Bura u mlečnom govedarstvu

Najava da će holandska multinacionalna kompanija „Rojal Friseland Campina“, verovatno, za koji mesec kupiti 79 odsto akcija mlekara „Imleka“ i „Subotičke mlekare“ od engleskog investicionog fonda „Salford“, kao i nedavno osnivanje Nacionalne asocijacije prerađivača mleka SEDA, uzburkali su stanje u mlečnom govedarstvu Srbije. Nagoveštavaju se krupne promene u jačanju konkurentnosti na domaćem, pa i stranom tržištu, posebno što su neke mlekare dobile „zeleno svetlo“ za izvoz prerađevina u Evropsku uniju. Iz toga je usledila i masovna kupovina visokomlečnih steonih junica iz Evropske unije uz podršku Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, kao i najava niza podsticajnih mera za povećanje proizvodnje mleka. Još da se banke odluče na davanje povoljnijih kredita stočarima, zaokružio bi se jedan, bez sumnje, neophodan deo proizvodnje, prerade i prometa mleka u Srbiji. 
    Sve je to, u glavnom, već jednom viđeno. U vreme masovne privatizacije mlekara, pre desetak godina, javnost je naveliko obaveštavana o tome da će povećana konkurencija na tržištu, doneti bolji  kvalitet prerađevina u skladu sa standardima i zahtevima kupaca u Evropi, da će biti povećana potražnja, a time i porast otkupnih cene mleka, kao i zaposlenost na selu. Spominjane su velike šanse da, konačno, izvezemo 8.750 tona „bejbi bifa“, da u inostranstvo plasiramo velike količine mleka i prerađevina i da će se dogoditi ubrzani razvoj govedarstva, a time i porasta standarda na selu, ostanak mladih u ruralnim sredinama -  poteći će „med i mleko“.
    Mleko je poteklo, a med nikako. U ime racionalzacije poslova, mlekare su, odmah nakon privatizacije, otpustile veliki broj radnika, a i cena mleka nije povćana, što je pravdano niskom kupovnom moći našeg stanovništva na gotovo zatvorenom tržištu. Prema zvaničnim statističkim podacima, za poslednjih deset godina izgubili smo trećinu od nekada ukupno 817.000 krava i steonih junica. Za poslednjih pet godina proizvodnja mleka je opala sa 1,6 na nepinih 1,5 milijardi litara godišnje.  Sa prosečnom godišnjom proizvodnjom od 3.000 litara mleka po kravi, očigledno, nećemo daleko dogurati, jer tek dvostruko veći prosek stočarima donosi izvestan profit. Opadanje proizvodnje mleka se, nesumnjivo, i dalje nastavlja, ali pouzdanijih podataka o tome nema. Već decenijama uspevamo da prodamo ni četvrtinu odobrene kvote junećeg mesa u Evropsku uniju. Uz nove ekonomske teškoće velike evropske asocijacije, lako je moguće da ni dostignuti nivo izvoza narednih godina nećemo biti u stanju da ostvarimo. Jednostavno, masovni prekogranični ilegalni promet teladi onemogućava da grla kod nas dorastu do junadi i steonih junica. 
    Ne mogu se osporavati nastojanja i potrebe objedinjuja mlekarske industrije u Srbiji. Tako se, u ostalom, radi u agrarno razvijenom delu Evrope, pa i sveta. Profit nikome ne dozvoljava mirovanje, već zahteva neprekidan rast, ukrupnjavanje, specijalizaciju, proizvodnju svetski čuvenih brendova, sve do stvaranja multinacionalnih kompanija. Ali u Srbiji se, po svemu sudeći, i dalje zapostavlja činjenica da govedarstvo nigde ne može ući u neophodne mirne luke bez izuzetno dobre organizovanosti farmera - proizvođača mleka.
Očigledan je primer multinacionalne kompanije „Royal Friesland Campine“, koja je nastala decembra 2007. godine spajanjem asocijacija mlekara Friesland Food i „Campine“, osnovane 1979. godine od većeg broja kooperativa farmera. Ne treba zaboraviti da je kompanija „Friesland Food“  dobila titulu „Royal“ od holandske kraljice Beatrix 2004. godine povodom 125 godina uspešnog poslovanja u kooperativama. Sa 19.500 zaposlenih u 100 proizvodnjih pogona u Holandiji i u 25 država ostvaruju promet od preko devet milijardi evra. Kooperativa „Campina“, u vlasništvu 7.000 farmera, unela je u miraz sa moćnom asocijacijom mlakara, godišnji promet od četiri milijarde evra i kontrolu 95 odsto od ukupno 11 miliona tona hilandske proizvodnje mleka. Tada je bila jedna od tri naveće kooperative u holandskom mlečnom govedarstvu. Pedigre „Campine“ datira još od pre 142 godine. Tada su veoma siromašni farmeri, sa prosečnom godišnjom proizvodnjim mleka od 3.000 litara po kravi, odlučili da sebi obezbede sigurniji i profitabilniji plasman mleka, sira i putera. Stvarali su i objedinjavanjavali kooperative u svakom selu, zatim u regiji, pa sve do nivoa države. Uz izuzetno veliku pomoć nauke i struke, uspeli su da dostignu prosečnu proizvodnju mleka kod Holštajn Frizijske rase od prosečno čak 8.750 litara po kravi godišnje. Suvlasnici su većeg broja mlekara, njihovih brendova i firmi koje se bave mlečnim govedarstvom. Kooperative uspešno lobiraju za interese svojih članova u Parlamentu Holandije i Evropske unije. Ali ključni faktor u visokom nivou međusobnog poverenja predstavlja ogromna i izuzetno efikasna laboratorija „Qlip“ koja je akcionarsko društvo asocijacija farmera, mlekara i prometnika mleka i prerađevina. U njoj je sve toliko kompjuterizovano i robotizovano da je uticaj zloupotreba pod dejstvom ljudskog faktora sveden na nulu. Ova laboratorija izdaje certifikate za proizvodnju na farmama, u mlekarama i u prometu, a na osnovu njenih analiza mlekare isplaćuju farmere. Deo je to i dugogodišnje tradicije da se striktno sprovodi slovo potpisanih ugovora, zatim standardi Evropske unije, kao i uticaj dobro organizovane države koja obezbeđuje podsticaje za uključuvanje nauke, savetodavnih službi i edukacije farmera. Slična praksa odavno postoji i u ostalim agrarno razvijenim državama Evropske unije, pa i nekim bivšim jugoslovenskim republikama.  
Ostavljeni bez suvlasništva nad mlekarama i u prometu, stočari u Srbiji su i dalje osuđeni da o kvalitetu i ceni mleka odlučuju isključivo njihovi kupci, u čemu je teško naći odgovarajuću pravičnost i poštovanje. Otuda nije slučajnost što se svaki iole veći poremećaj na tržištu svali na teret nezaštićenih i nedovoljno organizovanih stočara. Takvom stanju kumuje i činjenica da već više godina nikako da se konačno odredi lokacija i pusti u rad referentna laboratorija za koju je Evropska unija, pre desetak godina, dala znatna podsticajna stedstva. Iskstvo Holandije, koja sa tri puta većim brojem muznih krava proizvodi čak sedam puta više mleka nego Srbija, svakako je povod za razmišljanje, šta to mi i kako radimo u ovoj oblasti. Posebno u delu koji se odnosi na nedovoljnu organizovanost i gotovo nepostojeći uticaj proizvođača mleka, pa i drugih poljoprivrednika, na agrarnu politiku države i u odnosu na prerađivačku industriju. A bez toga će nam se i dalje svetiti prihvatanje filozofije da će isključivo tržište, odnosno ponuda i potražnja, rešiti sve probleme. Od takvog opredeljenja odavno su odustale sve agrarno razvijene države, pa nam njihovo iskustvo mora biti osnov rada i ponašanja. Izmišljanje rupe na saksiji nam zaista nije neophodno.