Bolesti pasa i mačaka

(sin. zarazna upala jetre psa, Rubarth-ova bolest, Hepatitis contagiosa canis HCC)

hepatitisauga

               "Blue eye"

Zarazni hepatitis pasa je veoma kontagiozno, akutno oboljenje koje se manifestuje upalom jetre kod štenadi često sa letalnim ishodom, dok kod odraslih pasa bolest protiče u vidu inaparentne infekcije.  Pored upale jetre bolest karakteriše bifazično povećanje telesne temperature, tonzilitis, bolnost pri palpaciji ksifoidne regije i trbuha, povraćanje, krvarenje na desnima, proliv koji ponekad može biti sa primesama krvi, glomerularni i intersticijalni nefritis, a u nekim slučajevima zamućenje rožnjače i iridociklitis sa  pojavom “blue eye” i encefalopatije. Pored pasa mogu oboleti i lisica, vuk, kojot, medved i drugi karniovori. Bolest prvenstveno pogađa mlade pse ali mogu oboleti i odrasli psi. Bolest je registrovana gotovo u svim zemljama sveta, a prvi put je opisao šveđanin Rubarth 1974 godine po čemu je ovo oboljenje dobilo i naziv Rubarth-ova bolest.

 

 

 

Etiologija

 

Uzročnik bolesti je pseći adenovirus tip 1 (engl. Canine adenovirus type 1, CAV 1)  virus koji pripada grupi DNA virusa, familiji Adenoviridae i rodu Mastadenovirus. Virus je antigenski veoma srodan psećem adenovirusu tip 2  (engl. Canine adenovirus type 2, CAV 2)  koji izaziva infektivni traheobronhitis pasa. Ovo je veoma značajno jer se vakcinacijom protiv CAV 2 postiže zaštita i protiv CAV 1.
Adenovirusi su srednje veličine, a veličina njihovog  nukleokapsida iznosi 70-90 nm i oblika je ikozaedra sa čijih  rogljeva se pružaju vlakna koja liče na zabodene čiode. Virus ima 12 vlakana i 252 kapsomere. Genom adenovirusa  sastoji se od linearne dvočlane DNK dužine oko 36 kb. Sazrevanje i oblikovanje adenovirusa se odvija u jedru ćelije domaćina, a mogu da inficiraju razne vrste ćelija. Pseći adenovirus tip 1 ima tropizam prema hepatocitima, vaskularnom endotelu i bubrežnom epitelu.

 

 Epizootiologija

 

 Bolest je veoma kontagiozna i brzo se širi među psima jer je uzročnik dosta otporan u spoljašnjoj sredini, kliconoštvo traje dugo, a virus se putem mokraće može izlučivati i do 6 meseci nakon prestanka oboljenja. Na infekciju su najosetljivija štenad starosti 1.5 do 3 meseca i nevakcinisani dok se kod starijih pasa najčešće javlja inaparentna  infekcija. Inaparentne infekcije koje su i najčešće imaju najveći značaj u širenju infekcije. Uzročnik se prenosi direktnim kontaktom sa bolesnom životinjom, kontaktom sa kliconošama ili indirektno preko predmeta, odeće i obuće ljudi, opreme i svega što je bilo u kontaktu sa virusom. Infekcija nastaje nakon ingestije uzročnika najčešće putem hrane i vode. Uzročnik se izlučuje pljuvačkom, lakrimalnim sekretom, slinom, izmetom i mokraćom. Mortalitet u akutnom toku bolesti iznosi 10 do 45% ukoliko ne dođe do sekundarnih infekcija i komplikacija.

 

 Patogeneza

 

Nakon ulaska u organizam uzročnik se najpre umnožava u tonzilama i Payer’s-ovim pločama i izaziva tonzilitis i oteknuće podviličnih limfnih čvorova. Iz tonzila i okolnih limfnih čvorova virus dospeva u sistemsku cirkulaciju  preko ductusa thoracicusa i izaziva viremiju koja traje 4 do 8 dana. Za vreme viremije dolazi do leukopenije i groznice, a uzročnik se  putem krvi širi po organizmu i naseljava endotel krvnih sudova organa i dovodi do vaskulitisa, hemoragične dijateze i diseminovane intravaskularne koagulacije (DIK) . Kao posledica hemoragične dijateze nastaju mnogobrojna krvarenja u organima, na sluzokožama i ponekad na koži. Kao posledica krvarenja u CNS-u nastaju nervni simptomi bolesti.Virus ima tropizam prema jetri (hepatocitima i Kupffer-ovim ćelijama), bubrezima, slezini, plućima i dr. Virus primarno dovodi do oštećenja jetre, bubrega i krvnih sudova. Virus izaziva hepatitis, a u težim slučajevima i akutnu nekrozu jetre zbog citolitičkog efekta. Zamućenje rožnjače, keratitis, a u nekim slučajevima i teški  iridociklitis kao i hronične bubrežne lezije (glomerulonefritis) nastaju kao posledica reakcije preosetljivosti III tipa (Artrusov fenomen)  zbog stvaranja imunih kompleksa u ovim tkivima. Proces na rožnjači nastaje u 30% obolelih pasa i to posle 6 do 10 dana bolesti, kasnije proces zahvata prednji deo uvealnog trakta, a na kraju može da završi teškim iridociklitisom. Na rožnjači nastaju degeneracije i nekroze endotela sa posledičnim edemom, a zbog nastalih promena bolest je dobila naziv bolest plavog oka  (engl. blue eye) .

 

 Klinička slika

 

Inkubacija bolesti iznosi 3 do 9 dana. Bolest u većini slučajeva protiče u latentnom ili blažem obliku. Klinička slika bolesti može veoma da varira, od blagih kliničkih simptoma bolesti pa do iznenadnih uginuća, a bolest može imati perakutan, akutan i hroničan tok. Mlade životinje su najosetljivije na infekciju i kod njih najčešće dolazi do ispoljavanja kliničkih simptoma bolesti.
U perakutnom toku bolesti koji je redak dolazi do uginuća u roku 12 do 48 časa bez predhodno izraženih simptoma bolesti, a ovaj tok se najčešće javlja kod štenadi starosti 1 do 3 nedelje koja se drže u odgajivačnicama i većim uzgojima.
Akutni tok bolesti manifestuje se povećanjem telesne temperature koja iznosi 40°C, traje 1 do 6 dana, zatim opada da bi ponovo narasla za 18 do 24 časa nakon pada  (bifazična febra) . Ukoliko povećanje telesne temperature traje više od jednog dana doćiće do razvoja akutnog toka bolesti. Kako telesna temperatura raste tako nastaje i leukopenija koja traje tokom febrilne faze. Pored toga akutni tok se manifestuje tonzilitisom i otokom podviličnih limfnih čvorova, apatijom, anoreksijom, tahikardijom, konjuktivitisom, seroznim iscetkom iz očiju i nosa, povremenim bolovima u stomaku, povraćanjem žutog sadržaja koji je lepljiv i rastegljiv, prolivom koji može biti sa primesama krvi itd . Palpacijom ksifoidne regije i duž desnog rebarnog luka može se ustanoviti uvećanje jetre, a pritiskom prstiju na ove regije životinja reaguje bolno, cvili, opire se i okreće glavu na desnu stranu prema mestu bola, a zbog bolova u trbuhu ima ukočen hod. Mogu se javiti potkožni edemi glave, vrata i trupa. Na sluzokoži usta zapažaju se hiperemija i petehije, a oko zubnih alveola mlečnih zuba  zapažaju se krvarenja i sitne ulceracije. Vidljive sluznice mogu biti slabije ili jače žućkasto (ikterično)  prebojene. U težim slučajevima bolesti može doći do krvarenja na koži u predelu trbuha i unutrašnjih strana butina, krvarenja na usta i čmar, a tada se javljaju i simptomi bolesti od strane CNS-a. Cerebralni poremećeji se manifestuju somnolencijom, nekoordinisanim kretanjem, konvulzijama i parezom zadnjih ekstremiteta. Simptomi od strane CNS-a su češći kod lisica nego kod pasa.
Kada se javi drugi febrilni stadijum nakon 6 do 10 dana, nastaje zamućenje rožnjače plave boje, a kasnije mlečno-bele boje (bolest plavog oka, engl. blue eye)  u približno 30% pasa koji prežive akutni tok bolesti. U nekim slučajevima dolazi do razvoja teškog iridociklitisa, pojave glaukoma i trajnog oštećenja vida.
Hroničan tok bolesti može da se razvije kod pasa koji imaju nizak titar specifičnih antitela u krvi, a osim već nabrojanih simtoma manifestuje se variranjem telesne temperature i nervnim simptomima. Hroničan tok može da traje 1 do 2 meseca, a završava ozdravljenjem ili uginućem.
Ukoliko nastanu sekundarne bakterijske infekcije dolazi do komplikacija kao što su gastroenteritis, bronhitis ili bronhopneumonija. Oporavak od bolesti traje više nedelja, naročito ako dođe do komplikacija.


 

 Patomorfološke promene

 

Zbog oštećenja endotela nastaju brojna krvarenja u organizmu (na  sluzokoži želuca ili creva, limfnim čvorovima, timusu, pankreasu, endokardu, epikardu, potkožnom tkivu, u koži itd .). Tonzile i limfni čvorovi su uvećani i hiperemični. Jetra je šarolikog izgleda zbog nekroze hepatocita, uvećana  i zaobljenih rubova, a žučna kesa je povećana 2 do 3 puta  sa krvarenjima i edematoznim i zadebljalim  zidom. Na površini jetre može se naći fibrin. U perakutnom toku bolesti  nastaje serozni hepatitis sa centrolobularnom lokalizacijom, proširenjem Disse-ovih prostora koji su ispunjeni seroznim ili sero-fibrinoznim eksudatom. Kod štenaca koji obole u akutnom toku nalaze se centrolobularna žarišta nekroze dok se kod starijih pasa i kod dužeg toka bolesti zapaža i proširena centrolobularna nekroza jetre. Nekroza nastaje kao posledica oštećenja krvnih sudova, staze krvi i hipoksije (posledica ishemije). Slezina je hemoragična i uvećana, a bubrezi hiperemični i distrofični. U nekim slučajevima može se zapaziti hiperemija moždanih ovojnica i ređe negnojni encephalitis. U telesnim šupljinama je prisutan serozni ili sero-fibrinozni eksudat. Na patohistološkom nalazu u inficiranim hepatocitima i endotelnim ćelijama nalaze se karakteristične intranuklearne inkluzije.

 

 Dijagnoza

 

Na osnovu kliničkih simptoma bolesti može se postaviti sumnja na oboljenje (zamućenje rožnjače 7-10 dana od infekcije i blue eye). Sigurna dijagnoza se postavlja na osnovu laboratorijskih pretraga. Virus se može izlovati iz sekreta, krvi, mokraće i dr. Nalaz Rubarth-ovih inkluzija u hepatocitima i ćelijama MMS-a bojene metodom hematoksin-eozin (acidofilno) daju sigurnu dijagnozu ukoliko se nađu. Inkluzije se ne mogu uvek naći zbog autolitičkih procesa. U postavljanju dijagnoze značajnu ulogu ima biohemijska analiza krvi: analiza SGOT, SGPT  (tansaminaze su povišene nakon 7 dana od infekcije), određivanje ukupnog broja serum proteina, bilirubinemija, zatim hematološki nalaz krvi: trombocitopenija, leukopenija, smanjen hematokrit, produženo vreme krvarenja od 3 do 45 minuta. Tokom prvih 24 do 48 h bolesti izražena je leukopenija i broj leukocita može pasti na 3.000 do 4.000 /ml krvi. Stepen leukopenije je u korelaciji sa težinom bolesti. Kada dođe do pada telesne temperature u krvnoj slici se javlja leukocitoza koja ostaje do kraja bolesti i može dostići vrednosti 15.000 do 20.000/ml krvi, a to je obično nakon 6.dana bolesti. U nalazu mokraće zapaža  se bilirubinemija i pojava eritrocita u mokraći u 30% do 50% slučajeva, zatim albuminurija, povećanje  specifične težine mokraće, pojava cilindra i ćelijskog sedimenta i dr. Nakon 7 dana od infekcije može se izvršiti serološko dokazivanje bolesti reakcijom vezivanja komplemenata. Za postavljanje dijagnoze mogu se koristiti i drugi testovi kao što su bromsulfoftaleinska proba, timol test zamućenja i flokulacije, elektroforeza i dr.

 

 Diferencijalna dijagnoza

 

Diferencijalno dijagnostički treba isključiti štenećak, parvovirozu, leptspirozu, trovanja, rikecioze, streptokokne i stafilokokne infekcije.

 

 Terapija

 

U početku bolesti mogu se dati hiperimuni serum i specifični γ globulini. Terapija je uglavnom simptomatska. Daju se rastvori elektrolita (Hartmanov rastvor)  i 5% glukoza intravenski, zatim vitamini B kompleksa, vitamin A i C. Kod pasa sa produženim vremenom krvarenja supkutano davanje tečnosti je opasno. Za sprečavanje sekundarnih bakterijskih infekcija daju se antibiotici širokog spektra. Ishrana pasa treba da bude laka i bez masnoće, a u ishranu treba uključiti dodatke koji omogućavaju regeneraciju jetre  (metionin i vitamin B12). U težim slučajevima bolesti potrebna je transfuzija krvi. Psi koji imaju zamućenje rožnjače potrebno je zaštititi od jake svetlosti, a davanje kortikosteroida kod zamućenja rožnjače je kontraindikovano.

 

 Profilaksa

 

Obolele pse je potrebno držati odvojeno od mlađih i nevakcinisanih pasa s obzirom da je bolest veoma kontagiozna. Imunoprofilaksa se sprovodi višekratnom vakcinacijom mladih pasa istovremenom vakcinacijom protiv ostalih zaraznih bolesti pasa (štenećak, parvoviroza, parainfluenca i leptospiroza). Vakcina može da sadrži adenovirus tip 1  (CAV 1)  ili tip 2  (CAV 2). Budući da su ova dva tipa virusa antigenski srodni, vakcina protiv jednog tipa adenovirusa štiti i protiv drugog tipa. CAV 2 vakcina ima manje neželjenih efekata od CAV 1 vakcine koja može izazvati uveitis i zamućenje rožnjače.
Majčinska antitela ometaju nastanak aktivne zaštite kod štenaca starih 9 do 12 nedelja. Kuje se mogu vakcinisati pre ili za vreme graviditeta u cilju zaštite štenaca u prvim nedeljama života.

Vanguard plus 5 je atenuisana vakcina protiv virusa štenećaka, parvoviroze, zaraznog hepatitisa i parainfluence. Ova vakcina sadrži atenuisani soj CAV 2 koja stvara zaštitu protiv zaraznog traheobronhitisa pasa i zaraznog hepatitisa pasa i jednu komponentu parvovirusa koja pruža dodatnu zaštitu jer može premostiti značajne količine majčinskih antitela protiv parvovirusa u štenaca starosti 6 nedelja i više. Kod mladih pasa prisustvo kolostralnih antitela može da ometa imunološki odgovor na aplikovanu vakcinu pa se serije vakcina moraju dati u pravilnim vremenskim razmacima. Vanguar plus 5 je suva komponenta vakcine koja se rastvara pomoću rastvarača  Leptofermom c-i. koji sadrži modifikovane žive bakterine Leptospire canicole i Leptospire icterohaemorrhagiae, tako da Vanguard plus 5 stvara zaštitu i protiv leptospiroze pasa.
Štenci koji nisu uzimali kolostrum od majke trebalo bi vakcinisati sa 2 do 3 nedelje starosti, a oni koji su uzimali kolostrum treba vakcinisati sa 6 do 9 nedelja starosti.
Program vakcinacije pasa koji se često primenjuje u praksi je sledeći :

Prva vakcina u 7. nedelji starosti protiv štenećaka i parvoviroze pasa  (vakcina Nobivac Puppy DP) .

Druga vakcina u 10.nedelji starosti protiv DHPP+L  (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza ,parainfluenca i leptospiroza), vakcina Vanguard plus 5.

Treća vakcina u 14. nedelji starosti protiv DHPP+L (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza ,parainfluenca i leptospiroza), vakcina Vanguard plus 5. Pored toga daje se i vakcina protiv Corona virusne infekcije pasa.

Vakcina protiv besnila se prvi put daje u starosti 4 meseca i uz nju se vrši obeležavanje  (čipovanje)  pasa mikročipovima koji se aplikuju supkutano.

U cilju održavanja imuniteta protiv virusnih bolesti pasa i leptospiroze potrebno je jedanput godišnje vakcinisati pse protiv DHPP+L. Pored vakcinacije potrebno je izvršiti dehelmintizaciju pasa (čišćenje od parazita) i to u trećoj, šestoj, devetoj i dvanestoj nedelji života.

 

 Piše : dr vet. med Miroslav Radić

 

 Literatura

 

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

M. Donald Mc Gavin., James F. Zachary., Grabarević Ž., specijalna veterinarska patologija, prema četvrtom američkom izdanju, Varaždin, 2008.

 

 Izvori sa interneta : 

 

 http://www.peteducation.com/article.cfm?c=2+1556&aid=405

http://veterina-brestje.hr/modules.php?name=News&file=article&sid=6

http://nsvet.co.rs/program%20psi.html

http://www.ljubimci-pets.com/zdravlje-njega-i-slieno-f8/zarazno-zapaljenje-jetre-t1056.htm

http://en.wikipedia.org/wiki/Infectious_canine_hepatitis

http://www.ebi.ac.uk/2can/genomes/viruses/Canine_adenovirus.html

http://www.zoologix.com/dogcat/Datasheets/CAV2.htm

http://www.liebertonline.com/doi/abs/10.1089/104303401750476302?cookieSet=1&journalCode=hum

http://biblioteca.universia.net/ficha.do?id=5293131

http://www.merckvetmanual.com/mvm/index.jsp?cfile=htm/bc/57200.htm

 

    

 

 

Prijavi se

Pretraži sajt

petshop logopitajte-veterinara

Oglasi

Oglasi za posao

veterina.info fan box