Svaka vrsta, rasa, soj, varijetet, podjednako zaslužuje pažnju i nije manje važna u odnosu na neku drugu. Njihov nestanak dovodi do nepovratnog gubitka dela genetičke varijabilnosti.

U Evropi , od ukupno 126 rasa svinja , samo 44% ima stabilan status,18% rasa su u potencijalnoj opasnosti, a 21% su u kritičnoj opasnosti od nestanka. Jedna od preostale 3 autohtone rase svinja u Srbiji je i mangulica čiji se status opisuje kao „ugroženo održiva“. Ova rasa nosi u sebi dragocene genske alele koji je čine drugačijom od tzv. plemenitih rasa nastalih jednostranom selekcijom na povećanje proizvodnih osobina. Sa prostora Srbije su nepovratno izgubljene dve rase svinja - šiška i šumadinka.

Mangulice Ilije Najdenova u selu Vrapča, opština Dimitrovgrad, sistem slobodnog napasanja na zaparloženim oranicama i pašnjacima u okolini sela, snimio Sergej Ivanov 2005. godine

U XIX veku je svinja predstavljala jedan od osnovnih izvoznih proizvoda Srbije, a nastanak magulice se vezuje upravo za taj period. Zabeleženo je da je knjaz Miloš poklonio mađarskom grofu Jožefu Arčđuku određeni broj svinja koje su zvali “Šumadija” odn. šumadinka. Ova svinja je ukrštana na imanju Kis Jeno sa rasama kao bakonyi i szalantor što je dovelo do formiranja posebne rase svinja pod nazivom mangulica. Zbog izuzetne skromnosti i otpornosti bila je jako popularna u Vojvodini (naročito Sremu) i Mađarskoj u preiodu od XIX veka do 1950-tih. Tadašnje evropsko tržište je sem mesa tražilo pogotovo masti i slanine. Uglavnom je naseljavala područja šuma, pašnjaka, ritova ali i močvara gde su uspešno podnosile vremenske uslove oštre kontinentalne klime. Poludivlja stada mangulica su šetala šumama, stepama i pašnjacima tokom cele godine, a krmače su se prasile u brlozima koje su same prorivale u tršćacima i duboko u žbunju.

Sve do drugog sv. Rata bila je izuzetno tražena i zabeleženo je da je na Bečkoj stočnoj pijaci prodavano godišnje blizu stotine hiljada svinja ove rase iz Mađarske kupcima u Austriji i dr. državama. Bez problema su savlađivale na stotine km dug put od Vojvodine i Mađarske ka klanicama u Beču. Njene čekinje su korišćene za izradu četki, a najviše je bila je na ceni zbog slanine i masti. Međutim, navike potrošača su se postepeno menjale, tako da je mangulica tokom 80-tih godina dovedena skoro do iščeznuća. Mangulica je zajedno sa šumadinkom, berkširom i jorkširom učestvovala u nastajanju moravke.

Areal rasprostranjenja

Mangulica je danas prisutna na prostoru Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Rumunije i bivše Čehoslovačke, što govori i o istorijskim aspektima njenog nastajanja i nekadašnje popularnosti. Sem Mađarske, većina ostalih država poseduje mahom male i izolovane zapate.

Status u Srbiji i mere očuvanja

U Srbiji se organizovano uzgaja u Sremskoj Mitrovici (Prirodni rezervat „Zasavica“), Beloj Crkvi, Mačvanskom Prnjavoru, Subotici i Dimitrovgradu, ali i na novim lokacijama u okolini Bele Palanke, Paraćina itd. Na području opštine Dimitrovgrad, 4 poljoprivredna gazdinstva trenutno odgaja oko 100 mangulica, uz savetodavnu i materijalnu podršku Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika”. Poljoprivredna gazdinstva koja odgajaju mangulicu u Srbiji dobijaju od države godišnju finansijsku podršku u iznosu od 7.000 dinara po priplodnom grlu. Prema podacima Odeljenja za genetske resurse i GMO Ministarstva poljoprivrede R.Srbije, ukupna veličina populacije mangulica u Srbiji tokom 2005. godine bila je 164 grla. Ukupan broj ženskih grla za priplod je 107 , a ukupan broj priplodnih muških grla je 16 . Populaciju mangulice na prostoru Srbije ugrožava između ostalog inbriding, zbog činjenice da ukrštanje u srodstvu dovodi do smanjenja stepena heterozigotnosti odn. povećanja učestalosti homozigota za mnoge pa i recesivne alele, uz brojne prateće negativne pojave u populacijama (posledične smanjene plodnosti, slabijeg preživljavanja i manje otpornosti na bolesti).

Sojevi

U Srbiji se sreću 3 soja mangulice i to lasasta (sremska crna lasa, ili buđanovačka svinja), bela i subotički soj. U Mađarskoj i Rumuniji se javlja i tzv. riđi soj. Lasasta mangulica se razvila na području Srema (okolina Rume, selo Buđanovci, meštane ovog sela u Sremu nazivaju “Lasani”). Mrke je boje i sa crnim čekinjama, telesne mase od 100-150kg, relativno kratkog trupa i prasi 3-6 prasadi. Beli ili mađarski soj, koga u zapadnoj literaturi zovu i „Mađarska masna svinja“, je telesne mase od oko 180 kg, belo sive do žućkaste boje kovrdžavih čekinja, malo veće plodnosti (5-6 prasadi po leglu). Njena koža je sivo pigmentisana. Subotički soj je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i verovatno jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7,5 prasadi po leglu).

Mangulice Ilije Najdenova u selu Vrapča, opština Dimitrovgrad, sistem slobodnog napasanja na zaparloženim oranicama i pašnjacima u okolini sela, snimio Sergej Ivanov 2005. godine

Osobine mangulice

Intenzivno farmerstvo i jednostrana selekcija rezultirala je između ostalog i velikom razlikom mangulica i mnogih plemenitih rasa. Preostale mangulice rezultat su uglavnom prirodne selekcije i seoskih gazdinstava koja nisu bila u mogućnosti da primenjuju klasičnu veterinarsku preventivu i kurativu.

Glava im je srednje duga, pomalo savijen profil njuške, uši srednje velike, padaju napred prekrivajući predeo lica oko očiju. Ovu rase krase crne trepavice. Minimalna broj sisa sa jedne strane je 5. Linija leđa može biti ili prava ili blago savijena. Tipično za ovu rasu je obraslost gustim, dugačkim, uvijenim čekinjama ("nalik vuni") koje su u zavisnosti od soja u sivo žućkastoj, riđoj ili crno-braon boji. Na osnovu karakteristične prekrivenosti čekinjama u germanskom govornom području je nazivaju Wollschwein “Vunasta svinja”. Čekinje se menjaju na jesen i u proleće, pri čemu su kovrdžavije tokom zimskog perioda Čekinje ih štite kako od hladnoće tako i od visokih temperatura . U Srbiji je bilo rasprotranjen običaj da se svaka kovrdžava svinja naziva mangulicom. Koža im je sivo crna, svetlija kod belog i subotičkog soja, a spoljni delovi tela, usta i ivice nosa, grudi i papci su crno pigmentisani. Tokom leta koža poprima braon sivu nijansu. Mangulicu odlikuju snažne kosti, snažna muskulatura i minđuše na vratu i kuštrav rep sa kićankom. Prasići su obeleženi prugama sličnim prasićima divljih svinja, a pruge se gube posle 10. dana kod belog soja i posle 3-4 nedelje kod lasaste mangulice. Jako je dobra majka, često ispoljava agresivnost u slučaju ugrožavanja ili uznemiravanja prasadi. Prasići prate krmaču, provode zimu napolju zajedno sa njom, kopajući i rijući zemlju u potrazi za žirom hrasta i bukve. Prirast je oko 750gr dnevno.

Mangulica je kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane, ali ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim sistemima držanja kada njena robustnost, otpornost na bolesti i stres i izdržljivost u pogledu klimatskih uslova dolazi do izražaja. Imaju veliku potrebu za kretanjem. Snažni ekstremiteti ojačani čvrstim papcima omogućavaju joj veliku slobodu kretanja u smislu geografskih predela i tipa zemljišta. Za razliku od tzv. plemenitih rasa nemaju problema sa deformacijama lokomotornog aparata tako da opstaju bez problema na ravničarskim, planinskim i brdsko planinskim pašnjacima od Alpa i Panonije do Karpata na Istoku i Stare planine na jugoistoku Evrope.

Mangulica bukvalno uživa u blatu i deo prostora na kome se drži treba nameniti za kaljuganje. Kaljuganje im je neophodno u smislu termoregulacije, ali i zaštite od ektoparazita. Pri ekstenzivnom držanju imaju potrebe za jednostavnim skloništem, od kiše i snega, što naročito važi za bremenite životinje. Nedovoljno skloništa i nedovoljno prihranjivanje u zimskom periodu može dovesti do kanibalizma odn. infantofagije od strane drugih grla.

Prohtevi za hranom su im skromni, ali ipak traže raznolikost što u slobodnom napasanju nije ograničavajući faktor. Dobro iskorišćavaju to što nađu u prirodi, a sa dodavanjem koncentrovane hrane i ograničavanjem prostora izuzetno su podložne tovljenju i gomilanju masnog tkiva pri čemu starija grla dostižu masu od 200 i više kg. Zbog izuzetno sporog prirasta i visoke konverzije hrane, mangulica može biti ekonomična isključivo ukoliko se primenjuje slobodno napasanje. Bez dodatne prihrane dostižu oko 80 kg za godinu dana, što se adekvatnim prihranjivanjem može uvećati. Na području Dimitrovgrada, u predelu Burela, stotinak mangulica podeljenih na dva gazdinstva koriste nekoliko desetina hektara izdanačke bukove šume, hrastove i borove šume i zaparloženih oranica i pašnjaka. Farma Ilije Najdenova u selu Vrapča, ima oko 30 krmača i 20 nazimica. Prihranjuju se minimalnim količinama kukuruza i to neposredno oko improvizovanih nadstrešnica-obora u večernjim i jutarnjim časovima kako bi se vraćale redovno sa ispaše. Nivo prihranjivanja je viši tokom zimskog perioda. Mangulica svojim snažnim rilom stalno kultiviše površinske slojeve zemljišta u potrazi sa hranom što ima pozitivnu ulogu u smislu očuvanja predela i sprečavanja daljeg širenja žbunaste vegetacije i sukcesije ovih prostora koji su nekada predstavljali livade i oranice. Vlasnik ima nameru da od proleća 2006. godina uvede svoju farmu mangulica u proces konverzije u organsku proizvodnju. Ekstenzivan način uzgoja koji je ovde zastupljen je pogodan za standarde organske proizvodnje, a sertifikacijom proizvodnje vlasnik očekuje veću cenu za svoje proizvode.

Na ovoj farmi je zabeležen i slučaj parenja mangulice sa divljim veprom. Svinja »Divka«, kako je vlasnik nazvao, pokazala je brži rast od svinja oprašenih u istim periodu, ali i veću zastupljenost mišićnog tkiva.

Prasići lasaste mangulice u selu Visočki Odorovci, opština Dimitrovgrad, snimila Suzana Đorđević Milošević 2004. godine

Osobina proizvoda

Meso mangulica spada u grupu mesa sa većim sadržajem masti. Sveže meso je tamnije od mesa drugih rasa, snažnog mirisa, sočno i nežne građe Debljina slanine na leđima je oko 6cm, ali nakon dostizanja težine od 120kg kod krmača i 140 kg kod nerastova dalji prirast se ostvaruje prevashodno stvaranjem masnih naslaga i tada pri ograničenom kretanju dostižu i do 250 - 300kg, a debljina slanine na ležima dostigne i do 25cm. Za razliku od Belgijskog landrasa i pietrena, kod mangulica nije zabeležena sklonost ka izuzetnoj osetljive na stress i BMV (bledo mekano vodenasto meso). Na osnovu podataka iz Zasavice, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu obavio je ispitivanja mesa mangulica. Rezultati su pokazali da prosečan sadržaj masti u uzorcima mesa iznosi 33,25%, a u slanini I do 86,21%. Konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja tzv. HDL holesterola “pozitivnog holesterola” što je pogodno sa osobe sa povišenim nivoom masnoća u krvi. U pogledu holesterola meso mangulica pokazuje značajne razlike u odnosu na uzorke mesa ostalih svinja na našem području. Sadržaj holesterola u mesu mangulica je niži za 50-75% u odnosu na druge rase. Mangulica ima 42,5 mg holesterola u uzorku kremenadle i 45,07mg u uzorku sa vrata dok kod ostalih naših svinja iznosi 65-72 mg. Meso mangulice se uspešno koristi u proizvodnji kobasica (sušenih i dimljenih).

Modeli ekonomskog vrednovanja mangulice

U Mađarskoj, Švajcarskoj, Austriji i Nemačkoj, ove životinje uživaju popularnost koja je u poslednje vreme u porastu. Njeno meso se prodaje kao rezultat marketinškog pristupa koji posebno promoviše ekološke aspekte njenog ekstenzivnog uzgoja, ali i genetsku predodređenost za proizvodnju biološki visoko kvalitetnog mesa.

Porodica Edlinger u Slchlierbachu, u Gornjoj Austriji, tokom cele godine mangulicu drži na otvorenom prostoru, omeđenom električnim pastirima kojima se vrši pregonsko, kontrolisano korišćenje travnjaka i voćnjaka u okolini kuće vlasnika. Svinje se prihranjuju svakog drugog dana koncentrovanim hranivima, a tokom sezone prerade voća i nusproizvodima u proizvodnji alkohola i sokova. U jednom delu pašnjaka porodica Edlinger je zasadila čičoku u cilju prihranjivanja svinje tokom prolećnih meseci kada je sadržaj šećera inulina u krtolama ove biljke najviši. Svinjama je obezbeđen prostor za kaljuganje, kao i nadsteršnica. Edlingerovi imaju nameru da isprobaju razne tehnike dimljenja mesa uz dodavanje začina, a jedan od recepata koje preporučuju je namaz sa svinjskom mašću i maslinama.

U Srbiji se takođe, ističu napori Goransko ekološkog pokreta u prirodnom rezervatu „Zasavica“ gde je organizovana prerada mesa mangulica u kulen po principu korišćenja klaničnih usluga do nivoa prerade i pakovanja. Dizajnirali su svoje kartonsko pakovanje, a proizvod nosi naziv “Po' metera sremske kobasice”. 

Zaključak

Populacija mangulica u Evropi i Srbiji se održava u vidu pojedinačnih zapata, pri čemu je njen opstanak i dalje ugrožen. Interesovanje domaće javnosti za proizvodima mangulice ohrabruje nadu u njen opstanak, m eđutim, postoji potreba da nukleusi u svakoj državi gde postoji program njenog očuvanja budu ojačani i podvrgnuti uzajamnoj, međudržavnoj razmeni priplodnog materijala. Mangulica je karakterističnih spoljnih i proizvodnih karakterisitka, izuzetno otporna, jako dobro koristi prirodne resurse i poseduje preduslove za osmišljeno ekonomsko iskorišćavanje što je i jedan od preduslova njenog biološkog opstanka, uprkos činjenici da ova rasa nije konkurentna na konvencionalnom tržištu svinjskog mesa. Koncept ekstenzivnog uzgoja mangulica, po mogućnosti uokviren standardima organske poljoprivrede, uz kvalitetne programme njene promocije i ekonomske valorizacije, zasigurno predstavlja sigurnu opciju opstanka ove rase na području Srbije.

Literatura :

ĐORĐEVIĆ, S., STOJANOVIĆ, S.(2003): Autohtone rase domaćih životinja u Srbiji i Crnoj Gori, Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalno staranje, Beograd.
GAJIĆ, Ž., PUŠIĆ, M., MIJATOVIĆ, M. (1995): Očuvanje animalnih genetskih resursa i formiranje banke gena. Zbornik radova savetovanja “Naučna dostignuća u stočarstvu 1995”, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 
GAJIĆ, Ž., BELIĆ, J., PUŠIĆ, M., RADIVOJEVIĆ, R., BAKIĆ, S. (1997):Genetićki resursi i stočarska proizvodnja u Jugoslaviji. Savremena poljoprivreda, 46 (1-2), 47-57.
GRUNENFELDER, H.P., KUGLER, W.,(2003): The preservation of the Wollschweine - an international effort. Save project Office, pc. Gallen. 
FAO, DAD-IS: Domestic Animal Diversity – Information System, 2000. 
IVANKOVIĆ, M., (2001): Autohtone rase domaćih životinja na području Srbije i Crne Gore i značaj njihovog očuvanja, AAOM, Beograd . 
STATE OF THE WORLD 2003 (2003) A Worldwatch Institute, New York.