Konjski rinovirusi su RNK virusi, članovi familije picornaviridae, najveće grupe virusa koji ugrožavaju kičmenjake i verovatno najraširenije grupe virusa uopšte (polio, virus prehlade, slinavka i šap). Do sada je identifikovano tri tipa konjskih rinovirusa (Equine rhinovirus - ERV1, 2 i 3) uglavnom iz gornjih disajnih puteva.

Infekcija je aerogena, inkubacija traje 3 do 8 dana, posle čega, u zavisnosti od uzrasta i konstitucije konja, mogu da se jave različiti klinički oblici, od grozničavog faringitisa sa jako izraženim limfadenitisom, kašljem i iscetkom iz nosa, do supkliničkih oblika. Bolest je u većini slučajeva benignog toka, osim u slučaju sekundarnih bakterijskih infekcija. Stariji konji često nose virus bez kliničkih simptoma, čime se objašnjavaju česte infekcije mladih grla posle uvođenja u stado sa starijim. Dijagnoza se postavlja na osnovu epizootioloških podataka i kliničke slike, zatim izolacijom virusa i serološkim dokazivanjem. Terapija je simptomatska.

Influenca konja (Influenza equorum, grip, zarazni kašalj) je akutno kontagiozno oboljenje konja koje se karakteriše promenama na organima za disanje: kataralnim zapaljenjem gornjih respiratornih puteva, seroznim ili mukoznim iscetkom iz nosa, dubokim, bolnim kašljem i konjunktivitisom. Pored konja, obole i magarci i mule sa istom kliničkom slikom.

Uzročnik influence je RNK virus iz familije ortomiksovirida. Prvi put je izolovan 1950. godine i svrstan u grupu influenca virusa tip A, pri čemu su kasnije opisana dva podtipa: A equi 1, izolovan u Pragu - Čehoslovačka, 1956. godine i A equi 2, izolovan u Majamiju - Florida, 1963. godine. Prema svojoj strukturi, sojevi virusa influence konja imaju sve karakteristike virusa gripa drugih sisara i ptica. Razlikuju se po hemaglutininu - virus gripa konja ima osobinu da aglutinuje eritrocite različitih vrsta sisara i ptica, zatim po antigenim svojstvima. Poslednjih godina se, naime, sve češće čuju saopštenja o antigenoj raznorodnosti virusa, i to više svojstvenoj uzročniku drugog serotipa.

Virus gripa je osetljiv prema delovanju ultravioletnog zračenja, direktnoj sunčevoj

svetlosti i visokim temperaturama. Na -70^oC u liofilizovanom stanju može da sačuva aktivnost i do nekoliko godina.

Oboljenje je rašireno u mnogim zemljama sveta. Izvor zaraze predstavljaju obolele životinje kao i životinje u rekonvalescenciji, od kojih se putem kašlja, kapljičnom infekcijom virus prenosi na zdrave jedinke i do 35 m udaljenosti. Najčešći prenosioci oboljenja su konji u transportu, naročito prilikom raznih sportskih takmičenja. Čestim premeštanjem konja virus se može održati među obolelim, prebolelim i zdravim jedinkama sa različitom visinom imuniteta. Od gripa obole sve kategorije ali su najprijemčivija ždrebad i omad do 2 godine starosti. Raširenost oboljenja ne zavisi od sezonskih i klimatskih uslova, mada se smatra da se najčešće javlja u proleće i jesen. Gotovo sve enzootije influence u bivšoj Jugoslaviji su, međutim, zabeležene leti, za vreme sezone konjskih trka. Morbiditet iznosi od 10­100% prijemčive populacije, sa kulminacijom za 1-3 nedelje, kada se javljaju i česte kom-plikacije sa pneumonijom. Letalitet je uslovljen karakterom i tokom bolesti i može iznositi od 0,5 do 10%. U svakom slučaju, porastom broja relativno imunih konja, morbiditet i mortalitet padaju, pri čemu su veće epizootije retke. Poslednja veća epizootija svetskih razmera zabeležena je 1989. godine u Zapadnoj Evropi i Skandinaviji. Te iste godine je zabeležena i veća epizootija influence u Jugoslaviji, koja je zahvatila i neke ergele i hipodrome. U gotovo svim enzootijama od 1963. godine do danas, uključujući 1989. i 1994. godinu, kada je poslednji put registrovana u Srbiji, kao uzročnik se pojavljuje virus influence tip 2, dok je virus A equi 1 naveden poslednji put kao uzročnik epizootije na Malajskom poluostrvu. Postavlja se čak pitanje da li je virus tip 1 uopšte još prisutan u populaciji konja.

Poslednjih godina u većini zemalja je zabeležena blaža forma bolesti, uglavnom u kategoriji sportskih konja. Koliko je to posledica dužeg prisustva virusa u populaciji konja svedoči i jedna od poslednjih velikih epizootija u Južnoj Africi, 1986. godine, koja je do tada bila slobodna od influence. Influenca je te godine u Južnoj Africi ostavila katastrofalne posledice. Može se pretpostaviti kakve bi posledice ostavio virus kada bi se uneo na druge kontinente koji ga do sada nisu imali (Australija, Novi Zeland i dr.).

Inkubacija traje 1-6 dana, nekad i kraće od jednog dana. Bolest se karakteriše

akutnim tokom sa povišenom telesnom temperaturom 39-40^oC, koja se održava tokom 4-6 dana. Na tok bolesti utiču način eksploatacije, hranjenje i držanje životinja. Uporedo sa febrom dolazi do ozbiljnog poremećaja opšteg stanja, depresije, anoreksije, zatim kašlja, koji može da traje i do 3 nedeje. Iscedak iz nosa je u početku serozan, a za nekoliko dana, zbog sekundarnih bakterijskih infekcija, mukopurulentan. Limfni čvorovi su blago povećani, konjunktive su obično zažarene, javlja se suzenje i fotobija. Klinički simptomi variraju od životinje do životinje, pri čemu su teški oblici sa komplikacijama naročito česti u slučajevima kada se obolela grla ne poštede od rada. Za oporavak takvih životinja je ponekad potrebno nekoliko meseci. Pregledom krvi, inače, možemo ustanoviti blago smanjenje broja eritrocita i koncentracije hemoglobina, u početku leukopeniju sa limfocitozom, a nešto kasnije, sa razvojem sekundarnih bakterijskih infekcija, leukocitozu.

U celini, grip konja je benigno oboljenje i završava ozdravljenjem a eventualna ugi-nuća su najčešće posledica sekundarnih bakterijskih infekcija. Patoanatomski nalaz je tipičan za bakterijske infekcije, zavisno od tipa komplikacija. Najizrazitije promene su na organima za disanje: sluzokože gornjih disajnih puteva su edematozne i hiperemične, nekad sa tačkastim krvarenjima po traheji, u bronhijama i bronhiolama se nalazi rastegljiva sluz; u težim slučajevima se može naći bronhopneumonija, pleuritis, krvarenja itd.

Na osnovu epizootioloških i kliničkih podataka, kao i patomorfoloških promena može se posumnjati na influencu pri čemu se tačna dijagnoza postavlja izolacijom virusa (iz nosnog iscetka, uglavnom u prva 3 dana bolesti), zatim serološki, pri čemu se ispituju parni serumi u razmaku od 10 do 14 dana. Kada se bolest potvrdi laboratorijski, zaraza se prijavljuje i po zakonu sprovodi izolacija.

Terapija je simptomatska. Obolele konje treba poštedeti od svakog rada i držati u provetrenim prostorijama. Iako se radi o virusnoj etiologiji, smatramo da je primena antibioika i sulfonamida veoma značajna. Prema našim iskustvima naročito su se efikasnim pokazali preparati na bazi trimetoprima i sulfonamida, mada u obzir dolaze i kombinacije penicilina i streptomicina. Osim ovih sredstava, primenjuje se i inhalacija različitim isparljivim sredstvima poput eukaliptusovog ulja, kamfora, mentola i sl., visoke doze C vitamina, vitamin A, a po potrebi antitusici, bronhodilatatori i ekspektoransi.

Preventiva je svakako najvažniji vid borbe protiv influence. Pored obavezne izola­cije obolelih, primenjuje se i karantiniranje uvezenih životinja, u cilju sprečavanja unošenja virusa influence. Najvažnija je, ipak, imunoprofilaksa. Vakcinacija sportskih konja protiv influence je obavezna (regulisana je negde zakonskim, a negde sportskim propisima) i sprovodi se po odgovarajućem režimu. Ždrebad se vakciniše u starosti od 3 meseca, najbolje posle odbijanja. Bazalna vakcinacija je trokratna: prve dve vakcine se daju u razmaku od mesec dana (21-92 dana), a treća 6 meseci posle druge. Revakcinacija se zatim vrši svake godine, izuzev kod sportskih konja koji nisu stacionirani na jednom mestu, zbog čega se preporučuje revakcinacija dva puta godišnje. (Kod ždrebadi i omadi poslednjih godina se preporučuje intenzivniji program vakcinacije na 3 do 4 meseca, sve do najahivanja). Pri tome, ukoliko od poslednje vakcinacije prođe više od 12 meseci, konji moraju da prođu kroz ceo postupak bazalne vakcinacije kao da ranije nisu vakcinisani.

Pročitajte drugi članak o ovoj bolesti

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Herpesvirusne infekcije imaju izuzetan značaj u kliničkoj patologiji konja, pri čemu respiratorni sindrom predstavlja samo segment njihovog štetnog delovanja. Do skora se govorilo o tri tipa konjskih herpesvirusa. Konjski herpesvirus tip 1 (Equine herpesvirus - EHV₁) sa dva podtipa, dovodi do oboljenja respiratornih puteva (uglavnom mlađih kategorija konja), pobačaja ždrebnih kobila, perinatalnog uginjavanja novorođene ždrebadi i nervnih poremećaja. Kako podtip 1 uglavnom izaziva abortuse a podtip 2 respiratorni sindrom, izvršena je nova klasifikacija po kojoj abortigeni sojevi čine EHV₁ (virusni abortus) a respiratorni EHV₄ (rinopneumonitis). Herpesvirus tip 2 (EHV₂) sličan je cito-megalovirusu čoveka i drugih vrsta životinja, pri čemu je njegova uloga u etiologiji respiratornih oboljenja dosta kontraverzna. Konjski herpes virus tip 3 (EHV₃) je uzročnik koitalnog egzantema (polne ospe). Kod magaraca obolelih sa simptomima polnih ospi, izolovan je herpes virus koji se razlikuje od prethodnih, što ukazuje na postojanje još uvek neidentifikovanih herpesvirusa kod kopitara. Kao izazivači respiratornih poremećaja u konja, svakako su najznačajniji EHV₁ i EHV₄.

Rinopneumonitis

Rinopneumonitis je akutna kontagiozna bolest konja koja se karakteriše promenama na organima za disanje, groznicom, konjunktivitisom, a kod virusnog pobačaja - iznenadnim pobačajem u drugoj polovini graviditeta.

Rinopneumonitis i virusni abortus kobila su dugo smatrani sinonimima istog obo­ljenja, opisanog prvi put još 1922. godine u Americi, u jednoj enzootiji abortusa kobila, sa istovremenim promenama na gornjim disajnim putevima. Virus je, međutim, dokazan tek 1936. a determinisan 1957. godine. Krajem tridesetih godina oboljenje se širi na druge zemlje (1939. godine dokazano u Jugoslaviji), tako da se danas javlja u čitavom svetu. Poslednjih petnaestak godina, inače, ovo oboljenje je nanelo velike štete našem konjarstvu, naročito na nekim ergelama punokrvnih konja.

Uzročnik ovog oboljenja do skora je označavan kao herpesvirus tip 1, koji, u zavis­nosti od situacije, izaziva abortuse, perinatalna uginuća ždrebadi, nervne poremećaje i oboljenje gornjih disajnih puteva. Činjenica da se bolest nije uvek ispoljavala na isti način (u SAD su dominirali abortusi, a u Japanu i Australiji respiratorni sindrom), podstakla je temeljna proučavanja ovog oboljenja, što je rezultiralo otkrićem dve grupe sojeva virusa: onih koji izazivaju abortuse, čiji je tipičan predstavnik Kentucky D soj i respiratornih, čiji je predstavnik japanski soj H45. Nešto kasnije je otkriveno da se ove dve grupe sojeva genetski razlikuju (Alen i Turtinen su DNK:DNK hibridizacijom ustanovili da između njih postoji samo 20% homolognog naslednog materijala), zbog čega je predložena njihova reklasifikacija na EHV₁ i EHV₄. Kod infekcije herpesvirusom tip 4 dominiraju poremećaji respiratornog sistema, odnosno rinopneumonitis. Evropski sojevi su, prema nekim autorima, srodniji japanskom soju H₄₅, odnosno herpesvirusu tip 4. Konjski herpesvirus tip 4 sadrži DNK, veličine 135-240 nm. Dobro se umnožava u kulturama tkiva većeg broja životinja (najbolje konjski bubreg), sa formiranjem intranuklearnih inkluzija, pri čemu se citopatogeni efekat javlja za 2 do 5 dana. Osetljiv je na delovanje visokih temperatura, na 37-50°C propada vrlo brzo, za 20 do 30 minuta. Na temperaturi od 4°C može da sačuva aktivnost do 7 dana, a na minus 20°C i više godina. Osetljiv je na promene pH i dezinfekciona sredstava (0,3% formaldehid i dr.).

Rinopneumonitis se javlja kod konja svih starosnih kategorija, pri čemu su na infekciju najprijemčivija ždrebad i omad do jedne godine starosti, posebno punokrvnih rasa. Izvor zaraze su obolele životinje koje izlučuju virus u spoljašnju sredinu, prvenstveno aerogeno - kapljično, zatim urinom, abortiranim plodovima i plodovim ovojnicama. Infekcija zdravih grla nastaje najčešće aerogenim putem (kašalj, frktanje, direktan kontakt), ređe alimentarno. Virus se umnožava u ćelijama sluzokoža respiratornog trakta odakle dospeva u krv i širi po organizmu. U krvi biva fagocitiran. Kako se u fagocitima razmnožava i tako rasejava po čitavom organizmu, eventualno prisutna antitela su u ovoj fazi od male koristi. Pojava leukopenije u vreme viremije govori o zahvaćenosti hematopoetskih organa. Kod ždrebnih kobila, osim toga, virus pasira hemoplacentarnu barijeru, razmnožava se u tkivima ploda i izaziva njegovo uginuće, što ima za posledicu pobačaj. Inkubacija kod respiratornog oblika iznosi od 2 do 10 dana. Između prvog i sed­mog dana bolesti obolele životinje imaju povišenu temperaturu (u proseku oko

40,5^oC), koju karakterišu dva vrha. Istovremeno se javlja kašalj, tahipnoja i serozan iscedak iz nosa i očiju. Apetit je najčešće smanjen a obolele životinje blago potištene. U nekim slučajevima se mogu ispoljiti edemi na nogama. Simptomi se obično povlače posle 7 do 14 dana. Mortalitet je nizak, osim kod najmlađih kategorija (ždrebadi) gde može biti dosta visok, uglavnom zbog sekundarnih bakterijskih infekcija, u prvom redu sa hemolitičnim streptokokama iz grupe C (Streptococcus zooepidermicus, Streptococcus equi). Kod starijih konja bolest protiče u inaparentnoj formi, pri čemu u stresnim situacijama kao što su trke, transport, prehlada i slično, može doći do pojačanog umnožavanja virusa i kliničke manifestacije oboljenja.

Kako je rinopneumonitis u normalnim uslovima benignog karaktera, slučajevi ugi-nuća su veoma retki, izuzev u slučaju komplikovanih sekundarnih bakterijskih infekcija. Obdukcioni nalaz je tipičan za septikemiju: intenzivna hiperemija i otok sluzokoža gornjih disajnih puteva, parenhimatozna degeneracija srčanog mišića, jetre, bubrega, krvarenja po serozama i sluznicama, blagi otok slezine i umerena proliferativna reakcija organa retikuloendotelnog sistema. (Kod drugih kliničkih oblika, kao što su abortus, intrauterino inficirana ždrebad i paraliza, obdukcioni nalaz zavisi od zahvaćenih organa). U epitelnim ćelijama pluća mogu se naći karakteristične intranuklearne inkluzije tipa Cowdry A.

Na osnovu kliničkih i epizootioloških podataka može se posumnjati na rinopne-umonitis, pri čemu se tačna dijagnoza postavlja izolacijom virusa na kulturi tkiva, serološki i patohistološki (nalazom inkluzija tipa Cowdry A). Kada se bolest dijagnostikuje obavezna je za prijavljivanje. U skladu sa zakonom, moraju se preduzeti odgovarajuće pre-ventivne mere, pre svega u slučaju pojave abortusa ili respiratorne infekcije ždrebnih kobila.

Terapija je simptomatska, uključuje mirovanje životinje i poštedu od rada, inha­laciju, primenu antibiotika u cilju sprečavanja sekundarnih bakterijskih infekcija, primenu C i A vitamina itd. Mada se o efektima vakcinacije protiv rinopneumonitisa i virusnog abortusa u literaturi mogu naći oprečni podaci, imunoprofilaksa je mera koja se redovno preporučuje. Na tržištu ima više komercijalnih vakcina (mrtvih i živih). U poslednje vreme se insistira na inaktivisanim vakcinama. Za preveniranje respiratornih infekcija, preporučuju se polivalentne vakcine protiv virusnih respiratornih oboljenja, koje u sebi obično sadrže uz virus influence i herpesvirus, kao što je, na primer, Resequine (Hoechst). Program vakcinacije sportskih konja protiv rinopneumonitisa se pri tome poklapa sa programom vakcinacije protiv influence.

Infekcija konjskim herpesvirusom tip 2

Konjski herpesvirus tip 2 je izolovan 1963. godine u Engleskoj kod konja sa kata­rom gornjih disajnih puteva i pri tome istaknut u prvom redu po tome što se serološki razlikuje od prethodno utvrđenih EHV 1 i EHV 3. Kasnije je dokazan i u drugim zemljama sveta. U Japanu je, na primer, utvrđeno da je preko 60% ždrebadi od 4 do 12 meseci inficirano ovim virusom. Nije, međutim, poznat način širenja ovog virusa niti pak klinička slika koju izaziva. Iako je izolovan u životinja sa kataralnim promenama na gornjim disajnim putevima, pre svega farinksu, nije u potpunosti jasno da li je EHV 2 jedini uzročnik, ili samo primarni uzročnik koji je omogućio sekundarnu bakterijsku infekciju.

 

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Virusni arteritis konja (Arteritis equi, Equine viral arteritis - EVA) je akutno oboljenje koje se karakteriše povišenom telesnom temperaturom, kataralnim zapaljenjem sluzokoža respiratornog i digestivnog trakta, promenama na vaskularnom sistemu u vidu degenarcija i nekroza (arteritis), ikterusom, kolikama i karakterističnim edemima na kapcima, grudima i nogama.

Uzročnik bolesti je virus prvobitno svrstan u familiju Togaviridae. Na osnovu najnovijih podataka o organizaciji genoma i sličnosti sa koronavirusima i torovirusima, ovaj virus je svrstan u familiju Coronaviridae rod Arterivirus. Virus se dobro umnožava na kulturama tkiva bubrega konja, majmuna, hrčka, kunića i dr., uz stvaranje citopatogenog efekta u vremenu od 6 dana. Može se identifikovati serum-neutralizacionim testom, reakcijom vezivanja komplementa i redukcijom plakova specifičnim serumima. U inficiranom organizmu provocira sintezu komplement vezujućih i neutralizujućih antitela koja traju više godina.

Virusni arteritis konja prvi put je opisan na jednoj ergeli u SAD kao oboljenje koje dovodi do abortusa ždrebnih kobila i koje se, za razliku od rinopneumonitisa, karakteriše većim morbiditetom i kompleksnijom kliničkom slikom. Nekoliko godina kasnije izolovan je virus iz fetusa pobačenog ploda, zatim opisano nekoliko epizootija u kojima je podrobno prikazana patogeneza i klinička slika ovog oboljenja. Ime je inače dobilo na osnovu specifičnih patohistoloških promena u krvnim sudovima. Bolest se veoma brzo širi, tako da je svega nekoliko godina kasnije serološkim testovima prisustvo virusa zabeleženo i u više evropskih zemalja. U Srbiji virusni arteritis je tek nedavno dokazan srrološki (nije opisan ni jedan klinički slučaj) iako je u više navrata ranije postojala ozbiljna sumnja u njegovo prisustvo.

Izvor zaraze su bolesne i latentno inficirane životinje, zatim pobačeni fetusi. Naročitu opasnost predstavljaju zaraženi pastuvi. Bolest se prenosi kontaktom, aerogeno i polnim putem, spermom inficiranog pastuva, pri čemu je respiratorni put najčešći. Po ulasku u organizam (sluzokože nosa, konjunktiva, usta, vagine) virus se umnožava u retikuloendotelnim ćelijama pluća i regionalnim limfnim čvorovima, odakle dospeva u cirkulaciju tako da se četvrtog dana već može naći u zidovima sitnih arterija (mišićni sloj) po celom telu. Iz inficiranog organizma izlučuje se sekretom iz nosa, pljuvačkom, suzama, fecesom, urinom i spermom.

Inkubacija iznosi 3-14 dana, u proseku oko 7 dana. Kao prvi znak bolesti javlja se povišenje telesne temperature, do 41,0°C, koja je prisutna tokom narednih 5-9 dana. Ubrzo zatim može se uočiti serozni iscedak iz nosa, suzenje, otok kapaka, kašalj i otežano disanje. Ne retko se javljaju i kolike, dijareja, čak i ataksija, otoci glave, ikterus, edemi na nogama, abdomenu, prepucijumu i skrotumu... Oboljenje se može javiti i sa blagim kliničkim tokom, kada se uočava samo konjunktivitis, otok očnih kapaka, suzenje, fotofobija (pink eye). Pobačaj se javlja pred kraj febrilnog stadijuma ili u ranoj fazi oporavka, što je diferencijalno-dijagnostički važno u odnosu na herpesvirusni pobačaj.

Oporavak obolele životinje zavisi od težine bolesti, pri čemu životinja obično ozdravi za 14 dana. Morbiditet se kreće u granicama od 50-74%, naročito u situacijama kada se veći broj životinja drži u bliskom kontaktu, pri čemu može da pobaci od 50-70% ždrebnih kobila. Uginuća su najveća u početku epizootije i obično retko prelaze 30%. Uzrok smrti nije razjašnjen, iako se, prema nekim autorima, smatra da nastaje kao posledica ozbiljnog disbalansa tečnosti i elektrolita.

Iako se virusni arteritis smatra teškim oboljenjem, poslednjih godina ima sve više informacija o izuzetno velikom broju latentno inficiranih životinja koje ne ispoljavaju nikakve kliničke simptome bolesti i koje mogu biti značajni izvori zaraze. U tom pogledu naročito su opasni priplodni pastuvi. Patomorfološke promene su izražene u vidu edema pluća, medijastinalnog tkiva i pleure, krvarenja po serozama, slezini, degeneracije jetre i bubrega, kataralnog enteritisa, kataralno-nekrotičnog kolitisa i tiflitisa. Nastale promene su posledica procesa na arterijama. Kod pobačenih plodova zapažaju se promene u vidu hemoragija, edema, tromboze i infarkta, ili su oni zahvaćeni truležnim promenama. Patohistološke promene su lokalizovane prvenstveno u mišićnom sloju malih arterija u vidu malih nekrotičnih žarišta. Adventicija je edematozna i, kao i medija, infiltrirana limfocitima.

Tačna dijagnoza se postavlja laboratorijski, izolovanjem virusa, zatim serološki, s obzirom da je klinički i epizootiološki vrlo teško odrediti uzrok oboljenja. U diferencijalnoj dijagnostici treba klinički i laboratorijski isključiti rinopneumonitis, leptospirozu, infektivnu anemiju kopitara i dr.

Terapija virusnog arteritisa je simptomatska, s obzirom da je etiološka terapija nepoznata. Mnogo je važnija profilaksa, koja obuhvata obavezno karantiniranje novih grla, serološku kontrolu priplodnih pastuva i izdvajanje obolelih od zdravih jedinki. Mere zabrane skidaju se sa zaraženog zapata nakon 4-6 nedelja od poslednjeg pozitivnog slučaja. Imunoprofilaksa takođe dolazi u obzir, tokom poslednjih desetak godina proizvedeno je više komercijalnih vakcina koje se koriste u zemljama sa visokim brojem inficiranih životinja. Imunitet je solidan i dugo traje, po nekima čak doživotno.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA