Šta je Bihejvioristička terapija?

Bihejviorizam je pravac u psihologiji koji se bavi proučavanjem ponašanja. Eksperimentalno je orijentisan i cilj mu je otkrivanje određenih zakonitosti u ponašanju ljudi i životinja. Vremenom su bihejvioristi došli na ideju da bi neka od svoji otkrića mogli da primene kako bi pomogli vlasnicima i kućnim ljubimcima sa određenim problemima. I tako je nastala bihejvioristička psihoterapija.

Tokom poslednjih dvadesetak godina, intenzivna naučna istraživanja u području ponašanja životinja (animal behavior) dovela su do novih saznanja, a postavljeni su i visoki standardi u praktičnom radu sa životinjama.

Bihejvioristička terapija  se temelji na pretpostavci da je -Simptom samo pogrešno naučeno ponašanje. A kao takvo- ono se može i odučiti. Svako ponašanje je stečeno učenjem, te se učenjem može i ugasiti. I zbog toga se u bihejviorističkoj terapiji (obratite pažnju da se zove samo terapija, a nepsihoterapija baš zbog toga što je usmerena samo na ponašanje, a ne na psihičke procese koji ga uzrokuju) primenjuju empirijski otkriveni zakoni učenja. Njena glavna karakteristika je što je usmerena samo na simptom i može trajati vrlo kratko. Postoji nekoliko najvažnijih tehika:

Sistematska desenzitizacija je postepeno izlaganje objektu straha, uz istovremeno primenjivanje tehnika relaksacije, kako bi se odučila naučena reakcija straha. Ova metoda se temelji na principu klasičnog uslovljavanja, koje otkrio ruski naučnik Pavlov.

Preplavljivanje je suprotno prethodnom, u tom smislu što se ovde životinja naglo izlaže objektu straha  i tu se zadržava dok se ne desenzitizuje. Prednost ove metode je što se neki dugogodišnji strahovi mogu rešiti u toku samo jedne seanse, ali je neophodno da je sprovodi stručnjak, jer ako se sprovede nepravilno, samo će još više pojačati i produbiti strah pa će ga posle biti još teže izlečiti.

Averzivna terapija je došla na loš glas zbog načina na koji se primenjivala u prošlosti.

Naime, principi klasičnog uslovljavanja kažu da će neka reakcija biti pojačana ako je prati prijatno stanje, a biće oslabljena ako je prati neprijatno stanje. Ovo drugo je averzivna terapija i uglavnom podrazumeva korišćenje ogrlice sa  blagim elektrošokovima, koja i dan danas izaziva kontraverze oko njene upotrebe, a uglavnom svugde u svetu je i zabranjena upotreba u dresuri. Ukoliko je za neku reakciju vezan neprijatan događaj, životinja će izbegavati da ispolji tu reakciju sve više i više, ali postoji mogućnost da tu svoju frustraciju ispoljiopet na neki drugoi način, tako da ova metoda ako se ne koristi pravilno i umereno može da proizvede više štete nego koristi, pa danas se baš i ne koristi u terapiji ponašanja.

Svakako, bihejvioralna terapija ima vrlo široke indikacije kada je u pitanju potreba za promenom u ponašanju (i one nisu ograničene samo na lečenje fobija) korišćenjem metoda nagrađivanja - stimulacija željenog ponašanja- kako bi se potkrepila potreba i želja za ispoljavanjem traženog ponašanja, jer posle sledi "nagrada". Pozitivna stimulacija željenog ponašanja se u mnogo većoj meri danas primenjuje u terapiji ponašanja kućnih ljubimaca, umesto sankcionisanja neželjenog ponašanja.

Biofidbek (biološka povratna veza)

Ovo se može smatrati posebnom formom bihejvioralne terapije, iako joj cilj nije promena ponašanja, već rada nekih unutrašnjih organa i stanja. Naime, bihejvioristi su eksperimentalno istraživali različite vidove učenja od kojih je verovatno najpoznatiji klasično uslovaljvanje (Pavlovljevi eksperimenti sa psima su otkrili da je moguće "naučiti" organizam da počne da asocira neku ranije neutralnu draž, kao što je zvuk zvona, sa urođenom reakcijom lučenja pljuvačke koja se inače javlja kao reakcija na hranu). Ovim eksperimentima je otvorena mogućnost uticanja na biološke procese u telu. Biofidbek se bavi upravo time.

 

Ceo princip ovakvog vida rada akcenat stavlja na praktičan rad vezan uz razvijanje veština posmatranja, primenu različitih tehnika oblikovanja ponašanja i rehabilitacije pasa problematičnog ponašanja.

Veterinar bihejviorista je za ovakav vid rada , jedini kompetentan stručnjak da daje prognoze o kompletnom psiho-fizičkom stanju psa, jer neretko terapija ponašanja psa zahteva i potpornu medikamentnu terapiju psihoaktivnim supstancama, a koje može da prepisuje samo licencirani veterinar.

S obzirom da su svaki pas i njegov vlasnik jedinstveni, pristupa im se individualno kroz konsultacijski razgovor tokom kojeg vlasnik navodi razloge zbog kojih se obraća, opisuje eventualne probleme  s ljubimcem, i iskazuje  svoje želje. Nakon toga zajednički se odabere program koji najbolje odgovara njegovim potrebama i potrebama njegovog psa.

Tokom rada  se ne posvećuje pažnja isključivo cilju koji vlasnik želi postići, nego i dobrobiti psa i stanju u kojem se nalazi tokom  i nakon procesa oblikovanja ponašanja, odnosno rehabilitacije. Zato se praktikuje sveobuhvatni pristup koji uvažava povezanost između tela i uma, odnosno ne ignoriše činjenicu da emotivno i zdravstveno stanje, jačina stresa i unutrašnje zadovoljstvo utiču na ponašanje životinje i na njenu sposobnost učenja i pamćenja.

Cilj ovakvog programa je da se vlasnicima pasa približi ideja kako je temelj ugodnog života sa psima razumevanje njihovog ponašanja, poznavanje njihovog načina komuniciranja i izgradnja odnosa zasnovana na poverenju i ravnopravnosti.

Saznanja iz područja ponašanja pasa nalaze svoju praktičnu primenu u gotovo svim delatnostima vezanima za pse. Njihovom primenom boravak pasa u azilima može biti kvalitetniji, može im se očuvati mentalno i fizičko zdravlje i time im povećati mogućnost da budu udomljeni. Odgajivači pasa mogu uticati na mentalni i socijalni razvoj štenaca tokom „kritičnog perioda” i time im osigurati dobre preduslove za kvalitetan dalji život, dok veterinari mogu pomoći psu da se opusti pa samim  time smanjiti količinu stresa prilikom pregleda.

 

 

Autor :

Dr vet.med. Dunja Kovač