Napredak mikrobiologije kao naučne discipline nezamisliv je bez upotrebe mikroskopa. Mikroskop, kao optički instrument, funkcioniše na principu sočiva. Ona uveličavaju sliku za oko nevidljivog objekta i omogućavaju uočavanje oblika, veličine, rasporeda i strukture ćelija mikroorganizama.

Svetlosni mikroskop

Svetlosni mikroskop je optički uređaj koji omogućava uvećanje objekta do oko 1000 puta.Na svakom svetlosnom mikroskopu razlikujemo mehaničke i optičke delove.

Mehanički delovi

Postolje – obezbeđuje stabilnost  mikroskopa i nosi ostale delove.

Stativ – omogućuje lakše rukovanje mikroskopom i zupčasto je zglobljen s postoljem.

Stočić mikroskopa – nalazi se na stativu i služi za postavljanje preparata. U središnjem delu ima otvor za prolaz svetlosti, kao i specifičan mehanizam za učvršćivanje i pokretanje preparata (okretanjem donjeg zavrtnja mehanizma levo/desno pomeramo preparat u istom pravcu, a okretanjem gornjeg pomeramo preparat gore/dole).

Tubus – služi za nošenje optičkih delova mikroskopa. U gornjem delu izvučen je u cev koja nosi okular, a u donjem delu čini koleno, koje omogućuje okretanje tubusa oko svoje ose. Na koleno se nastavlja revolver. Revolver predstavlja noseći deo za objektive i može se okretati oko ose, pri čemu se čuje pucanje kada objektiv zauzme odgovarajući položaj.

Makrometarski zavrtanj – smešten je na stativu i služi za grublje podešavanje slike pri upotrebi objektiva suvog sistema. Njegovim okretanjem ka sebi tubus se pomera na gore, a okretanjem od sebe na dole.

Mikrometarski zavrtanj – nalazi se ispod makrometarskog ili je u sklopu s njim i služi za finije

podešavanje slike pri upotrebi objektiva uljane imerzije.

Optički delovi

Optički delovi mikroskopa se mogu podeliti na delove za osvetljavanje objekta i delove za uvećavanje objekta.

Delovi za osvetljavanje objekta

Izvor svetlosti – kod modernih mikroskopa izvor svetlosti je obično sijalica, a kod primitivnijih je to sunčeva svetlost, koja se usmerava na objekat pomoću ogledala.

Kondenzator – nalazi se ispod stočića, a sastoji se od niza sočiva, koji služe da sakupe svetlosne zrake i usmere ih na objekat, tj. preparat. Podizanjem (pomoću posebnog zavrtnja) povećavamo intenzitet osvetljenja.

Dijafragma – nalazi se između izvora svetlosti i kondenzatora. Sastoji se iz polukružnih ljuspica, koje se pomeranjem odgovarajuće poluge skupljaju ili šire, praveći u centralnom delu manji ili veći otvor za prolaz svetlosti.

Ram za svetlosni filtar – u njega se prema potrebi stavlja odgovarajući filtar.

Delovi za uvećavanje objekta

Objektiv je najbitniji deo mikroskopa i sastoji se od niza slepljenih sočiva smeštenih u cilindrični okvir. Najbitnije je frontalno sočivo, koje je najbliže preparatu. Što je sočivo manjeg dijametra, veća je moć uvećanja. Objektiv je pomoću navrtnja povezan sa revolverom i na njemu su uvek upisane vrednosti numeričke aperture, žižna daljina i moć uvećavanja. Na mikroskopu postoji obično 3-4 objektiva s različitom moći uveličavanja. Objektiv daje uvećan, stvaran i obrnut lik objekta.Objektive prema načinu mikroskopiranja delimo na objektive suve imerzije (uvećavaju obično 10, 40 ili 60x), kod kojih se prilikom mikroskopiranja između preparata i samog objektiva nalazi vazduh i objektive uljane imerzije. Objektiv uljane imerzije označen je jednim ili dva crna prstena pri vrhu i uvećava obično 90 do 100x. Prilikom upotrebe ovog objektiva stavlja se kap imerzionogulja na preparat i frontalno sočivo se uranja u njega, čime se sprečava rasipanje svtlosnih zraka pri upotrebi objektiva s velikim uvećanjem.

Okular  se nalazi na gornjem kraju tubusa i ima ulogu da dodatno poveća lik predmeta koji potiče od objektiva. Čine ga okularno (gornje) i sabirno (donje) sočivo, smešteni u metalnoj cevi. Na svakom okularu piše moć uvećavanja, a obično se kreće od 5 do 20x. Kod monokularnih mikroskopa postoji jedan, a kod binokularnih dva okulara.

Prilikom mikroskopiranja neophodno je znati s kolikim se uvećanjem posmatra preparat. Npr. kada je uvećanje objektiva 90x, a okulara 10x, objekat se posmatra pri uvećanju od 900x.

Pored svetlosnih, postoje i faznokontrastni i fluorescentni mikroskopi.

Faznokontrastni mikroskopima specijalan objektiv i dijafragmu, koji omogućavaju da se stvori znatno veći kontrast između objekta i okoline. Ovim mikroskopom omogućeno je posmatranje živih, neobojenih objekata.

Fluorescentni mikroskopse koristi za vizuelizaciju objekata koji imaju mogućnost da odaju svetlost određene boje tj. da fluoresciraju, kada se osvetle ultravioletnom svetlošću. Ako objekat nema mogućnost fluorescencije, tretira se odgovarajućim fluorescentnim bojama, tzv. fluorohromina. Ovaj vid mikroskopiranja ima veliku primenu u identifikaciji mikroorganzama, pri čemu se koriste antitela obeležena fluorescentnim bojama, koja se vezuju za tražene antigene, tj. mikroorganizme.

Svetlosni mikroskop

Pravila mikroskopiranja

Pri upotrebi objektiva sa manjim uvećanjem, otvor dijafragme treba smanjiti, dok ga pri upotrebi objektiva velike moći uvećanja treba povećati, a kondenzator podići u najviši položaj. Pri mikroskopiranju objektivom uljane imerzije neophodno je prvo naći lik objekta upotrebom objektiva sa manjim povećanjem, a tek onda okrenuti revolver i staviti objektiv uljane imerzije. Takođe je važno dobro postaviti preparat, a on se okreće  tako da objekat bude sa gornje strane predmetnog stakla, bliže objektivu. U suprotnom, lik se ne može pronaći, a posledica je lomljenje predmetnog stakla objektivom i oštećenje sočiva objektiva.

Kada je mikroskopiranje završeno, neophodno je objektiv uljane imerzije očistiti vatom natopljenom ksilolom, a potom obrisati suvom vatom ili finom hartijom. Mikroskop treba držati prekriven plastičnom folijom ili najlonom do sledeće upotrebe, da se zaštiti od prašine.

ELEKTRONSKI MIKROSKOP

Upotrebom elektronskog mikroskopa obezbeđuje se uvećanje od 100.000x i više, neophodno za detaljnije posmatranje mikroorganizama. Elektronski mikroskop umesto izvora svetlosti koristi snop elektrona, pri čemu elektromagneti služe kao sočiva. Elektroni se odbijaju od preparata ili prolaze kroz njega i padaju na ekran, dajući sliku ispitivanog objekta. Postoje dve vrste elektronske mikroskopije:

Skening elektronska mikroskopija (SEM)omogućava posmatranje površine ispitivanog objekta. Objekat se priprema za mikroskopiranje tako što se prevuče nekim metalom (obično zlatom), koji odbija elektrone na ekran i omogućava dobijanje trodimenzionalne slike. Ovaj vid mikroskopije ne omogućava uočavanje unutrašnje strukture objekta.

Transmisiona elektronska mikroskopija (TEM)neophodna je pri proučavanju unutrašnje strukture objekta. Objekat se za mikroskopiranje priprema sečenjem na vrlo tanke listove i tretiranjem specijalnim bojama u cilju povećanja kontrasta (npr. osmijumovom kiselinom, permanganatom, i dr). Slika se stvara prolaskom elektrona kroz preparat i njihovim padanjem na ekran.

Literatura: dr Veselina Radanov Pelagic (sfscentar.com), dr Ronald Griffit, OSNOVI TEHNIKE VETERINARSKE MIKROBIOLOGIJE - radna sveska

Autoklav

Autoklav služi za sterilizaciju vlažnom toplotom pod pritiskom. To je cilindrični uređaj najčešće postavljen horizontalno, sa dvostrukim zidovima od čelika i masivnim poklopcem koji se zatvara pomoću 6 naspramno postavljenih zavrtnja. Na taj način on se hermetički zatvara, čime se sprečava izlazak vodene pare tj. obezbeđuju se uslovi za razvijanje potrebnog pritiska. Centralni deo cilindra predstavljen je komorom, u koju se stavljaju predmeti koji se sterilišu. Ispod dna komore nalazi se prostor za vodu, koja se zagreva pomoću električnog grejača.  Na jednoj strani autoklava nalazi se levak za vodu sa slavinom. Na suprotnoj strani se nalazi vertikalna cev, koja pokazuje nivo vode u aparatu. Svaki autoklav ima termometar i manometar, koji su u vezi sa komorom, koji omogućuju praćenje promene temperature i pritisaka prilikom sterilizacije. Autoklav poseduje i ventil sigurnosti, koji se u slučaju stvaranja pritiska većeg od predviđenog automatski otvara i smanjuje ga.

Materijal koji se steriliše stavi se u komoru (do 1/3 visine komore, ne više) i potom se zatvori poklopac zatvarajući istovremeno po dva naspramna zavrtnja. Veoma je važno dobro zatvoriti poklopac.

Da bi se omogućila sterilizacija vlagom i da bi se sprečilo pregorevanje grejača, neophodno je uvek proveriti nivo vode u autoklavu. Ako je on ispod označene granice, neophodno je sipati destilovanu, dejonizovanu vodu u aparat.

Pri otvorenoj slavini za ispuštanje pare uključi se grejač i čeka se dok iz slavine ne poteče gust mlaz pare. To je znak da je prostor gde su bili vazdušni džepovi sada ispunjen parom i da sterilizacija može da počne (vazdušni džepovi ometaju sterilizaciju). Slavina za ispuštanje pare se zavrne i čeka se da se temperatura i pritisak popnu na željeni nivo.

Sterilizacija počinje od momenta kad se postigne željena temperatura u aparatu, a traje obično 15-20 minuta (nekad i duže), ako se sterilizacija vrši pri temperaturi od 120⁰C i pri pritisku od 1 atmosfere.

Kada je vreme za sterilizaciju isteklo, isključuje se grejač i čeka se da pritisak i temperatura spontano opadnu. Zatim se otvara slavina za ispuštanje pare. Kada je sva para istekla, pažljivo se odvrću zavrtnji poklopca (naizmenično) i sačeka se par minuta. Nakon toga se poklopac pažljivo otvara, pošto para koja je zaostala u komori može da izazove opekotine. Kada se sterilisani materijal prohladi, može se izvaditi iz aparata.

Kohov lonac

Kochov lonac je aparat cilindričnog oblika s poklopcem koji služi za frakcionu sterilizaciju. Centralni deo cilindra predstavljen je komorom sa rešetkom na dnu, na koju se stavlja materijal za sterilizaciju. Ispod rešetke nalazi se prostor za vodu sa grejačem, pa vodena para, koja se stvara, struji prema poklopcu. Ovaj aparat ima i termometar kojim se prati temperatura, a vreme sterilizacije se meri od momenta postizanja željene temperature.

U ovom aparatu se sterilišu hranljive podloge čiji se ingredijenti menjaju dejstvom temperature ključanja vode (šećeri, urea, želatin, itd). Sterilizacija se vrši 30-60 minuta tri dana zaredom, a u međuvremenu, podloga se stavlja u termostat da bi spore koje nisu uništene proklijale do sledećeg dana.

Vodeno kupatilo

Vodeno kupatilo je uređaj sa vodenom komorom i grejačem. Ovaj aparat se upotrebljava za tindalizaciju podloga koje sadrže serum, mleko i sl. Sterilizacija se vrši na temperaturi od 56-58^OC, tokom tri dana po 12 sati. Podloga se u međuvremenu inkubira u termostatu, zbog podsticanja klijanja spora.

Suvi sterilizator

Ovi aparati mogu biti različitog oblika, a izrađeni su od metala sa dvostrukim zidovima. U ovim aparatima se steriliše sitan pribor, porcelansko i metalno posuđe, kao i stakleno posuđe koje se prethodno umota u masnu hartiju ili stavi u specijalne metalne cilindre. U aparatu se nalazi električni grejač koji se nakon stavljanja posuđa uključi. Temperatura sterilizacije je obično 180⁰C. Vreme sterilizacije meri se od momenta postignute programirane temperature i traje dva sata.Po isteku tog vremena grejač se isključuje, a vrata se otvaraju tek kada temperatura opadne. Siguran znak uspešne sterilizacije je požutela hartija u koju je posuđe uvijeno.

Termostati

Termostati su aparati koji obezbeđuju konstantnu, optimalnu temperaturu potrebnu za rast mikroorganizama. Termostati su napravljeni od dvostrukih metalnih zidova obloženih nekim izolatorom između kojih struji vazduh ili voda, koji se zagrevaju električnim grejačem. Termostati imaju dvoja vrata, kako bi se obezbedila bolja termička izolacija. Sa gornje strane termostata nalazi se termometar, a na vrhu termometra nalazi se vijak čijim se okretanjem termostat programira na željenu temperaturu, koju grejač termostata automaski održava. Termostati moraju biti dobro zatvoreni, a povremeno je potrebno proveravati temperaturu na termometru.

Centrifuge

Centrifuge su aparati koji se sastoje iz glave sa nosačima kiveta i motora, koji je vezan sa njom i ima funkciju da razvije centrifugalnu silu. Ležišta za kivete izrađena su od metala, a prostor u kome se kivete okreću zatvoren je metalnim zidovima. Prilikom centrifugiranja razvija se centrifugalna sila koja dovodi do taloženja krupnijih partikula, a taloženje zavisi od brzine okretanja centrifuge, veličine i specifične težine čestica, viskoznosti i površinskog napona tečnosti u kojoj se vrši centrifugiranje. Zavisno od ovih parametara, pojedine partikule se nakon centrifugiranja nalaze u talogu ili supernatantu (tečnosti iznad taloga). Da bi centrifuga dobro radila, neophodno je da bude uravnotežena, što se postiže stavljanjem kiveta jedne naspram druge. Kada je broj kiveta neparan, stavlja se jedna dodatna sa istom zapreminom tečnosti (obično vode) kao i naspramna kiveta. Klasične centrifuge za serološki rad i bakteriološka ispitivanja postižu 3000-6000 obrtaja/min. Ultracentrifuge za izdvajanje virusa imaju uređaj za hlađenje i ostvaruju 50.000-100.000 obrtaja/min.

Pored ovih uređaja, u mikrobiološkim laboratorijama se koriste i frižideri, liofilizatori, tresilice, analitičke i tehničke vage, itd.

Literatura: dr Veselina Radanov Pelagic (sfscentar.com), dr Ronald Griffit, OSNOVI TEHNIKE VETERINARSKE MIKROBIOLOGIJE - radna sveska

Sterilizacija je postupak kojim se uništavaju svi mikroorganizmi u jednoj sredini. Prilikom vršenja mikrobioloških analiza neophodno je da podloge, posuđe, pribor i radna mesta budu sterilni, kako bi se izbegao rast neželjenih mikroorganizama u kulturama.

Dezinfekcija je postupak kojim se uništavaju prvenstveno vegetativne ćelije određene grupe mikroorganizama, tj. patogenih i uslovno patogenih. Dezinfekcija se vrši najčešće upotrebom hemijskih sredstava. Iako hemijska sredstva upotrebljena u većim koncentracijama mogu uništiti sve organizme u jednoj sredini, u kontekstu sa njima se uvek koristi termin dezinfekcija, sem u slučaju nekih hemijskih agenasa.

FIZIČKE METODE

Fizičke metode sterilizacije podrazumevaju sterilizaciju toplotom, zračenjem i mehaničke metode, tj. filtraciju.

Sterilizacija toplotom

Suvom toplotom

Spaljivanje je vid sterilizacije primenljiv za sterilizaciju zapaljivog materijala koji više nije potreban (leševi životinja i sl.)

Opaljivanje na plamenu koristi se  za sterilizaciju metalnog i staklenog pribora. Eza se steriliše na plamenu tako što se drži pod uglom od 60^O u odnosu na ravan plamena i veoma polako provlači kroz plamen, pri čemu treba da se u potpunosti usija. Ovako sterilisanu ezu potrebno je prohladiti pre upotrebe. Na sličan način sterilišu se i pincete, špatule, makaze, otvori epruvete, itd.

Toplim vazduhom. Ovaj vid sterilizacije vrši se upotrebom suvog sterilizatora, a princip metode opisan je u delu o aparatima u mikrobiološkoj laboratoriji.

Vlažnom toplotom

Kuvanjem. Ovaj vid sterilizacije danas je u velikoj meri prevaziđen, ali se može upotrebljavati za sterilizaciju gumenih creva i sl. pribora. Sterilizacija se vrši na 100^OC tokom 15 minuta, a za potpuno uništavanje spora roda Clostridium potrebno je 1-3 časa.

Vodenom parom pod pritiskom. Sterilizacija vlažnom toplotom pod pritiskom podrazumeva upotrebu autoklava.

Vodenom parom bez pritiska. Sterilizacija vlažnom toplotom bez pritiska podrazumeva upotrebu Kohovog lonca i vodenog kupatila, a sama sterilizacija označena je kao tindalizacija ili frakciona sterilizacija.

Radijacija (zračenje)

Ultravioletnim (UV) zracima. Ovaj vid sterilizacije podrazumeva upotrebu svetlosti malih talasnih dužina (250-300 nm), što se ostvaruje upotrebom UV lampi. U ovom slučaju steriliše se samo površina izložena dejstvu zraka, a važno je naglasiti da obično staklo ne propušta ove zrake. UV zraci deluju na timin u nukleinskim kiselinama mikroorganizama, stvarajući dimere timina koji sprečavaju proces replikacije. Na ovaj način sterilišu se najčešće radne površine i vazduh u laboratorijama.

Jonizujuće zračenje (X zraci, g zraci). Dejstvom zračenja vrši se jonizacija, svaraju se peroksidi i na taj način uništavaju mikroorganizmi. Sterilizacija izvedena na ovaj način je dubinska, a primenjuje se za sterilizaciju npr. u farmaceutskoj industriji.

Mehaničke metode- filtracija

Sterilizacija tečnosti može se vršiti mehanički, bakteriološkom filtracijom, u slučaju da one sadrže termolabilne materije i da je upotreba drugih vidova sterilizacije nemoguća ili neizvodljiva. Filteri imaju pore veličine od jednog do nekoliko mikrometara i zadržavaju bakterije iz tečnosti koja prolazi kroz njih. Filtracija se obavlja primenom pozitivnog pritiska iznad tečnosti ili negativnog (upoterbom vakuuma). Postoji više vrsta filtera:

Seitz-ov filtar. Ovaj filtar izrađen je od azbesta, i stavlja se na levak preko mrežice. Vrh levka uvučen je u gumeni čep koji se nalazi na posudi u koju se sakuplja filtrat. Na levak se stavlja cilindričan sud gde se sipa tečnost koja se steriliše. Postoje tri tipa ovih filtera, koji se razlikuju po propustljivosti (EK, EKSJ, EKSJJ).

Chamberland-ov filtar.  Izrađuje se od porcelana bez gleđi (kaolin), u obliku šuplje cevi koja je na jednom kraju otvorena, a na drugom zatvorena u vidu polukugle. Postoji 7 vrsta ovih filtera (L1-L7), koji se razlikuju po propustljivosti (L7 ima najmanje pore).

Berkefeld-ov filtar. Izrađen je od infuzorijske zemlje i služi za grubu sterilizaciju. Postoje tri tipa ovih filtera, koji se razlikuju po propustljivost (V, N i W).

Membranski filteri izrađeni su od nitroceluloze, a prečnik pora je manji od jednog mikrometra (obižno 0,3 mm). Ovaj vid sterilizacije nije samo mehanički, već veliki uticaj imaju i električni naboj (filtera i bakterija) i osobine tečnosti koja se filtrira.

HEMIJSKE METODE

Među hemijskim sredstavima koja se primenjuju za sterilizaciju treba spomenuti etilen oksid, koji se koristi samo u te svrhe, dok se ostala hemijska sredstva primenjuju prvenstveno za dezinfekciju.

Etilen oksid (C₂H₄O). Ovaj gas stvara alkil radikale i na taj način uništava bakterije (vegetativne ćelije i spore), viruse i gljive. Primenjuje se u smeši sa vazduhom tokom četiri sata u specijalnim komorama, pri čemu je optimalna temperatura dejstva 50-55^OC i vlažnost od 30-40%. Koristi se za dezinfekciju plastičnih i gumenih predmeta.

Literatura: dr Veselina Radanov Pelagic (sfscentar.com), dr Ronald Griffit, OSNOVI TEHNIKE VETERINARSKE MIKROBIOLOGIJE - radna sveska

Posuđe i pribor koji se koriste u mikrobiološkoj laboratoriji moraju biti sterilni.

Epruvete su stakleni, ređe plastični cevasti sudovi sa zaobljenim dnom i otvorom na vrhu. One koje se koriste u mikrobiološkoj laboratoriji, za razliku od epruveta koje se koriste u hemijskoj laboratoriji, imaju ravne rubove, što sprečava zadržavanje kapi. Mogu biti različitih dimenzija, najčešće 16-20cm x 1,6-2,0cm, dok su epruvete za serološke reakcije i biohemijske testove mnogo manje. Čepovi za epruvete izrađuju se od metala ili se prave od vate i gaze. Čep epruvete se nikad ne odlaže na radnu površinu, a epruveta se otvara tako što se čep obuhvati domalim i malim prstom desne ruke, pri čemu epruveta stoji u levoj. Nakon skidanja čepa i pre njegovog vraćanja na epruvetu, rub epruvete se opali na plamenu. Epruvete služe za različite namene: gajenje mikroorganizama u tečnim podlogana, čuvanje mikroorganizama, za biohemijske testove, za neke serološke reakcije, pravljenje razređenja uzoraka i suspenzije bakterija, itd.

Durcham-ove cevčice su slične epruvetama, ali su veličine svega nekoliko centimetara. Koriste se za dokazivanje produkcije gasa u tečnim hranljivim podlogama, a stavljaju se u epruvete po potrebi, otvorom okrenutim na dole. Na taj način se u njima sakuplja gas koji se oslobađa u tečnost.

Petrijeve kutije (šolje, ploče ili posude) su ovalni stakleni ili plastični sudovi koji se sastoje iz donjeg dela, manjeg dijametra i gornjeg dela, većeg dijametra, koji naleže na manji kao poklopac. Mogu biti različite veličine, a najčešće se koriste one sa dijametrom od 8-10 cm. Prvenstveno služe za gajenje mikroorganizama na čvrstim hranljivim podlogama. Poklopac petrijeve kutije se nikad ne skida u potpunosti sa donjeg dela i ne ostavlja se na radnoj površini, već se kutije uvek otvaraju tek toliko da eza ili pipeta može da uđe u njih.

Erlenmajer boce su stakleni sudovi kruškastog oblika i različite zapremine (od 10ml do 5l). Služe za sterilizaciju hranljivih podloga, gajenje mikroorganizama u većoj zapremini podloge, itd. Prema nameni slične su im Roux-ove boce, koje su za razliku od njih pljosnate.

Pipete su staklene ili plastične kalibrisane cevčice koje služe za odmeravanje tečnosti. Mogu biti različite zapremine (najčešće 1-10ml). Pipete zapremine manje od 1ml nazivaju se mikropipete. Pipete koje se koriste u mikrobiološkoj laboratoriji moraju imati parče vate uvučene na gornjem otvoru, da bi se sprečilo uvlačenje patogenog materijala u usta osobe koja pipetira i da bi se smanjila verovatnoća kontaminacije uzorka koji se pipetira. Pipetiranje se izvodi tako što se pipeta drži pomoću palca i srednjeg prsta, uvuče se željena količina tečnosti, vrh se zatvori kažiprstom ruke u kojoj se pipeta drži, a zatim se sadržaj izduva na željeno mesto. Ovakav postupak nam omogućava istovremeno držanje pipete i čepa epruvete u jednoj ruci. Pored klasičnih pipeta, postoje i automatske pipete određene ili varijabilne zapremine. Ove pipete imaju na gornjem kraju taster sa dva otpora, a na donjem su izvučene u cev na koju se stavljaju sterilni plastični nastavci. Upotrebljavaju se tako što se taster pritisne dok se ne oseti prvi otpor i otpusti, čime je uzeta željena količina tečnosti; tečnost se prenosi na željeno mesto pritiskanjem tastera dok se ne oseti drugi otpor. Ove pipete su mnogo sigurnije za rukovanje, mnogo su preciznije od klasičnih i omogućavaju uzimanje i manjih količina tečnosti, koje se ne mogu odmeriti pomoću klasičnih. Pored navedenog posuđa koriste se i menzure, čaše, špric boce, boce za reagense, itd.

Staklene špatule su štapići čiji je vrh savijen u obliku trougla i služe za razmazivanje uzorka po površini hranljivog agara.

Predmetne pločice izrađuju se od stakla, pravougaonog su oblika i služe kao podloga za mikroskopske preparate. Pokrovne ljuspice izrađuju se od stakla, kvadratnog su oblika, mnogo su tanje od predmetnih pločica i služe za prekrivanje nativnih preparata, sprečavajući direktan kontakt objektiva mikroskopa i mikroorganizama.

Eza je mikrobiološka igla koja služi za zasejavanje mikroorganizama i pripremu mikroskopskih preparata. Drška eze je duga i napravljena je od izolatora. Na gornjem kraju postavljena je metalna žica koja podnosi zagrevanje do usijanja, a da se njen oblik ne menja. Postoje različiti tipovi eza, koje se međusobno razlikuju po obliku vrha žice. Najčešće su u upotrebi eza sa omčom, koja služi za zasejavanje mikroorganizama potezom po hranljivoj podlozi, pravljenje razmaza, itd. i igličasta eza koja služi za zasejavanje ubodom. Eza se uvek pre i posle upotrebe steriliše na plamenu.

Pranje mikrobiološkog posuđa

Mikrobiološko posuđe ne sme da sadrži ostatke hemikalija koje bi mogle da inhibiraju rast mikroorganizama. Iz tih razloga najbolje ga je prati tako što se ostavi u vodi sa deterdžentom tokom noći, a potom se sledećeg dana detaljno opere četkama, deterdžentom i toplom vodom. Oprano posđe se potom nekoliko puta ispira pod mlazom hladne vodovodske vode, a zatim opere u destilovanoj vodi. Oprano posuđe se ne briše, već se suši u sušnici ili na vazduhu. Masno posuđe i predmetna stakla treba da stoje pre pranja 24 časa u hrom-sumpornoj kiselini.

Literatura: dr Veselina Radanov Pelagic (sfscentar.com), dr Ronald Griffit, OSNOVI TEHNIKE VETERINARSKE MIKROBIOLOGIJE - radna sveska