Bolesti pasa i mačaka

herpes2

Herpes virusna infekcija pasa je teška, često fatalna infekcija štenaca u prvim nedeljama života, dok je kod pasa starijih od 3 nedelje infekcija retka ili je bez kliničkih simptoma. Bolest može da se manifestuje respiratornim poremećajima i pojavom mehurastog vaginitisa i postitisa kod odraslih. Virus može izazvati fetalnu smrt , neplodnost, otežanu nidaciju ploda, rađanje mrtvih štenaca i povremeno može izazvati “ kašalj štenare” (engl. Kenel cought). Pored pasa oboljevaju i drugi kanidi (vuk, kojot). Ova bolest je prvi put opisana 1965 god. i raširena je po celom svetu.

 

 

Etiologija

 

herpesvirus_biographix

             Model virusa

Uzročnik bolesti je Canine herpes virus 1 (CHV1) iz grupe DNK virusa , familije Herpesviridae i roda Varicellovirus. Virus je veoma nestabilan izvan organizma domaćina. Karakteristika herpes virusa jeste da izazivaju latentne infekcije u organizmu i da u inficiranom organizmu životinja perzistiraju godinama ili tokom čitavog života. Posle prve infekcije, ukoliko je životinja preživela infekciju virus ostaje u organizmu u stanju mirovanja, da bi u određenom oslabljenom stanju organizma doveo do ponovnog javljanja bolesti.

 

 

 

 

 

Epizootiologija

 

Izvor zaraze predstavljaju sekreti i ekskreti obolelih ili latentno inficiranih pasa (sputum, vaginalna sluz, sperma, slina, mokraća, izmet, pobačeni fetusi i fetalne ovojnice).Virus se prenosi direktnim kontaktom sa obolelim ili latentno inficiranim psima preko njihovih sekreta i ekskreta (oro-nazalnim putem ). Virus se prenosi i parenjem, a štenci se inficiraju transplacentarno (jos za vreme intrauterinog razvoja) ili prilikom prolaska kroz porođajni kanal za vreme porođaja. Imunosupresija, stres, hladnoća i nepravilna ishrana su faktori koji doprinose nastanku oboljenja. Na infekciju su najprijemljivija štenad mlađa od 3 nedelje starosti zbog niže telesne temperature u prvim danima života. Niža telesna temperatura kod neonatalne štenadi pogoduje razmnožavanju virusa i nastanku oboljenja. Infekcija starijih štenaca i štenaca iznad 3 nedelje starosti je retka ili je bez kliničkih simptoma bolesti ( latentna infekcija ). Ukoliko tokom života dođe do imunosupresije, herpes virus može da se aktivira i da dovede do napretka oboljenja i izlučivanja uzročnika u spoljašnju sredinu. Letalitet iznosi 80% kod štenaca mlađih od nedelju dana. Ako je jedno štene u okotu zaraženo virusom, ne mora značiti da su sva štenad u okotu zaražena. Ukoliko se ženka zarazi tokom prvog graviditeta dolazi do fetalne smrti ili smrti štenaca nakon rođenja, a naredni graviditet prolazi bez komplikacija jer kuja stvara antitela na herpes virus. Štenci koji primaju antitela od majke mogu se inficirati bez pojave kliničkih simptoma bolesti. Mnogi psi imaju pozitivan titar antitela na herpes virus iako nemaju simptome bolesti, a to je zbog toga što se herpes virus može naći kao uobičajeni stanovnik gornjih respiratornih organa. Herpes virusna infekcija pasa ima najveći značaj u većim uzgajalištima pasa, gdje je poznata pod nazivom "kašalj čopora".

 

Patogeneza

 

Nakon ulaska virusa u organizam dolazi do replikacije virusa u oronazalnom epitelu (tonzile, ždrelo), a zatim virus dospeva u krvotok preko inficiranih mononuklearnih fagocita i nastaje viremija i invazija visceralnih organa virusom. Virus ima citolitički efekat, izaziva nekrotični vaskulitis sa posledičnim krvarenjima u pojedinim organima. Hipotermija štenaca mlađih od 3 nedelje je glavna komponenta u patogenezi bolesti i omogućava razvoj sistemske infekcije.Štenci stariji od 3 nedelje imaju blažu kliničku sliku bolesti ili latentne infekcije zbog sposobnosti održavanja normalne telesne temperature. Optimalna temperatura za razmnožavanje herpes virusa u organizmu je 34 do 36°C tako da organizam neonatalne štenadi najviše pogoduje razvoju sistemske infekcije .Kod odraslih pasa virus ne izaziva sistemske infekcije već ima afinitet prema respiratornom i genitalnom traktu.. Virus ima afinitet prema nervnom sistemu i može dovesti do poteškoća u kretanju i slepila. Virus može da perzistira u vagini, trigeminalnim i lumbosakralnim ganglijama, tonzilama i pljuvačnim žlezdama i da u određenim uslovima dođe do njegove reaktivacije. Imunosupresija, stres, estrus, partus i neke druge virusne infekcije ( parvovirus i štenećak ) mogu dovesti do reaktivacije virusa.

 

Klinička slika

 

Klinička slika bolesti dosta varira i razlikuje se kod štenaca i odraslih pasa. Inkubacija bolesti traje 3 do 7 dana. Najčešće oboljevaju štenci stari 1 do 3 nedelje, povremeno štenci starosti do mesecec dana, a stariji psi retko oboljevaju u kliničkom obliku. Kod štenaca mlađih od 3 nedelje dolazi do iznenadnog uginuća u roku 48 sati od infekcije ili nešto duže (5 do 7 dana). Od simptoma bolesti mogu se zapaziti površno disanje, petehije, smetnje od strane digestivnog sistema (anoreksija, povraćanje, mekši izmet žuto-zelene boje, osetljivost i bolnost na palpaciju u predelu trbuha). Kasnije se mogu razviti znaci poremećaja CNS-a kao posledica encefalomijelitisa (gubitak ravnoteže i koordinacije pokreta). Kod štenaca starosti 15 dana mogu se zapaziti rinotraheitis i retko očni poremećaji (keratitis i iridociklitis) i osip po abdomenu.

Kod odraslih pasa infekcija je najčešće latentna, a virus inficira respiratorni i genitalni trakt. Kod njih se može razviti blagi rinitis ili nekrotični rinotraheitis i sekundarna bronhopneumonija izazvana bakterijama. Od simptoma bolesti mogu se javiti povraćanje, iscedak iz nosa, suvi kašalj, nervni poremećaji i poremećaji vida. Infekcija genitalnog trakta kod ženki može dovesti do pojave papulo-vezikularnih lezija na vagini koje su bolne pri parenju. Infekcija kuja može dovesti do otežane nidacije ploda, do uginuća fetusa, rađanja mrtvih štenaca i ređe abortusa. Kod mužijaka uzročnik može izazvati upalu baze penisa, postitis i refleksiju prepucijuma bez stvaranja pustula i ulkusa.

 

Prognoza bolesti

 

U štenaca je veoma nepovoljna, a u odraslih pasa dolazi do ozdravljenja bez težih posledica. Štenci koji prežive infekciju mogu imati trajna oštećenja mozga, limfoidnih organa, bubrega i jetre.

 

Patomorfološke promene

 

promene_na_bubregu_psa

Promene na bubregu u vidu krvarenja i nekroze

histoloski izgled bubrega psa zarazenog herpesvirusom

Histološki izgled bubrega šteneta zaraženog herpesvirusom

Patomorfološke promene su najizraženije u plućima, kortikalnom delu bubrega, nadbubrežnim žlezdama, jetri i digestivnom sistemu. Zapažaju se diseminovana žarišta nekroze i hemoragije. Bubrezi štenaca imaju karakterističan izgled oraščića. Svi limfni čvorovi su uvećani, a slezina je otečena. Lezije se mogu naći i na CNS-u (meningoencefalitis). Kod uginulih fetusa mogu se zapaziti multifokalna, rasejana, sitna nekrotična žarišta na jetri i drugim organima fetusa. Na patohistološkom nalazu u nekim slučajevima mogu se zapaziti intranuklearne inkluzije u oblastima nekroze pluća, jetre i bubrega.

 

 

 

 

 

Dijagnoza

 

Sigurna dijagnoza postavlja se izolacijom, identifikacijom uzročnika i serološkim metodama. Virus se izoluje na kulturi iz svežih organa (pluća, jetra, bubrezi i slezina ). Od novijih metoda za identifikaciju uzročnika koristi se PCR. Od seroloških metoda dijagnostike koriste se TFA, SNT na kulturi ćelija i ELISA koja je manje osetljiva od SNT. Patohistološki nalaz intranuklearnih inkluzija u bubrezima, jetri, plućima i slezini je redak ali značajan nalaz za dijagnostiku.

 

Diferencijalna dijagnoza

 

Diferencijalno dijagnostički treba isključiti zarazni hepatitis pasa, neosporozu pasa i štenećak. Ove bolesti se razlikuju od herpesvirusne infekcije po patomorfološkim promenama.

 

Terapija

 

Specifična ( kauzalna ) terapija protiv herpesvirusa se retko sprovodi, a može se sprovesti davanjem antivirusnog leka aciklovira ili davanjem izdvojenog seruma kuja koji sadrži antitela protiv herpesvirusa. Terapija je više simptomatska i svodi se na ublažavanje simptoma bolesti i sprečavanje sekundarnih bakterijskih infekcija. Utopljavanje i zagrevanje štenaca je veoma značajno u terapiji s obzirom da je smanjena telesna temperatura štenaca značajan faktor u nastanku oboljenja.

 

Profilaksa

 

Procenat smrti štenaca može se smanjiti držanjem štenaca u inkubatoru na temperaturi od 35°C uz potpornu terapiju. Gravidnu kuju potrebno je izolovati od ostalih pasa 3 nedelje pre i posle porođaja kako se ne bi zarazila herpesvirusom i inficirala plodove. Vakcinacija odraslih pasa protiv ove bolesti zbog odredenih prakticnih razloga još nije našla širu primjenu. Vakcina se koristi u Evropskim zemljama (vakcina Eurican herpes 250) i dostupna je od 2003 godine, a vakcinišu se kuje u tri navrata i to pre graviditeta, na početku i na kraju graviditeta.

 

Piše : dr vet. med Miroslav Radić

 

Izvori sa interneta

 

  1. http://en.wikipedia.org/wiki/Herpesviridae
  2. http://web.uct.ac.za/depts/mmi/stannard/herpes.html
  3. http://www.merckvetmanual.com/mvm/index.jsp?cfile=htm/bc/56800.htm
  4. http://www.microbiologybytes.com/virology/Herpesviruses.html
  5. http://herpesvirus.tripod.com/
  6. http://en.wikipedia.org/wiki/Canine_herpesvirus
  7. http://www.2ndchance.info/herpesvirusdog.htm
  8. http://www.hilltopanimalhospital.com/canine%20herpes.htm
  9. http://www.hilltopanimalhospital.com/herpis%20chv-1.htm
  10. http://www.marvistavet.com/html/body_canine_herpes_infection.html
  11. http://www.peteducation.com/article.cfm?c=2+1556&aid=443
  12. http://www.espomagazine.com/vet/oct97.htm
  13. http://www.zoologix.com/dogcat/Datasheets/CHV.htm
  14. http://encyclopedia.farlex.com/canine+herpesvirus+infection
  15. http://www.furrycritter.com/health/dogs/Canine_herpesvirus.htm
  16. http://www.addl.purdue.edu/newsletters/2008/Spring/CanHerp.htm
  17. http://www.rotalabrador.it/med_vet/herpesvirus.html

 

     

     

     

     

     

     

     

     

    Oglasi za posao

    veterina.info fan box