Pastereloza (lat. Pasteurellosis)

Promene na     podbradnjacima

Pastereloza je zarazna bolest domaćih i divljih životinja, a kod ljudi se javlja u vidu lokalne infekcije najčešće nakon ujeda pasa. Bolest se karakteriše septikemijom, hemoragičnim zapaljenjem unutrašnjih organa i visokim procentom letaliteta u akutnom toku. Lakši tok bolesti se ispoljava u tkz. pektoralnom obliku kod goveda, ovaca i svinja, dok se kod živine javljaju promene na podbradnjacima, zglobovima i srednjem uhu sa tortikolisom.

 

 

 

 

 

 

Etiologija

 

Pasteurella

 

Uzročnici pastereloze su iz roda Pasteurella. To su male gram-negativne bakterije, štapićastog oblika  ili kokobacili .

Za veterinarsku medicinu su značajne :
Pasteurella multocida sa tri podvrste (subsp. multocida, septic, gallicida), zatim  Pasteurella pneumotropica, Pasteurella trehalosi (raniji naziv P. haemolitica biotip T ), Mannheimia haemolitica ( raniji naziv P. haemolitica biovar A ) pripada rodu Mannheimia i Pasteurella gallinarum.

 

 

 

Epizootiologija

 

Glavni izvor zaraze su obolele životinje i njihovi ekskreti i sekreti, a goveda i živina mogu izlučivati uzročnika preko izmeta. Uzročnik može da se nađe  na sluzokožama zdravih životinja kao uslovno patogeni mikroorganizam. Za pojavu pastereloze je pored uzročnika koji je ubikvitaran  potrebno i dejstvo nepovoljnih spoljašnjih faktora koji dovode do pada imuniteta i nastanka infekcije. Ovo je eksplozivna zaraza i najšešće nastaje zbog dejstva nespecifičnih faktora. Oboljenje često nastaje kao sekundarna infekcija kod bolesti izazvani virusima, parazitima ili mikoplazmama. Infekcija može biti i primarna, kada spontano izbije u zapatu jer se uzročnici nalaze u zdravim životinjama (na sluzokožama). Kao primarna infekcija   javlja se hemoragična septikemija goveda i kolera živine. Infekcija može da nastane i unošenjem virulentnih pasterela u zapat, a  pasažom kroz prijemčiv organizam  virulencija pasterela se povećava. Infekcija dakle može biti endogena i egzogena, a najčešća ulazna vrata infekcije je respiratorna sluzokoža.

 

Patogeneza

 

Razvoj infekcije i tok bolesti zavisi od virulencije mikroorganizma i otpornosti životinje. Ako je uzročnik jako virulentan, a organizam životinje neotporan dolazi do septikemije i razvoja perakutnog ili akutnog toka sa brzim uginućem. U obrnutom slučaju tok bolesti je sporiji.
Delimičan značaj u nastanku septikemije imaju endotoksini uzročnika npr. P.multocida tip A (kolera živine) i P.multocida tip B (hemoragična septikemija goveda). Bolest može imati i sporiji tok i da septikemija traje nekoliko dana. Termolabilni dermonekrotoksin vrste P. multocida tip D ima značajnu ulogu u patogenezi atrofičnog rinitisa svinja.

 

 Klinička slika

 

Inkubacija bolesti traje 1 do 3 dana, a nekada i kraće. Klinička slika i tok oboljenja zavisi od odnosa virulencije uzročnika i otpornosti organizma životiunje. Bolest može da se javi u perakutnom, akutnom, subakutnom i hroničnom toku. Perakutni i akutni tok su  septikemični oblici bolesti i  karakteriše ih poremećaj opšteg stanja organizma, krvarenje po sluzokožama i serozama,  povišena telesna temperatura i kratak tok bolesti sa brzim uginućem. Simptomi bolesti se razlikuju kod određenih vrsta životinja. Pasterelozu prate  promene na plućima i digestivnom sistemu. Usled patogenog dejstva pasterela mogu nastati hemoragična fibrinozna pneumonija i pleuritis. Kod goveda i svinja mogu  nastati edemi  u predelu faringsa, larinksa i vrata i taj edem se spušta sve do grudi (pektoralni oblik bolesti). Kod goveda i svinja pasterele često izazivaju hemoragičnu bronhopneumoniju kao sekundarni uzročnici kod nekih virusnih infekcija. Promene na respiratornom traktu praćene su kašljem, iscetkom iz nosa, otežanim disanjem i poremećajem opšteg stanja. Promene na digestivnom traktu u vidu hemoragičnog enteritisa praćene su prolivom. Subakutni i hronični tok bolesti su nešto blaži i javljaju se uporan kašalj i proliv, životinje su iscrpljene i mršave. Kod živine u hroničnom toku nastaju artritisi, meningoencefalomijelitis i promene na podbradnjacima, a kod kunića apscesi, genitalne infekcije, konjuktivitis i pleuropneumonija.

 

 

Dijagnoza

 

Klinička slika i patoanatomski nalaz dosta pomažu pri postavljanju dijagnoze. Sigurna dijagnoza se postavlja laboratorijskim nalazom. Laboratorijska dijagnostika vrši se identifikacijom uzročnika kulturelno, mikroskopski, aglutinacijom i AGID. Serološki testovi se takođe koriste za dijagnostiku pastereloze. Biološki ogled se može vršiti na mišu, golubu ili kuniću.

 

Terapija

 

Kauzalna terapija sporovodi se  antibioticima i sulfonamidima. Većina sojeva P.multocide je osetljivo na penicilline. Pored penicilina u terapiji se koriste i tetraciklini, streptomicin, hloramfenikol i sulfa preparati.

 

Profilaksa

 

Poboljšati uslove držanja i ishrane životinja  i životinje ne izlagati stresu jer su loši uslovi držanja i stres glavni faktori koji dovode do pojave pastereloze. Vakcinacija se ne sprovodi jer su pasterele loši imunogeni, mada postoje monovalentne i polispeciifične vakcine.

 

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

 

Literatura:

 

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

Trumić P., Zaraze domaćih životinja, II specijalni deo, Beograd 1962.