Pre dve godine uginula nam je ženka nemačkog ovčara koju smo imali. Bila je obolela od tumora dojke, ispočetka smo samo primetili da gubi težinu i da joj je dlaka lošija. Mislili smo da su gliste davali joj nešto za čišćenje creva i odlagali odlazak kod veterinara. Kada sam je konačno odneo veterinar nije spazio tumor, ja ga nisam spomenuo jer tad nisam znao, otišao sam sam bez oca koji je to primetio. Tad je tumor još bio mali. Ponovni odlazak kod veterinara smo stalno nešto odlagali, međutim kada je tumor narastao na veličinu omanje pesnice, otišli smo kod veterinara koji je rekao da treba da se skine ali je preporucio da sacekamo zbog jake zime tada (-25). Dok je prosla ned dana tumor se drasticno uvecao, nije mogla vise da hoda, veterinar je hteo da je uspava. Nasli smo drugog veterinara koji ju je operisao, neko vreme se cinilo da ce se izvuci, rana se zacelila, prohodala je i malo se popravila ali je onda rana i noga pocela da otice i veterinar je rekao da nema vise sta da se ucini i uspavao ju je.
Pisem ovo jer me i posle dve godine strasno muci savest. Ne znam da li bi se ista od ovoga promenilo da sam recimo prvi put sacekao oca kad sam isao kod veterinara, da smo je tad jos operisali dok tumor nije bio narocito velik. Znam da je tumor izazvan time sto nije sterilisana niti se parila, ali to nismo zaista znali. Zeleo bi ako neko moze iskreno da mi kaze kakve bi pas sanse za oporavak imao da je recimo taj tumor ranije odstranjen, dok je bio mnogo manji.

Zao mi je zbog tvog psa.
Šta bi bilo kad bi bilo... Ko to zna. Uvek je bolje što pre otići veterinaru i što se pre pristupi lečenju neke bolesti, šanse za ozdravljenje su veće. Medjutim, ne mora da znači da će terapija uvek biti uspešna.
Prošlo je 2 godine kako kažeš, ne okreći se već gledaj napred. Kupi novog psa, ili još bolje udomi nekog iz azila. Ne mora uvek biti rasan. Ako si iskreno voleo starog isto tako ćeš voleti i drugog psa. U početku je sigurno neobično ali brzo ćeš se navići.