Frizijski konj Alternativno ime Frizijac Zemlja porekla  Holandija Namena Paradni konj, konj za jahanje i zapregu, dresurno jahanje

Frizijski konj je jedina autohtona holandska rasa. Procenjuje se da je rasa stara oko 2.000 godina i da su preci modernog Frizijca, radili na njivama,nosili frizijske vojnike i njihovu opremu u boj i putovali na istok sa vitezovima krstašima. Nekada je ovo verovatno bila hladnokrvna rasa, koja je bila cenjena zbog veličine, snage i hrabrosti. Za vreme osamdesetogodišnjeg rata došlo je do ukrštanja sa orijentalnim rasa konja, a u toku šesnaestog i sedamnaestog veka, kada je bilo manje potrebe za ratnim konjima, a Holandija u bliskoj vezi sa Španijom, Frizijac je ukrštan i sa Andaluzijskim konjem, čime je dobijen lakši, elegantniji konj, pogodniji za gradsku vožnju kočijom. Rasa je postala posebno omiljena u toku osamnaestog veka, kada je Frizijac ne samo vukao plug, već i učestvovao na sve popularnijim kasačkim trkama.

Kada je, 1879, osnovana prva matična knjiga, broj Frizijskih konja u Evropi je opadao. Bivao je zamenjen tada modernijim Bovenlanderom i drugim teškim rasama, što je rezultiralo prodajom i ukrštanjem, i naposletku gotovo istrebljenjem rase. Početkom dvadesetog veka bila su evidentirana svega tri priplodna pastuva na svetu. Srećom, holandski odgajivači želeli su da sačuvaju Frizijskog konja u originalnom tipu i kupili preostalu čistokrvnu ždrebad. Zahvaljujući njihovim naporima, rasa je opstala i sada ima preko osamdeset licenciranih pastuva. Postoje svega tri sačuvane linije:

• Tetman 205
• Age 168
• Ritske 202

Sve tri linije vode poreklo od jednog pastuva, Paulusa 121, koji je oždrebljen 1913. godine, i koji vodi poreklo od grla upisanih u prvu matičnu knjigu.

Rasa je doživela još jednu krizu posle Drugog svetskog rata, kada su konji izgubili značaj u poljoprivredi i gajili se na domaćinstvima iz navike i ljubavi. Kako narod nije imao para za takav hobi, konji su opet počeli da nestaju. Ljubitelji Frizijskog konja su tada pokrenuli veliku kampanju za očuvanje rase koja je naišla na odličan odziv, tako da se broj konja ponovo povećao u naredne dve decenije.

Frizijski konj je veoma popularan u Evropi i SAD, i koristi se za zapregu, dresurno jahanje i rekreaciju. Uprkos tome što na prvi pogled liči na teškog, radnog konja, Frizijac je elegantan i graciozan. Prepoznatljiv je po dugačkoj grivi i repu i dugačkoj dlaci na nogama, takozvanim „kićankama“. Crne je boje. Osim male zvezde na čelu, nisu dozvoljene diskoloracije. Frizijac može da bude i dorat, ali će takav konj na takmičenjima dobiti kaznene poene. U proseku je visok 160cm (157-163cm). Ima elegantan korak i atraktivne, visoke hodove. Živahnog je temperamenta i energičan, ali smiren i poslušan, što ga čini odličnim konjem za rekreativno jahanje.

Frizijac ima snažno telo i čvrstu konformaciju. Kao i Lipicaner, spada u barokne rase: čvrst skelet, snažno kompaktno telo, snažan labuđi vrat i plemenita glava. Danas postoji i moderniji, lakši tip Frizijca koji je cenjeniji u takmičarskom svetu.

Autor: Angelina Meringer

Ahaltekinac Alternativno ime Ahal-Teke Ahaltekinski konj Zemlja porekla Turkmenistan Namena Rekreativno jahanje, endjurans

Ahaltekinac je jedna od najstarijih rasa konja. Nastao je pre oko tri hiljade godina na teritoriji današnjeg Turkmenistana. Rasa je poznata po brzini i izdržljivosti. Ahaltekinac je mogao da izdrži duge marševe preko teških terena, da preživi u teškim klimatskim uslovima sa oskudnom hranom i vodom i, kada zatreba, brzo potrči da umakne neprijatelju ili ponese jahača u osvajački pohod. Rasa je opstala zahvaljujući nomadskim plemenima centralne azije, koja su usmeno prenosila rodovnike sa kolena na koleno.

Ovi konji su učestovali i u ratovima protiv ruske osvajačke vojske. Kada je Turkmenistan pripojen Ruskom carstvu, Rusi su napisali prvu matičnu knjigu Ahaltekinske rase konja i upisali preko sedam stotina grla. Danas na svetu ima oko 3.500 Ahaltekinaca, koji žive prvenstveno u Rusiji.

Ahaltekinac je izuzetno neobična rasa. Visok je 147-163 cm i teži 420-500kg. Ima plemenitu glavu sa konveksnim profilom i duguljaste uši. Grudni koš je dubok, telo duguljasto, a trbuh uvučen, kao u hrta. Izvestan nesklad u građi doprinosi većoj izdržljivosti i brzini. Odlika rase je predivna boja dlake: zlatni palomino sa metalnim odsjajem. Mogu da se sretnu i druge boje, ali je palomino bila najcenjenija od pamtiveka, jer se konj te boje lako kamuflirao u pustinji. Rasa je poznata i po hrabrosti i temperamentu. Živahan je i privržen vlasniku. Prati ga reputacija konja koji se vezuje za samo jednog čoveka.

Danas se rasa koristi za takmičenja u daljinskom jahanju (endjuransu), a ređe za dresurno jahanje i preskakanje prepona. Ahaltekinac je građen za brzinu i izdržljivost, ali snagom i elegancijom ne može da parira drugim rasama na dresurnim i preponskim takmičenjima.

Rasa ima nizak genetski diverzitet, tako da se kod Ahaltekinca javljaju neke genetske bolesti: Hairless Foal Syndrome (letalna recesivna bolest), nasledni kriptorhizam i Voblerov sindrom. Još uvek ne postoje komercijalni DNK testovi za ova oboljenja.

Zanimljivosti:                                                         

• Značenje imena: „Akhal“ znači „čist, čistokrvan“, a Teke je ime plemena koje je gajilo ove konje od začetka rase.
• O izdržljivosti Ahaltekinaca svedoči ova priča: godine 1935, petnaest Ahaltekinskih konja je putovalo od Aškabada do Moskve. Prešli su put od 4.180 kilometara, od toga 410 kilometara kroz pustinju Kara-Kum u kojoj konji nisu imali ni hranu, ni vodu. Pustinju su prešli za tri dana, a čitav put je trajao 84 dana.
• Ahaltekinac po imenu Absent je osvojio zlatnu medalju u dresurnom jahanju na Olimpijskim igrama 1960. godine.

Autor: Angelina Merninger

Engleski punokrvni konj Alternativno ime Engleski punokrvnjak Galoper  Zemlja porekla  Engleska Namena Galopske trke

Engleski punokrvnjak je rasa konja koja se koristi za galopske trke. Iako se termin „punokrvnjak“ tehnički može koristiti za svakog čistokrvnog konja, u praksi se ta reč odnosi na konja engleske rase.

Rasa je nastala tokom sedamnaestog i osamnaestog veka. Domaće kobile su ukrštane sa uvezenim orijentalnim pastuvima arapskih, berberskih i turskih rasa. Svi primerci Engleskog punokrvnog konja vode poreklo od tri pastuva – osnivača rase:

The Byerley Turk – Prvi pastuv koji je uvezen u Britaniju. Kapetan Bajerli je pastuva doveo iz Mađarske, nakon što ga je oduzeo od zarobljenih turskih plemića. Pretpostavlja se da je bio arapske rase. Njegov potomak je Herod, oždrebljen 1758, koji je bio veoma značajan priplodni pastuv.

The Darley Arabian – Oždrebljen je 1700. godine u Siriji. Kupio ga je Tomas Darli i doveo u Jorkšir. Imao je ogroman uticaj na nastanak rase. Dva najznačajnija njegova potomka su Flying Childers i Bartlet’s Childers. On je pra-pra-pradeda čuvenog Eklipsa.

The Godolphin Arabian – Poslednji pastuv doveden u Englesku. Oždrebljen je u Jemenu. Nakon Sirije i Tunisa, dospeo je u Evropu kao poklon francuskom kralju. Po jednoj priči, vukao je kola sa vodom u Parizu. Tu ga je video Edvard Kouk i doveo ga u Englesku. Od ovog pastuva potiču Lath, najbolji galoper u Engleskoj posle Flying Childers-a, i Cade, koji je nastavio liniju svog oca i ostavio mnogo potomaka.

Godine 1793. napisana je prva matična knjiga u koju je upisano oko 5.500 grla. Sva evidentirana grla bili su potomci ovih pastuva. Matična knjiga je ostala nepromenjena do danas i čistokrvnom se smatraju samo ždrebad čiji su roditelji u nju upisani.

Nakon početka osamnaestog veka, Engleski punokrvnjak se raširio po čitavom svetu. Danas ima nekoliko miliona primeraka rase, a svake godine se registruje preko sto hiljada ždrebadi. Njihova popularnost rasla je zahvaljujući brzini, eksplozivnosti i temperamentu. Na galopskim trkama učestvuju samo konji ove rase.

Engleski punokrvnjak je veoma elegantan i čvrste građe. Ima plemenitu glavu, dugačak vrat, dubok grudni koš, kratka leđa i duge sapi.Obično je dorate, crne ili alate boje; može biti i beo, siv, ili palomino,  mada se te boje retko sreću.Visok je 160-173 cm, a težak 450-500kg.

Engleski punokrvnjak je pravi atleta u svetu konja. Izuzetno je brz i snažan. Živog je temperamenta, hrabar i borben. Koristi se prvenstveno za trke, ali se sreće i na takmičenjima u preskakanju prepona, dresurnim takmičenjima i endjuransu. Bio je značajan meliorator za mnoge novije rase.

Oko deset procenata grla ove rase ima problema sa zdravljem nogu i kopita. Ovo je uglavnom posledica napornih treninga u prvih nekoliko godina života. Veliki napori na trkama utiču i na zdravlje respiratornog i kradiovaskularnog sistema.

Zanimljive informacije:

• Kao datum rođenja svih ždrebadi rođenih u toku godine upisuje se prvi januar, bez obzira na to u kom su mesecu zaista rođeni.
• Grlo se ne može upisati u matičnu knjigu ako ne postoje svedoci njegovog začeća, tj. pripusta pastuva na kobilu. Za razliku od svih drugih rasa, kod Engleskog punokrvnjaka nije dozvoljena veštačka oplodnja.
• Najpoznatiji galoper svih vremena je Sekretarijat. Ovaj Engleski punokrvnjak osvojio je 1973. godine triplu krunu u Americi, startovao je u 21 trci, pobedio u 16, postavio 5 novih rekorda i prodat za preko šest miliona dolara.

Autor: Angelina Meringer

Prževalski konj Alternativno ime Mongolski divlji konj Azijski divlji konj Zemlja porekla Mongolija Namena Divlji konj

Prževalski je poslednja rasa divljih konja na svetu. Za razliku od američkih Mustanga i australijskih Brambija, koji su nastali oslobađanjem pitomih konja, Prževalski nikada nije bio pripitomljen. U klasifikaciji ga smatraju ne rasom, već podvrstom konja: Equus ferus przevalskii.

Rasa je dobila ime po ruskom istraživaču, N.M.Prževalskom, koji je prvi put opisao divlje konje koji lutaju stepama Mongolije. Nekada su velika krda ovih konja živela u blizini granice Mongolije i Kine. Posle 1969. godine više se nije mogao pronaći nijedan primerak Prežvalskog konja u divljini. Preko 30 godina se smatralo da je rasa istrebljena. Ipak, u zoološkim vrtovima u Evropi je ostalo dvanaest grla, tako da je rasa sačuvana. Populacija konja je rasla. 1992. šesnaest konja pušteno je u divljinu, na svoje prirodno stanište. U toku narednih dvadeset godina, Prževalski je naseljen u dva nacionalna parka u Mongoliji i na obodu pustinje Gobi.

Danas ima oko 1.500 primeraka Prževalskog na čitavom svetu, od toga 250 živi u divljini. Ima status ugrožene rase. Pored gubitka genetskog diverziteta, problem opstanka rase je i posledica lova, uništavanja životnog staništa i sve većeg isušivanja prirodnih izvora.

Prževalski ima snažno, kratko i mišićavo telo. Sitniji je od domaćih konja: visok je 122-142cm u grebenu, a teži do 340kg. Ima smeđu dlaku, beo trbuh i belu njušku i crne noge. Griva je crna i stoji uspravno, kao u zebre. Ima crnu prugu duž kičme, celom dužinom leđa. Ova pruga je karakteristična odlika primitivnih rasa. Svi konji kulašaste boje, dakle boje Prževalskog, nose i gen za primitivnu prugu na leđima.

Autor: Angelina Meringer