bi se izbegao nepotreban rizik od prehlade zbog iznenadnog pada temperature, vejavice ili ledenog vetra. To znači da se konji posle rada i drugog obroka puštaju napolje i ponovo dovode u štalu kad se smrkne, a tamo ih čeka večernja porcija koncentrovane hrane i puno sena. Ukoliko imaju slobodan dan, posle prvog obroka se puštaju na ispust i uveče uvode u boks.

Vrsta koncentrovane hrane koju konj dobija u zimskom periodu zavisi prvenstveno od rada. Ukoliko se ne jaše svakog dana, preporučljivo je da se deo zobi zameni mekinjama, koje imaju manju energetsku vrednost, a obrok sena poveća da ne bi došlo do gubitka telesne mase i nervoze izazvane glađu. Valja imati u vidu da se pri niskim temperaturama velika količina energije troši na termoregulaciju, pa pri određivanju sastava i obima obroka treba uzeti u obzir kako hladnoću, tako i ugojenost grla.

Konji koji rade zimi treba da budu ošišani da bi se izbeglo preterano znojenje i dugotrajno sušenje, bez obzira na to da li stalno borave u štali ili se puštaju napolje. To znači da, kad god su na ispustu, moraju biti pokriveni dovoljno debelim, toplim, nepromočivim i dobro učvršćenim ćebetom. Veoma je važno zapamtiti da se sa pokrivanjem ne sme prestati do proleća, a po izuzetno hladnom vremenu preporučljivo je ubaciti još jedno, dodatno ćebe ispod onog koje se nosi svakodnevno. Dok su u boksu, konji mogu (a ne moraju) da budu pokriveni, što zavisi od temperature u štali, debljine stelje i dužine konjske dlake, odnosno načina na koji su ošišani.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

U kabasta hraniva spadaju seno, detelina i sveža zelena hrana. Seno se dobija sušenjem zelene mase i ima veću hranljivu vrednost ako se trava kosi pre ili u početku cvetanja. Kvalitetno seno se sastoji od nežnih stabljika trave sa dosta lišća, ima prijatan miris, ukusno je, meko na dodir, zelene boje i u njemu nema prašine, vlage i korova. Livadsko seno je bez sumnje najbolji izbor, bar za sportske konje, pri čemu je ono utoliko atraktivnije i ukusnije ukoliko je bogatije različitim vrstama trava. Seno sa veštačkih livada, koje izgleda veoma kvalitetno, može biti daleko manje ukusno od sena sa prirodnih livada, koje izgleda manje kvalitetno i neretko sadrži više korovskih biljaka.

Detelina ima veću kaloričnu vrednost od sena, sadrži dva puta više proteina i tri puta više kalcijuma, kao i veću količinu vitamina. Iako se često koristi u ishrani radnih ili tovnih konja, ne smatra se pogodnom za ishranu sportskih konja i njena primena ponekad može rezultirati problemima koji se uglavnom pominju u vezi sa ishranom koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima. Kod nedovoljno osušenog sena i deteline, inače, često se javlja plesan. Plesnivo seno je opasno i može da dovede do brojnih komplikacija - trovanja i kolika, zbog čega se ni po koju cenu ne sme davati konjima. Bala dobro pripremljenog sena ili deteline se nakon presecanja kanapa raspada na kriške i tada se oseća prijatan miris sena bez prašine, pri čemu se na preseku ne zapažaju vlažniji i tamniji delovi neprijatnog mirisa, posebno na buđ.

Sveža zelena hrana predstavlja najprirodnije hranivo za konje i najčešće se koristi kod konja koji se drže na pašnjacima, premda se zelena hrana može koristiti i u obročnoj ishrani. Kvalitetna zelena hrana je jasno zelene boje, prijatnog mirisa i ukusa, meka i elastična. Njena hranljiva vrednost zavisi od toga koje vrste trave su pretežno zastupljene.

I različite žitarice se pre žetve mogu kositi, sušiti i koristiti kao seno. Što više zrna sadrže, veća im je hranljiva vrednost. Ukoliko je zrnevlje uklonjeno, ostaje samo slama, čija je kalorična vrednost izuzetno mala pa ne predstavlja dobro hranivo, ali može se upotrebljavati kao odlična prostirka. Seckana slama se često meša sa koncentrovanim delom obroka halapljivih konja, da bi ih naterala da sporije jedu.

Osnovna energetska hraniva za konje su zob, kukuruz i ječam, ređe druga zrnasta hraniva bogata proteinima, ugljenim hidratima i mastima, ili sporedni proizvodi prerade žitarica, soje, šećerne repe i sl.

Zob ili ovas je bez sumnje žitarica koja se najčešće koristi u ishrani konja, pošto se po svojoj prirodi najviše približava idealu koncentrovane hrane potrebne ovim životinjama. Budući da je izuzetno bogata celulozom, gotovo je nemoguće da izazove bilo koju vrstu poremećaja u varenju, pa se stoga smatra sigurnim hranivom. Zahvaljujući maloj gustini, odnosno niskoj specifičnoj težini, brzina kojom konji jedu zob je taman onolika koliko njihovom sistemu organa za varenje odgovara da bi pravilno funkcionisao. Zbog voluminozne strukture zrna sa ljuskom, naime, nakon žvakanja i gutanja ove žitarice ostaje prilično rastresita masa koja lako prolazi kroz digestivni trakt konja.

Generalno gledano, zob se po mišljenju mnogih stručnjaka može smatrati savršenim koncentrovanim hranivom za konje - ona predstavlja osnovno energetsko hranivo, isto kao što kvalitetno livadsko seno predstavlja osnovno kabasto hranivo. Može se koristiti u vidu celih zrna, lomljena, pokvašena, ili samlevena, mada se mlevenjem ne povećava svarljivost proizvoda. Kada se upotrebljava u ishrani sasvim male ždrebadi, treba da bude oljuštena.

Novija istraživanja, inače, iznose na videlo i neke lošije karakteristike zobi, koje na neki način demistifikuju predstavu o "idealnoj hrani" za konje. To se u prvom redu odnosi na sastav ovog hraniva - nedostatak određenih hranljivih sastojaka i njihovu neuravnoteženost. Tako, na primer, sadržaj esencijalnih aminokiselina (lizin i metionin) je nizak, iako je koncentracija proteina relativno visoka. Zob je bogata fosforom, ali on se nalazi u obliku u kome ga organizam gotovo ne može iskoristiti. U zavisnosti od sezonskih prilika, nadalje, zapažaju se velike oscilacije u pogledu kvaliteta zrna od jedne do druge žetve, što se u toj meri ne može videti kod drugih žitarica.

Što se tiče starog i široko rasprostranjenog verovanja da u zobi postoji neki neidentifikovan hranljivi sastojak koji stimuliše aktivnost konja, naučna istraživanja ovu pretpostavku nisu uspela da dokažu. Ipak, iskustva odgajivača i vlasnika jahaćih grla pokazuju da su konji koji uglavnom jedu zob izuzetno živahni, puni energije, čak i nervozni i skloni otporu prema obuci, pa se ne preporučuje davanje ovog hraniva kada su u pitanju poniji za decu ili konji za školu jahanja.

Ječam je takođe izvanredno hranivo za konje, iako postoje mnogobrojne predrasude vezane za njegovo korišćenje. Sadrži nešto manje proteina i celuloze u odnosu na zob, ali i znatno više skroba i masti, zbog čega ima veću energetsku vrednost. Gustina ječma veća je od gustine zobi, pa je zato i rizik od stomačnih i drugih tegoba, karakterističnih za ishranu visokoenergetskim hranivima, znatno veći. Iz tog razloga je neophodno voditi računa o adekvatnom odmeravanju veličine obroka za konje i postepeno ga uvoditi u ishranu.

Baš kao i kod zobi, hranljiva vrednost ječma može bitno da varira od godine do godine, u zavisnosti od vremenskih prilika. Organizam konja ga najbolje iskorišćava ukoliko se daje natopljen, kuvan, izgnječen ili grubo samleven. Ječam se najčešće potapa da nabubri i u tom obliku predstavlja izvanredno zimsko hranivo.

Sledeće koncentrovano zrnasto hranivo je kukuruz, koje je bar na našim prostorima veoma popularno a u nekim sredinama i osnovno hranivo koje se koristi podjednako u ishrani svih vrsta domaćih životinja. Kukuruz je jedno od najukusnijih zrnastih hraniva za konje, koje uz to poseduje visoku energetsku vrednost, zahvaljujući velikoj koncentraciji ugljenih hidrata i masti, zbog čega je popularan kao zimsko hranivo. Njegova najveća mana je prilično nizak procenat proteina, a naročito esencijalnih aminokiselina - lizina i triptofana.

Za razliku od zobi i ječma, kukuruz sadrži manje celuloze, pri čemu su zbog veće energetske vrednosti i lakše svarljivosti daleko veće mogućnosti od pojave komplikacija koje su već pomenute u vezi sa koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima (kopitna kočina, praznična bolest i sl.). Zajednička karakteristika svih žitarica, uključujući i kukuruz, je to što sadrže relativno malu količinu mineralnih materija, pri čemu je posebno izražen deficit kalcijuma. Kukuruz se konjima daje u zrnu, samleven (u obliku kukuruznog brašna), izdrobljen, zgnječen ili nakvašen.

Pored zobi, ječma i kukuruza, postoji još nekoliko vrsta zrnastih hraniva koja se mogu koristiti u ishrani konja, premda se to u praksi ne sprovodi baš često, bilo zato što se te biljke ne gaje u većoj količini, ili stoga što njihova primena zahteva veću opreznost i pažnju, pošto mogu biti uzrok digestivnih problema. U tu grupu spadaju meka pšenica, sirak, raž, pirinač i zrnevlje mahunarki (grašak, grahorica, pasulj, soja), koje se uvek daju prekrupljene. Ove vrste hraniva se nikad ne mogu koristiti kao osnova koncentrovanog dela obroka, već kao dopuna i to uz oprez. Neodgovarajuća upotreba ovih hraniva može biti višestruko štetna po zdravlje konja. Sirak, na primer, ima mnogo tanina koji smanjuje svarljivost celog koncentrovanog dela obroka i može izazvati opasne poremećaje u radu sistema organa za varenje. Što se tiče raži, treba voditi računa o tome da ovu vrstu žitarica često napadaju gljivice koje luče visokotoksične supstance koje mogu da ugroze zdravlje, a u težim slučajevima i život konja. Još jedna loša strana ovog hraniva je to što nije baš ukusno, pa ga životinje prilično nerado jedu, ukoliko nije pomešano sa nekim drugim sastojcima. U nekim krajevima se, na kraju, u malim količinama koristi i laneno seme, samleveno ili u obliku kaše, koje pozitivno utiče na rast i sjaj dlake i dobro stanje kože.

Industrijski napravljeni briketi zadovoljavaju sve normative pravilne ishrane i predstavljaju kompletno hranivo, budući da životinjama koje ga jedu nisu neophodni nikakvi vitaminski ni mineralni dodaci. Prednost briketa je u tome što se njima lako rukuje i mogu dugo da stoje. Na tržištu postoji veliki broj različitih vrsta ove hrane, a sastav je odštampan na ambalaži, pa je jednostavno izračunati u kojoj se količini daju. Uz brikete, obično se dodaje i malo mekinja, mada nije obavezno.

Mekinje - sporedni produkt prerade tvrde pšenice, takođe se svrstavaju u koncentrovana hraniva, mada je njihova energetska vrednost znatno manja. One su, inače, veoma korisne u ishrani, povoljno utiču na varenje, osvežavaju, zasićuju i "zabavljaju" konja (oni veoma rado žvaću mekinje), pri čemu se zahvaljujući niskoj energetskoj vrednosti mogu davati bez većeg rizika u svakom obroku, najbolje nakvašene.

Melasa je sporedni produkt u proizvodnji šećera, izuzetno je slatka, pa se upotrebljava za poboljšanje ukusa hrane koju konji nerado jedu. Ona se, dakle, koristi kao dodatak koncentrovanom obroku - ne sme se nikako davati u većim količinama jer se mogu pojaviti brojne komplikacije već pomenute u vezi sa koncentrovanim hranivima. U jednoj našoj ergeli je, na primer, pre nekoliko godina u razmaku od nekoliko dana uginulo nekoliko konja od akutne klostridioze, čija je pojava dovedena u vezu sa davanjem većih količina melase u obroku.

U pojedinim slučajevima postoji potreba i za dodavanjem proteinskih dodataka, mada su ove potrebe daleko manje značajne od potreba u energiji. Ipak, konvencionalna hraniva za konje ili ne sadrže dovoljno proteina ili sadrže proteine niske upotrebne vrednosti, oskudne naročito u esencijalnim aminokiselinama, zbog čega se potreba za proteinskim suplementima ne sme zanemariti. Proteinski dodaci koji se najčešće koriste u ishrani konja potiču iz semenki mahunarki sa visokim sadržajem ulja u kojima, nakon ekstrakcije, ostaje velika koncentracija proteina, pri čemu su zahvaljujući dejstvu visokih temperatura uništeni potencijalno toksični sastojci sirovih semenki. Kao proteinski dodatak veoma je popularno sojino brašno, koje sadrži između 40 i 50 odsto proteina odličnog kvaliteta. Doziranje je individualno, u skladu sa potrebama životinje. Međutim, treba imati u vidu da višak proteina u ishrani, uostalom isto kao i manjak, može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema. Sojino brašno je siromašno kalcijumom, fosforom, karotinom i vitaminom D. Višak proteinskih hraniva može dovesti do poremećaja ravnoteže bakterijske flore u crevima sa često neugodnim komplikacijama. Poput opisanog primera preteranog davanja melase, pre desetak godina je na drugoj ergeli takođe registrovano nekoliko slučajeva uginuća od klostridioze, koja je ovoga puta dovedena u vezu sa (naglim?) uvođenjem sojine sačme u obrok sportskih konja.

Na kraju, kao proteinski dodatak može se koristiti i laneno brašno, koje se dobija od ostatka lanenog semena posle ekstrakcije ulja i sadrži oko 35 odsto proteina niže biološke vrednosti, sa nedovoljno karotina i vitamina D. Za svoju popularnost kao dodatka obroku može da zahvali lanenom ulju, koje u malim količinama ostaje u nusproduktima ekstrakcije i budući da poseduje visoku koncentraciju nezasićenih masnih kiselina izvanredno deluje na stanje kože, dlake i kopita konja. Osim toga, laneno seme je blago laksativno sredstvo, što je veoma korisno ukoliko se daje u maloj količini. Upotreba sporednih produkata ekstrakcije suncokretovog ulja se, inače, ne preporučuje, pošto se veoma lako kvare, pa mogu da izazovu poremećaje u varenju.

Voće i povrće (naročito jabuke, šargarepa i šećerna repa) su čest dodatak konjskom obroku, koji se zbog visokog sadržaja vode (od 80 do 85 odsto) koristi u ishrani pregojenih životinja, a zbog ukusa - za otvaranje apetita i kao nagrada. Posebno veliki značaj u ishrani konja ima šargarepa, koju valja davati što više, naročito zimi.

Posebne potrebe za mineralima i vitaminima se podmiruju vitaminsko-mineralnim preparatima koji sadrže kalcijum, fosfor, natrijum, kalijum, oligoelemente i vitamine, kao i ciglama soli, zatim oralnim rehidrantima - koncentratima elektrolita koji su naročito važni za sprečavanje dehidracije tokom dugih i napornih takmičenja. Korišćenje ovih dodataka je posebno bitno kod sportskih grla, koja se tokom velikih naprezanja mnogo više "troše" i čije su potrebe u pojedinim vitaminima i mineralnim materijama, konačno, neuporedivo veće od potreba ostalih kategorija konja.

Ishrana konja treba da bude uravnotežena i njome se moraju pokriti potrebe za svim važnim komponentama obroka. Komponovanje obroka nije jednostavno i zahteva ne samo dobro poznavanje potreba, kako uzdržnih, tako i specifičnih, u vezi sa fiziološkim stanjem (ždrebad za rast, ždrebne kobile za razvoj ploda, priplodni pastuvi za produkciju sperme), fizičkim opterećenjem, već i anatomsko-fizioloških karakteristika konja, osobenosti pojedinih hraniva itd. Greške mogu biti veoma ozbiljne, posebno u slučaju neodmerenog davanja koncentrovanih zrnastih hraniva i industrijskih nusprozvoda čijim se "predoziranjem" mogu izazvati daleko veći problemi od eventualnog "subdoziranja" ili nedavanja. Bez obzira na to koje koncentrovano hranivo konj dobija, važno je da se promene u režimu ishrane ne sprovode naglo i odjednom, već postepeno.

Precizno sastavljanje obroka koji će podmiriti apsolutno sve potrebe konja nije lako. Na papiru idealno sastavljen obrok ne garantuje da će podmiriti sve potrebe konja, posebno ako se ne zna koliko će konj ponuđene hrane uopšte pojesti, a zatim ni koliko će se od pojedene hrane svariti i apsorbovati. Nutricionisti prilikom sastavljanja obroka najčešće polaze od tabelarnih vrednosti potreba u energiji, proteinima, mineralnim materijama i vitaminima, za određenu telesnu masu i proizvodnju (prirast, proizvodnja mleka, obavljanje rada), eventualno rezultata kliničkih i laboratorijskih ispitivanja krvi, respektujući posebno parametre značajne za procenu nutritivnog statusa, posle čega pristupaju kombinovanju pojedinih hraniva uzimajući u obzir njihove koeficijente svarljivosti i apsorpcije. Hoće li tako sastavljen obrok konj i pojesti u celini ili samo delimično, treba svakako proveriti i po potrebi preduzeti određene korekcije.

Tabela 1. Izgled obroka za radne konje telesne mase oko 500 kg (Ševković i sar., 1980).

U svakom slučaju, danas postoje kompjuterski programi koji mogu da izbalansiraju obrok na osnovu ponuđenih parametara o potrebama i raspoloživim hranivima. Nažalost, retko kada smo u mogućnosti da kompjuteru ponudimo precizne podatke o potrebama i kvalitetu hraniva, zbog čega se u praksi često služimo šablonskim obrocima koje po potrebi korigujemo određenim dodacima. (U sledećim tabelama je prikazano nekoliko šablonskih obroka za pojedine kategorije konja).

Tabela 2. Izgled smeše koncentrata za sportske konje u treningu (Pejić, 1991).

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Kabasta hraniva treba davati na način koji na najmanju moguću meru smanjuje:

(1) gubitak hraniva, naročito lišća, koje ima najveću hranljivu vrednost;

(2) fekalnu kontaminaciju, koja ne samo da doprinosi gubitku hraniva nego i povećava broj intestinalnih parazita i

(3) udisanje prašine, koje pojačava respiratorne probleme.

Da bi se ispunili ovi ciljevi, kabasta hraniva valja davati iz jasala, kontejnera za seno ili drvenih hranilica koje čuvaju lišće i smanjuju gubitak hrane, a zadržavanjem iznad zemlje i fekalnu kontaminaciju.

Prihranjivanje ždrebadi na sisi tako što im je seno bacano na zemlju, koja je inače bila idealno čvrsta i suva, rezultiralo je za 18 odsto nižim dnevnim prirastom od prihranjivanja ždrebadi senom koje je davano iz hranilica. Gubici hrane su veći kada se hranivo ostavlja na zemlji zbog:

(1) većeg gubitka sena, naročito lišća i

(2) veće fekalne i urinarne kontaminacije sena koje se tako pretvara u hranu koju konji neće da jedu.

Ukoliko ipak jedu fekalijama kontaminiranu hranu, to povećava rizik od unošenja jajašaca crevnih parazita i samim tim i parazitarnih invazija sa svim svojim škodljivim efektima. Konji držani u boksevima defeciraju u proseku jednom na svakih sat i po pri čemu često defeciraju i uriniraju dok jedu i u većini slučajeva to čine u prostoru u kome se hrane, zagađujući hranu koja je na tlu.

Neko će reći da je to sve samo teoretisanje i da konji najčešće ne prihvataju sve kako im čovek servira. To je delimično tačno. Posmatranjem konja dok jedu lako se može zapaziti kako hranu iz jasala veoma često izvlače i bacaju sebi pod noge, da bi potom jeli sa zemlje. Tako, na primer, u jednom istraživanju je utvrđeno da konji hranjeni iz jasala 41 odsto vremena za hranjenje provode jedući sa zemlje seno koje su izbacili iz jasala, a samo 29 odsto vremena jedući iz jasala. To se može objasniti na više načina. Hraneći se sa zemlje konji verovatno imaju bolju kontrolu zbivanja oko sebe, a to može da bude deo zaostalih navika divljih konja koji su neprekidno strepeli od predatora i pasli uz često osvrtanje i zagledanje okoline. Konji koji jedu sa zemlje često podižu glavu i osvrću se (25 puta za sat vremena, prema jednom posmatranju), prateći sve što se događa u njihovoj okolini.

Ako se konji hrane iz hranilica ili jasala, njihova visina nikako ne sme da pređe visinu ramena. Konzumiranje sena iz hranilica postavljenih u visini većoj od visine konjskih ramena povećava upadanje trunja u oči životinje i udisanje prašine dok jede, što zauzvrat povećava rizik od respiratornih problema, kao što su kašalj, hronični opstruktivni bronhitis, emfizem pluća, opterećenjem izazvana plućna krvarenja i verovatno prijemčivost za infektivne respiratorne bolesti. Zbog ovih i napred opisanih razloga, preporučuje se da se sva suva kabasta hraniva daju iz hranilica dizajniranih tako da čuvaju lišće i hranu koja ispada, postavljenih na visini koja nije veća od visine konjskog ramena.

Mešavine zrnaste hrane i kabasta hraniva se generalno daju u isto vreme. Pošto je zrnasta hrana ukusnija, većina konja će prvo pojesti svo zrnevlje pre nego što se i osvrne na kabastu hranu. Neki veruju da je davanje zrnevlja nakon što je najveći deo kabastog hraniva već konzumiran korisno jer će rezultirati sporijim tempom jedenja zrnaste hrane. Pa ipak, to se izgleda ne događa. Posmatranjem konja hranjenih različitim tehnikama nije dokazano da sporije uzimanje koncentrovanih hraniva podrazumeva i sporije - duže žvakanje. To naravno ne znači da je apsolutno svejedno kojim se redosledom daju pojedina hraniva. Dokazano je, na primer, da se esencijalne aminokiseline (ali ne i neesencijalne) bolje iskorišćavaju kada se proteinski dodaci daju posle, nego kada se daju istovremeno sa senom. To nije sve - kabasto hranivo koje se konzumira zajedno sa zrnevljem smanjuje količinu skroba iz zrnevlja koji se vari u tankom crevu i zbog toga se povećava količina koja stiže u cekum. Višak skroba u cekumu izaziva cekalnu acidozu koja rezultira dijarejom, kolikom ili kopitnom kočinom. Rizik od ovakvih komplikacija daleko je manji kada se konjima daju kabasta hraniva jedan sat ili više pre i tri ili više sati posle davanja zrnaste hrane, ili davanjem manje količine zrnevlja, što je, opet, u određenim situacijama nezgodno. Ne davanje kabastih hraniva i zrnevlja u isto vreme produžava vreme hranjenja, što ostavlja manje vremena za rad, a to je za radne konje nepraktično.

Zrnevlje žitarica, kao i kabasta hraniva, treba davati iz jasala, da bi se smanjio gubitak hrane i konzumiranje prljavštine, koje, ukoliko potraje, može dovesti do peščanih kolika, formiranja enterolita i/ili zatvora. U boksevima se najčešće koriste fiksne betonske ili drvene jasle, a kod konja držanih napolju mogu se koristiti fiksna korita, drvene, plastične ili gumene posude, kao i specijalne torbe za hranu ("zobnice") koje su posebno pogodne za konje u transportu. Metalne posude se ne preporučuju, da bi se sprečilo povređivanje. Kako je pravilno doziranje koncentrovane hrane veoma važno, u praksi se često koriste merice tačno određene zapremine, koje omogućavaju brzo i tačno odmeravanje potrebne količine zrnevlja. Naravno, treba znati da se zapreminske i težinske mere za pojedina hraniva ne poklapaju. Merica od jednog litra, na primer, može primiti 0,23 kilograma mekinja, 0,4 kilograma zobi ili 0,9 kilograma pšenice, što obezbeđuje 3,14, 4,60 i 12,14 megadžula - otprilike četvorostruku razliku u energiji pri istoj zapremini hrane.

Kako bi i seno trebalo da se "dozira" u unapred određenim količinama, prema izgledu obroka, pri čemu je precizno merenje nepraktično, približne količine se određuju u "kriškama" iz bale sena određene veličine: pre definisanja ovakve mere, dakle, treba izmeriti balu i po tome odrediti veličinu kriške koju treba dati u obroku.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Napajanje je posebno značajan problem. Najbolje je da u boksevima postoje automatske pojilice, da bi životinje mogle da piju kad god požele. Ukoliko nema pojilica konje treba napajati svežom čistom vodom bar tri puta dnevno, ili najmanje onoliko puta koliko imaju obroka. Napred je već rečeno da se često praktikuje da se konji poje između kabastog i koncentrovanog dela obroka. Pojedini konjari smatraju da se napajanjem neposredno nakon konzumiranja koncentrovanog dela obroka mogu izazvati ozbiljne digestivne smetnje sa količnim bolovima (bubrenje zrnevlja sa posledičnim proširenjem želuca i otežanim pražnjenjem ili ubrzana pasaža koncentrovanog dela obroka kroz tanko crevo zajedno sa vodom), mada to nije potvrđeno.

Potrebe u vodi zavise od uzrasta životinje, vrste hrane, spoljašnje temperature, vrste rada itd. Generalno se smatra da bi na jedan kilogram suve hrane trebalo uneti dva i po do tri litra vode, u svakom slučaju, ne manje od 50 do 60 ml/kg telesne mase koliko iznose uzdržne potrebe zdravih konja. Mlade životinje zahtevaju nešto više vode od starijih. Ishrana suvom hranom, razume se, traži više vode, za razliku od konja na paši koji sa sočnom zelenom hranom unose i znatne količine vode. Tokom velikih fizičkih opterećenja, posebno u letnjim mesecima kada su spoljašnje temperature visoke, zbog intenzivnog znojenja i većih gubitaka tečnosti potrebe u vodi se drastično povećavaju. Zbog toga bi napajanje iz automatskih hranilica bilo bolje rešenje od napajanja iz kofa (neki praktikuju da kantu punu vode ostave konju i između obroka).

Tabela. Dnevne potrebe konja u vodi za piće.

Automatskim pojilicama se, naravno, ne mogu rešiti svi problemi. Povećani gubici tečnosti putem znojenja nisu tako jednostavni jer se osim vode na taj način gube i drugi sastojci, u prvom redu elektroliti koji se ne mogu nadomestiti običnom vodom za piće. U takvim situacijama se moraju dodavati elektroliti (natrijum, kalijum, kalcijum, magnezijum, hloridi), bilo u obliku rehidrantnih soli koje se mogu sipati u vodu za piće, staviti u hranu ili dati direktno u usta, bilo intravenski, u slučaju težih dehidracija.

Ishrani i napajanju konja se, dakle, mora pokloniti dužna pažnja. Uz neophodnost obezbeđenja svih potrebnih hranljivih materija i vode i poštovanje odnosa između kabastog i koncentrovanog dela obroka, nije loše zapamtiti sledeće:

(1) konje treba hraniti svakog dana približno u isto vreme (ako je to moguće), obrocima iste veličine, u skladu sa ustaljenim ritmom hranjenja i tako stvorenim navikama konja;

(2) dnevne potrebe je poželjno podeliti u više obroka (što više to bolje), nikako manje od dva puta dnevno;

(3) konje koji imaju veće potrebe za hranom (radni konji, kobile u laktaciji i mladi konji koji rastu) i dobijaju ukupno hrane u količini većoj od dva i po odsto telesne mase dnevno, treba hraniti najmanje tri puta dnevno;

(4) u intenzivnom treningu zrnastu hranu je poželjno dati četiri do pet sati pre rada i ne hraniti ih bar jedan sat posle napornog rada;

(5) davanjem više manjih obroka dnevno, posebno kada je u pitanju koncentrovana hrana, može se dosta uštedeti zbog efikasnijeg iskorišćavanja hrane;

(6) svaki prelazak sa jedne na drugu vrstu hraniva mora biti postepen;

(7) konji moraju biti redovno čišćeni od crevnih parazita (bar jednom u tri meseca) i imati stalan pristup ciglama soli, ili im treba davati odgovarajuće smeše mineralnih materija.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA