O poreklu karakačanske ovce i Karakačana
Karakačanska ili crna vlaška ovca predstavlja jednu od najprimitivnijih ovaca na prostoru Jugoistočne Evrope i u naučnim krugovima se smatra najbližim srodnikom muflona. Nastala je tokom procesa viševekovne selekcije nomadskih plemena Karakačana (Sarakačana) ili (Kuco)Vlaha koji su nomadili na prostorima Balkanskog poluostrva. Za ovaj nomadski narod se tvrdi da predstavljaju potomke starosedeoca Balkana – Ilira i Tračana, a njihove populacije se još uvek održavaju u pojedinim delovima Balkana. Federacija kulturnih i obrazovnih udruženja Karakačana u Bugarskoj tvrdi da je broj Kakarakačana u Bugarskoj oko 15,000. Njihov broj je znatno veći u Grčkoj. Lingvisti svrstavaju njihov jezik u grupu severno grčkih dijalekata, a njihova religija je pravoslavno hrišćanstvo sa elementima paganskog verovanja i običaja.
Stado karakačanske ovce u toru, Mlačište, Crna Trava 2005 g.
Karakačanske ovce, kombinovanih proizvodnih osobina, provodile su zimu na pašnjacima u južnom dela Balkanskog poluostrva, na pašnjacima Tesalije, Trakije, Anadolije, ali u južnim delovima Vardarske Makedonije, a leta na planinskim masivima kontinentalnog dela Centralnog i Istočnog dela Balkanskog poluostrva, pre svega u Srbiji i Bugarskoj.
Karakačanska ovca nije imala svoj određen rejon rasprostranjena (obzirom na njen nomadski način uzgoja) sve do perioda nakon Balkanskih i Prvog Svetskog rata kada je formiranjem novih državnih granica na Balkanu, onemogućeno kretanje Karakačana. Manji deo Karakačana je ostao na letnjim pašnjacima Balkanskih planina, deo je prodao ovce lokalnom slovenskom življu, a deo je uspeo da se „vrati“ u Egejsku Makedoniju. Većina preostalih zapata karakačanske ovce u kontinentalnom delu Balkana (Makedonija, Bugarska, Srbija) su postepeno pretapani sa drugim sojevima i rasama. Danas, skoro nakon jednog veka od tih promena, opstalo je samo nekoliko zapata koji su bili u rukama ljudi koji su ih voleli i uporno čuvali, nedozvoljavajući mešanje sa ostalim, belim ovcama. Karakačani su mleko prerađivali u kačakavlj i smatra se da su upravo Karakačani krajem XIX veka preneli tehnologiju proizvodnje kačakavalja staroplaninskim stočarima.
Ovce na ispaši u okolini domaćinstva sestara Mitrović, Mlačište, Crna Trava 2006.g
Često mokro i vlažno ležište uslovilo je opstanak ovaca koje su imale najčvršće papke, tako da se i danas kod ove ovce zarazna šepavost ređe javlja u odnosu na druge sojeve i rase. Kostur torova u kojima su držane bio je od drveta, a ranije se okolo stavljala trska i ražena slama, a sa spoljne strane trnje kao ograda, radi odbrane od vukova. Karakačansku ovcu su u dugotrajnim putovanjima sa pašnjaka na pašnjak, iz jedne u drugu balkansku zemlju, uvek pratili isto tako snažni i robustni karakačanski konji i karakačanski psi.
Karakačanska ovca danas
Danas je opstanak ove ovce doveden u pitanje. Smatra se je preostalo svega nekoliko stotina ovaca. Brojnija je u Bugarskoj (nešto više od 2,000), Grčkoj ( preko 1,000 ), Makedoniji (nekoliko stotina, pri čemu je najčistiji zapat otkupljen od strane države i trenutno je poveren na držanje Veterinarskoj stanici u Kumanovu), a jula 2005. godine je i u Srbiji na prostoru planine Čemernik otkriveno stado u tipu karakačanske ovce.
Karakačanska ovca je crne boje, izuzetno bele, male mase tela koja iznosi oko 33 kg u proseku kod ovaca i oko 44kg kod ovnova. U Grčkoj je bela boja učestalija
Izgled i konstrukcija tora za ovce, Mlačište, Crna Trava, 2005g
Visina krsta je veća od visine grebena, a visina grebena veća od visine leđa. Dužina trupa je dosta mala, za 5% veća od visine grebena. Karakačanska ovca je kratkorepa , pri čemu je dužina repa ispod 50% visine grebena, od 22 do 30cm. Glava crne vlaške ovce je srazmerno mala i uska, a spreda posmatrana ima malo klinast izgled. Lice je obraslo crnom i sjajnom dlakom. Na čelu uvek ima vune koja je obrazuje ćubu, što je karakteristično za ovu pramenku.Ovaj pramen runa je često bele boje (ovu karakteristiku nemaju karakačanske ovce koje se odgajaju pod okriljem Veterinarske stanice u Kumanovu). S malim izuzetkom svi ovnovi rogati. Rogovi ovnova vrlo snažni na osnovi, poprečno izbrazdani i zavijaju se u spiralu. Vrat je srednje dužine, prilično muskulozan i obrastao vunom. Po visini grebena crna vlaška ovca spada u sitnije sojeve pramenke jer joj je prosečna visina grebena oko 55 cm a u ovnova je prosečna visina grebena oko 61 cm. Sapi crne vlaške ovce su prilično dobre dužine i relativno dobre širine. Noge su srednje visine, dosta jake, obrasle crnom i sjajnom dlakom. Papci su mali, uvek pigmentisani i vrlo čvrsti. Trbuh je pravilno razvijen dobro obrastao vunom, tako da je i vime često skriveno u vuni. Runo je tamnomrke boje koja sa starošću ovaca prelazi u svetliju boju. Mlađe ovce su posle striže potpuno crne, dok su starije prosede. Ovce su dobro obrasle vunom po celom telu, osim glave i nogu koji su obrasli dlakom crne boje.Karakačanska ovca spada u red pramenki sa najgrubljom vunom sa prosečnom finoćom od 38 mikrona, prinosa od 2.1 kg kod ovaca do 2.6kg kod ovnova. Dužina pramenova je od 17 do 30, 35 cm. Dviske karakačanske ovce ulaze u priplod u uzrastu od 17 do 18 meseci. Procenat blizanaca je dosta mali. Masa jagnjadi je prosečno 2,6 kg. Mlečnost karakačanske ovce nije sistematski ispitana. Nekada su se od mleka ovih ovaca pravili sirevi kao što su: kačkavalj, manur i beli mekani sir. U laktaciji koja obično traje u periodu od 20 maja do 1 septembra se dobije po jednoj ovci od 24 do 26 litara mleka (podaci iz 1951. sa određenih makedonskih ovčarskih farmi), pored mleka što jagnje posisa, što znači oko 50 litara godišnje, međutim podaci bugarskih autora govore da su zabeležni slučajevi i sa 150l godišnje. Istraživanja grupe autora sa Poljoprivrednog fakulteta u Staroj Zagori i Instituta za planinsku poljoprivredu u Trojanu, u Bugarskoj, pokazalo je da ova ovca ima viši procenat suve materije, mlečnih masti i proteina u mleku u odnosu na druge rase ovaca prisutnih u Bugarskoj. Posebno treba istaći veći nivo izuzetno korisnih polinezasićenih masnih kiselina u mleku karakačanske ovce (7,83gr na 100gr ukupnih mlečnih masti) u odnosu na mleko bugarske cigaje (7,26 gr na 100gr ml. masti).
Karakačanska ovca u Srbiji
Do 2005. godine se verovalo da karakačanske ovce više nema u Srbiji. Pukim slučajem, u selu Mlačište, opština Crna Trava, na planini Čemernik, aktivisti Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika“ naišli su na stado crnih ovaca. Ovo stado koje broji oko 25 grla u vlasništvu je sestara Mitrović, dveju starica koje su zahvaljujući velikoj geografskoj izolovanosti sela i pre svega zahvaljujući volji da održe amanet roditelja, sačuvale izvorni tip karakačanske ovce u Srbiji. Po njihovom svedočenju stado je njihov deda kupio od karakačana početkom prošlog veka, verovatno posle prekida tzv. horizontalnog nomadskog stočarstva na Balkanu. I ovde, na Čemerniku, ovce noće pod vedrim nebom u torovima, nedovoljno zaštićene od vetrova i skoro nikako od kiše i snega, kao što su to činile vekovima unazad. Zarazne šepavosti u ovom zapatu nema. 2006. godine je usledilo i uvršćivanje karakačanske ovce u državni program očuvanja i održivog korišćenja genetičkih resursa domaćih životinja. Iste godine su formirana još dva zapata, jedan u podnožju Stare planine (selo Kamenica, opština Dimitrovgrad), a drugi u okolini Bosilegrada. Istraživanja autora govore da na krajnjem jugoistoku Srbije, u nekim delovima opštine Trgovište još uvek ima ovaca u tipu karakačanske ovce, u smislu crne boje vune, kratkog repa, ali sa manje otvorenim runom od onog koje se sreće kod ovaca u vlasništvu sestara Mitrović. Ozbiljan problem predstavlja ukrštanje u srodstvu unutar zapata koji se drži na Čemerniku, jer u ovom malom stadu je stalno sedam do osam muških priplodnih grla. Po svedočenju vlasnica, ali i drugih starijih ljudi u selu, ova porodica je uvek držala crne ovce i nikada nije u stado dovodila ovnove sa strane. Izuzetno loši uslovi držanja, stalna opasnost od vukova, kao i finansijska nemoć sestara Mitrović predstavljaju veliku pretnju za opstanak populacije karakačanske ovce u Srbiji. U isto vreme, ova porodica zbog činjenice da nema registrovano poljoprivredno gazdinstvo nije u mogućnosti da koristi državna podsticajna sredstva za očuvanje autohtonih rasa.
Prvi susret sa stadom karakachanske ovce na Čemerniku, 2005g
Nadu u opstanak karakačanske ovce u Srbiji daje povećano interesovanje javnosti za ovom ovcom. O tome svedoče i nekoliko TV emisija i priloga („PI Kanal“ Pirot, RTS...) emitovanih tokom 2006. i 2007. godine, kao i već redovno pojaviljivanje kolekcija karačanske ovce na pojedinim stočarskim izložbama u Srbiji. Dodatnu pažnju privukla je i brošura o pramenkama u izdanju Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika“, kao i uvršćivanje karakačanske ovce u agro eko turističku ponudu na teritoriji opštine Dimitrovgrad. Činjenica da je karakačanska ovca danas na listi onih čije očuvanje Ministarstvo poljoprivrede podstiče, jača šansu za njen opstanak.
Nomadski način stočarenja sa neprestanim kretanjem na velikim rastojanjima, oskudna ishrana i nega, isklesao je zasigurno najžilaviju pramenku na ovim prostorima, čvrstih i zdravih papaka, jakog koštanog sistema, dovoljno izdržljivu, visoke otpornosti na parazitske i infektivne bolesti, naviknutu na izuzetno skrnomne uslove držanja i česta gladovanja, izraženog majčinskog instinkta i nagona za samoodržanjem i veoma živahnog temperamenta. Zato je genetski materijal ove ovce je od velikog značaja za savremeno ovčarstvo.
Karakul ovca rasprostranjena je u srednjoj i jugozapadnoj Aziji. Osim azijskog dela, karakul se gaji na području bivšeg Sovjetskog Saveza, u Ukrajini i Severnom Kavkazu.
Nastala je u oblasti Volge. Ima malu, uglastu glavu sa zaobljenom lobanjom, uzdignutim i pokretnim ušima. Visina grebena ovaca je 60-62, a ovnova oko 63 cm. Prosečna telesna masa ovaca iznosi oko 50 kg, a ovnova oko 70 kg.
Finska ovca spada u grupu "Nordijskih ovaca sa kratkim repom". Postala je od autohtonih domaćih ovaca, koje su gajene u istočnom i severoistočnom delu Finske. U toku 60 godina sistematskog rada na povećanju plodnosti, stvorena je rasa visoke plodnosti, s većom telesnom masom, većim prinosom i boljim kvalitetom vune u odnosu na staru, autohtonu finsku ovcu.
Hios je grčka mlečna rasa ovaca, nastala na ostrvu Hios i zauzima oko 8% od ukupne populacije ovaca u Grčkoj.
