(Infectius Clostridium Botulinum)

Botulizam je intoksikacija hranom koja je kontaminirana neurotoksinima bakterije Clostridium botulinum. Obolenje je opisano kod divljih ptica,  barskih ptica, domaćih plovuša i živine pri čemu dominiraju simptomi pareze i paralize.

Etiologija

Uzročnik bolesti je bakterija Clostridium botulinum koja proizvodi neurotoksine. To je anaerobna bakterija veoma raširena u prirodi. Rizična je ona hrana koja pruža povoljne uslove za rast i razmnožavanje bakterija a dostupna je za ptice i živinu. Ptice i živina su  osetljive na toksine tipa A i C koji se stvaraju na temperaturi od 22  do 37°C, a ne uništavaju ga želudačna kiselina, probavni fermenti ni sunčevo svetlo.

Epizootiologija

Zaraza je ustanovljena na svim kontinentima kod 69 vrsta ptica iz 21 porodice. Bolest se najčešće javlja kod domaćih i divljih plovuša koje žive na ribnjacima i okolnim kanalima i barama. Ptice se najčešće inficiraju uginulom ribom, ređe ribom ili mesom iz konzervi, leševima životinja, loše uskladištenim ribljim brašnom i toksinom inficiranih larvi nekih insekata. Kod nas je bolest ustanovljena 1999. godine, na jednom ribnjaku u Vojvodini, u intenzivnom uzgoju divljih pataka, pri čemu je uginulo oko 400 pataka iz čijih organa je izolovan Clostridium botulinum. Masovna uginuća pataka se dešavaju u SAD gde bolest ima i poseban naziv «western duck sickness». Bolest je ustvari intoksikacija pri čemu se endotoksini stvaraju u digestivnom traktu, crevima u koja se kolonizirao Clostridium botulinum.

Klinička slika

Inkubacija traje nekoliko sati do 2 dana. Simptomi bolesti se ispoljavaju paralizom mišića glave, glave vrata i ekstremiteta. Ptice  ne jedu, leže, tako što donji deo tela polože na tlo ili padnu na stranu, vrat je ispružen napred ili savijen u stranu ili prema leđima. Kod nekih se krila opuštena, oči zatvorene, membrana niktitans prolabira napolje, izražen proliv i na kraju nastaje uginuće za nekoliko sati do 2 dana.

Patomorfološki nalaz

Za ovu bolest postmortem nalaz obično je negativan. Ako je tok bolesti bio akutan ili subakutan najčešći nalaz je hemoragični enteritis sa hiperemijom mozga.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih simptoma, izolacije uzročnika i dokazom toksina u biološkom ogledu na belim miševima ili zamorcu.

Profilaksa i terapija

Terapija je moguća pomoću specifičnog serumskog antitoksina tipa C i simptomatska, ali se ona ekonomski ne isplati.

Preventiva se svodi na pravilnu ishranu i adekvatno skladištenje hrane za ptice, kao i stalno sprovođenje mera DDD.

(Tuberculosis avium)

Tuberkuloza je zarazna, kontagiozna, pretežno hronična bolest, koja se po patomorfološkom supstratu svrstava u grupu specifičnih zapaljenja. Tuberkuloza je zoonoza.

Etiologija

Uzročnik tuberkuloze pernate živine je Mycobactertum avium. koji je patogen za kokoške, ćurke, biserke, golubove, fazane a izuzetno i za neke vodene ptice. Međutim, tuberkuloza papagaja dovodi se u vezu sa humanim tipopi tuberkuloze, a tuberkuloza kanarinaca sa uzročnikom tuberkuloze sisara. Isto tako, potrebno je istaći da je Mycobacterium avium patogen za svinje, goveda, rede za ovce, koze i konje, u kojih izaziva veoma blage promene.

Uzročnik bolesti  Mycobactertum avium je u odnosu na druge mikobakterije otporniji na antimikrobne lekove i mnoge dezinficijense. Međugim, mikroorganizme nezaštićene organskom materijom direktna sunčeva svetlost brzo ubija.

S obzirom na alimentarni put infekcije, tuberkulozni proces počinje u lamini propriji sluznice creva u kojoj dolazi do primarnih lezija, a odatle uzroćnici prodiru u krvotok izazivajući bakterijemiju, dovodeći do generalizacije procesa sa posledičnim stvaranjem čvorića i čvorova na unutrašnjim organima.

Epizootiologija

Infekcija sa Mycobactertum avium se, među domaćom živinom, najčešće sreće kod kokošaka, plovki, gusaka i ćuraka, dok je kod drugih relativno retka. Među divljim pticama, česta je kod fazana. Oboljenje se najčešće javlja kod starijih jedinki, ne zbog veće uzrasne sklonosti na infekciju, već zbog duže ekspozicije i dugog inkubacionog perioda.

Tuberkuloza živine, namenjene za priplod, tov ili druge svrhe, često se ne otkrije na vreme, pa postoji mogućnost da se inficiraju i druge zdrave životinje u jatu Mortalitet uglavnom nije značajan, ali su ekonomski gubici zbog slabog prirasta i smanjenja nosivosti značajni. Ako se tome doda da može da dođe i do infekcije ljudi, onda se značaj tuberkuloze, kao zoonoze, još više povećava i ako se oboljenje kod ljudi javlja veoma retko.

Izvor infekcije je obolela živina, koja bacile izlučuje izmetom (lezije u crevima, jetri i žučnoj bešici) i eventualno iz respiratornog trakta (posebno ako je zahvaćena traheja). Od najvećeg značaja za infekciju su kontaminirana prašina i prostir-ka. Tuberkuloza, među živinom, može da se širi i žderanjem leševa i kanibalizmom. Bacile prenose ljudi na cipelama. Značajno je širenje di-vljim pticama, a i svinje se pominju kao potencijalni izvor infekcije.

Klinička slika 

Oboljenje je obično progresivnog toka, a može da bude prolongirano nedeljama i mesecima pre uginuća. Obolela živina najčešće ne ispoljava klincčke simptome, eventualno u nekim slučajevima uočljiva je letargija. Iako   je    apetit,    očuvan   javlja   se mršavljenje sa izrazitom atrofijom grudne   muskulature,   tako   da   grudna kost prominira. Kresta je . bleda i "uvelog" izgleda. Nekada se javi   uporan   proliv.   Lokomotorni poremećaji    mogu    da    se    jave    kod tuberkuloze kostiju.

Nekada dođe do . iznenadnog    uginuća     životinja    u dobroj   kondiciji,   zbog   iskrvarenja usled    rupture    jetre    ili    slezine izazvane tuberkuloznim promenama.

Patomorfološki nalaz

Infekcija nastaje preko digestivnog trakta, pa se promene prvo razvijaju u crevima, u lamini propriji, i tuberkuli prodiru u mišićni sloj sve do subseroze. Obično su diseminovani, oko njih se stvaraju i "resorptivni čvorići" usled limfogenog širenja mikobakterija, kada nastaju i veći konglomerati. Tuberkuli su na preseku sivo-žute boje, kazeifikovani, često i sa šupljinama, koje komuniciraju sa lumenom creva. Karakteristika kazeozne nekroze je da je izrazito suva.

Iz primarnog ognjišta dolazi do protrahirane generalizacije, sa razvojem tuberkula u jetri, plućima (retko kod kokošaka, ali gotovo redovno kod plovuša), srcu, bubrezima, polnim i drugim organima.

Promene se u 90% slučajeva otkriju u U vidu su žućkastih čvorića i čvorova, veličine zrna graška do pasulja, sa centralnom kazeifika-cijom, kao i tendencijom konfluisanja. Najčešće se nalaze u predelu femoro-tibiotarzalnog i tibiotarzalnog i tarzometatarzalnog zgloba, a najlakše uočavaju ako se kost preseče uzdužno.

Jetra i slezina su u slučaju promena povećane. Ukoliko dođe do njihove rupture u telesnoj duplji se nađe krv.

Promene se u jetri nađu u 95% slučajeva, u slezini u 90%, u digestivnom kanalu u 80%, plućima u 40% i bubrezima u oko 10% slučajeva tuberkuloze.

Za procenu starosti tuberkuloznog procesa, koriste se podaci o veličini tuberkula, njihovom izgledu i građi, regresivnim promenama (kazeifikacija, kalcifikacija), proširenosti promena i procesu vezivno tkivne inkapsulacije. Smatra se da je, kod sisara, za nastanak makroskopski vidljivog čvorića, veličine zrna prosa i nešto većeg, potrebno 25 do 30 dana. Između 30. i 40. dana razvija se početna centralna kazeifikacija tuberkula, a distrofična kalcifikacija počinje sa najmanje 50 dana. Rast tuberkula je dosta spor, tako da za 40-50 dana može da bude veličine semena konoplje i za 75 dana kao lešnik. Računa se da kod živine ovakve promene nastaju nešto kasnije, odnosno da je njihov morfogenezni tok duži za još oko 10 dana, tek makroskopski vidljive promene nastaju za 30 do 40 dana.

Dijagnoza

Bacili tuberkuloze se lako otkriju, u velikom broju, u razmazima tuberkula  posebno u "svežim" tuberkulima i onima iz kostne srži. Ukoliko je broj bacila mali može da se koristi i zasejavanje materjala na kulture ili veštačka infekcija osetljivih pilića.

Za alergološku dijagnostiku tuberkuloze živine koristi se intradermalni test tuberkulinizacije. Ubrizgava se u podbradnjak, a reakcija se očitava posle 48 sati. Pozitivna reakcija je lako uočljiva  na mesgu aplikacije razvije se otok u vidu malog čvorića, ili velikog edema, koji može da se proširi na drugi podbradnjak i potkožno u vrat. Kod mladih pilića, kao mesto aplikacije može da se koristi i kresta, mada u tom slučaju rezultati nisu apsolutno pouzdani.

Tuberkulinska proba izvedena u podbradnjak ćuraka je manje pouzdana, nego kod kokošaka. Aplikacija u krilni nabor preporučuje se kao efikasnija, ali se još uvek nije pokazala dobrom kao kod kokošaka.

Kod plovki i paunova aplikacija tuberkulina može da se obavi u gole delove kože, ali je pouzdanost nedovoljna, a tumačenje rezultata otežano. Test sa aplikacijom u plovne kožice plovuša nije dovoljno osetljiv i često podleže komplikacijama u vidu infekcija na mestu inokulacije.

Kod fazana tuberkulinski test može da se izvede na dva načina. Prvi način je aplikacija tuberkulina,  u kožu donjeg očnog kapka. Kao pozitivan rezultat smatra se razvoj uočljivog otoka nakon 48 sati. Alternativna metoda je aplikacija tuberkulina u grudnu muskulaturu, a reakcija se prosuđuje posle 6 do 10 sati. Inficirani fazani pokazuju znake depresije i izdvajaju se iz jata, a mogući su i slučajevi naglog uginuća. Kod neinficiranih jedinki test ne može da uzrokuje pojavu kliničkih znakova.

Kod oko 80% jedinki pozitivnih na tuberkulinski test, na obdukciji se ustanove vidljive patomorfološke promene.

Test aglutinacije, sa korišćenjem pune krvi, je jednostavan za izvođenje i daje brzo rezultat. Međutim, nije dovoljno specifičan i može da daje lažno pozitivnu reakciju. ELISA postupak je osetljiv i pouzdan za primenu.

Tuberkuloza živine se ne leči, zaraza se suzbija stemping-aut metodom. Profilaksa se sprovodi opštim sanitarnim merama veterinarske medicine.

(Clostridosis avium)

Kompleks enteritisa ptica ili živine uzrokovanih anaerobnim bakterijama iz roda Clostridium sačinjavaju dva entiteta: ulcerozni enteritis ili prepeličija bolest, uzrokovana sa Clostridium perfringens tip C., i nekrotični enteritis, uzrokovan sa  Clostridium perfringens tip A.

Epizootiologija

Na klostrilijalne infekcije osetljive su sve vrste i kategorije živine. Od ulceroznog enteritisa češće oboljevaju pilići, prepelice, fazani i jarebice gajeni u intenzivnom sistemu, pa i ostale ptice. Plovuše ne oboljevaju od prepeličije bolesti. Oboljeva najčešće podmladak, i to pilići i prepelice uzrasta 2-12 nedelja i ćurići uzrasta 3-8 nedelja. Bolest je kod pilića udružena ili izbija posle kokcidioze, zarazne anemije, ili stresnih stanja.

Bolest u jatu traje oko 3 nedelje, čak i 6-10 meseci. Mortalitet kod obole-lih pilića kreće se od 2% pa do najviše 12%, a posle lečenja svega 1- 5%. Najveći mortalitet zabeležen je kod prepelica 5-14 dana posle infe-kcije i može da iznosi i 100%. Od nekrotičnog enteritisa obole najčešće pilići i ćurići uzrasta 2-5 ili više nedelja (najčešće 18-25 dana), a retko odrasle kokoške i ćurke. Zaraza se za nedelju dana pro-širi u jatu. Mortalitet je obično najviši kod brojlera, i prosečno se kreće oko 10%, može da postigne i 12-15%, a tek za 14 dana se smanji na nivo tehnološkog.

Infekcija se širi horizontalnim putem, pri čemu je izmet glavni kontaminent okoline. Klostridije su ubikvitarni mikroorganizmi i čes-ti stanovnici digestivnog trakta živine. Nalaze se u prljavštini, prašini, larvama insekata. Zbog toga značajnu ulogu u izbijanju bolesti uglavnom imaju predisponirajući faktori: loši uslovi nege, prvenstveno kod živine gajene u intenzivnom sistemu, neredovno uklanjanje leševa iz živinarnika, loše sprovođenje mera dezinfekcije, loša ishrana i promena hrane. Posebnu predisponirajuću ulogu ima žderanje prostirke, sa posledičnim nepotpunim opstrukcijama digestivnog kanala, kao i ishrana zrnevljem žitarica bez dodatka peska i šljunka. Bolesti druge etiologije stvaraju pogodne uslove za razmnožavanje i patogeno delovanje klostridija. Poseban značaj se pridaje subkliničkoj kokcidiozi, ali ulogu mogu da imaju i Gamboro bolest i zarazna anemija pilića.

Poseban značaj u širenju i održavanju bolesti ima biološka karakteristika klostridija da stvaraju vrlo otporne spore, koje dugo preživljavaju nepovoljne uslove spoljašnje sredine, a otporne su i na većinu dezinficijenasa.

Klinička slika 

Trajanje inkubacije nije poznato. Klostridijalne enterotoksemije karakteriše naglo izbijanje bolesti i kratak, uglavnom akutan ili subakutan tok. Kod pilića se karakteriše depresijom, slabošću i anoreksijom. Konzumacija hrane kod pilića i ćurića smanji se i do 30%. Oboleli pilići su neveseli i izmetu može da se nađe veća ili manja količina krvi, a u kasnijem toku bolesti i krpice nekrotizovane sluznice.

Nekrotični enteritis se kod ćurića često javlja u vidu eksplozivne zaraze, sa profuznim prolivom. Oboleli ćurići ss sakupljaju u gomile i jako pijuču promenjenim glasom. Oboljenje obično traje 7-10 dana, a u pojedinim slučajevima jave se uginuća bez ikakvih prethodnih simptoma.

Kod obolelih gusaka primete se slični simptomi, depresija, ataksija, anoreksija, a ponekad i proliv sa ili bez prisustva krvi i krpica fibrina u izmetu.

Patomorfološki nalaz 

Na obdukciji pilića uginulih od prepeličije bolesti nađu se, u početnom stadijumu, promene tankog creva, cekuma i prednjih partija debelog creva, sa sitnim, okruglim i plitkim čirevima sa hemoragičnim rubom. Kasnije ovi ulceri konfluišu i produbljuju se, sve do seroze, kada mogu da uzrokuju i perforaciju creva, sa posledičnim peritonitisom. Jetra je promenjena, sa nekrotičnim ognjištima žućkaste do sive boje, različite veličine. Slezina je obično uvećana i hemoragična.

Nekrotični enteritis karakteriše zadebljanje zida tankog creva sa obimnim nekrotizacijama sluznice. Nekrotična područja su somotastog izgleda, a u nekim slučajevima, posebno u nižim partijama tankog creva lumen je ispunjen velikom količinom detritusa nekrotičnog epitela, često sa primesama krvi.

Kod gusaka je afektirana sluznica prednjih partija tankog creva, a nekada i čitav crevni kanal. Razvija se hemoragični, ali i ulcerozni i difteroidni enteritis. Karakterističan je istovremeni nalaz različitih oblika enteritisa u jednom jatu obolelih, kao i mešani oblici kod pojedinih gusaka. Svi parenhimatozni organi su hiperemični. Jetra je otečena, sa sitnim nekrotičnim žarištima po lobusima, ili nekrotičnim poljima po rubovima. Slezina je otečena, ponekad sa sitnim nekrotičnim ognjištima.

Dijagnoza

Klostridije mogu da se izoluju iz creva, jetre, slezine i krvi, i dokažu kulturelno ili imunofluorescencijom. Bacili klostridija mogu da se zapaze i pregledom bojenih razmaza sluznice creva ili klač-preparata nekrotičnih ognjišta iz jetre. Kolonije klostridija, inače, dobro rastu na odgovarajućim hranljivim, diferencijalnim i selsktivnim podlogama za anaerobe.

Inokulacija materijala u 5-7-odnevna embrionirana kokošija jaja uzrokuje za 48-72 sata uginuće embriona. Zametak je kongestiran, a žumančetna kesa nepromenjenog izgleda. Bojenjem razmaza žumančetne kese mogu da se ustanove bacili i spore. Dijagnoza može da se postavi i korišćenjem reakcije vezivanja komplementa i agar-gel imunodifuzione metode.

Diferencijalna dijagnoza

Ulcerozni enteritis treba razlikovati od kokcidioze, histomonoze, nekrotičnog enteritisa i hemoragi-čnog sindroma. Često kokcidioza prethodi ili je udružena sa ulceroznim eneteritisom, a promene u crevu su vrlo slične. Međutim, nalaz kod ulceroznog enteritisa može da razreši dilemu - promene u jetri i slezini, udružene sa ulceroznim promenama u crevu. Promene kod hemoragičnog sindroma - tačkasta krvavljenja po jetri i u crevu, slične su onima kod ulceroznog enteritisa, ali se bleda kostna srž i hemoragije u mišićima, koje su čsste kod hemo-ragičnog sindroma, kod ulceroznog enteritisa retko nađu.

Često se navodi da su ulcerozni i nekrotični enteritis usko vezani sindrom, ali patomorf'ološki nalaz ih razlikuje. Promene kod histomoniase su karakteristične, pa iako se javljaju  u crevima i u cekumima, lako se razlikuju ol ulceroznog enteritisa, a posebno kada se u njima nađu uzročnici.

Terapija se sprovodi hemioterapeuticima na osnovu antibiograma a profilaksa sanitarnim merama veterinarske medicine.

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE

(Avium Chlamydiosis – Ornitosis - Psitacosis)

Hlamidioza, ornitoza je oboljenje ptica, ili psitakoza je naziv za obolenje papagaja i čoveka. To je vrlo kontagiozna zaraza, pretežno akutnog a ređe hroničnog toka. Bolest se karakteriše oštećenjem respiratornog i digestivnog sistema, letargijom, hipertermijom, pojavom ekskreta iz očiju i nosa, kao i padom nosivosti.

Etiologija

Uzročnik hlamidioze ptica je bakterija Chlamydophila psittaci, kokoidni, intracelularni mikroorganizam, koji može da izazove oboljenje i ljudi i životinja. Chlamydophila je novo ime roda usvojeno reklasifikacijom kojom je fam.Chlamydaceae podeljena u dva roda - Chlamydia i Chlamydophila. Hlamidioze ptica je prvobitno označavana kao psitakoza ili papagajska groznica, jer je bolest prvo uočena kod papagaja, a kod ljudi nakon kontakta sa ovim pticama. Naziv ornitoza uveden je1941.godine, i odnosi se na hlamidijalnu bolest poreklom od domaće živine i divljih ptica koje nisu psitacine. Danas se ove bolesti smatraju srodnim, pa se i termin preferira.

Uzročnik hlamidioze ptica je bakterija Chlamydophila psittaci, koja ima 8 serovarijeteta. Serovarijeteti se identifikuju indirektnim fluoroscentnim antitelima  (TFA), testom sa specifičnim monoklonskim antitelima za serovarijetet, PCR-RFLP  ili PCR- analizom sekvence. Determinacija serovarijeteta je značajna zbog toga što su serovarijeteti relativno specifični za domaćina, pa se stoga može tragati do izvora izolata. Od 8 poznatih serovarijeteta 6 se smatraju endemskim za ptice. Varijeteti A-E su uobičajeni i pojavljuju se širom sveta. Serovar. F predstavlja jedan izolat iz psitacina. Ostala dva su,  jedan izolat iz ondatre - M56 (Ondatra zibenthicus), i drugi izolat iz krave.

Serovar. A-E relativno su specifični za domaćina. Serovar. A se rutinski izoluje iz psitacina, kod kojih uzrokuje akutne i perzistentne infekcije. Stalno inficirane ptice često izgledaju normalno. One periodično šire hlamidije preko fecesa i respiratornom sekrecijom. Serovar. B je primarno patogen za svinje, kod kojih dovodi do akutne i hronične infekcije sa intermitentnim izlučivanjem uzročnika. Manji broj izolata serovar. C teže se determinišu, ali se može reći da većina njih potiče od pataka i gusaka. Serovar. D je izolovan iz većeg broja ptica, bele čaplje, galeba i ćurke. Kod ćuraka ovaj serovar. je visokovirulentan, sa mortalitetom 30% i više. Obzirom na sporadično pojavljivanje, prirodan domaćin još nije utvrđen. Serovar. E, izolovan iz većeg broja ptica, čini oko 20% izolata golubova, kao i određen broj niskopatogenih izolata ćuraka. Serovar. E je izolovan iz fatalnih slučajeva hlamidioze ratites. Prirodan domaćin soja nije poznat, ali se prtpostavlja  je to neka od divljih ptica zbog sporadične prirode pojavljivanja.

Hlamidije su vrlo osetljive na hemijske materije. U organskoj materiji brzo ih inaktivišu površinski aktivni dezinficijensi, kao npr. kvaternerna amonijumova jedinjenja i rastvarači masti. Ponekad su manje osetljive na razređene rastvore denaturanata proteina, kiseline i baze, metanol, etanol, amonijum ili cink-sulfat, fenol, hlorovodoni-čna kiselina, natrijum-hidroksid. Benzalkonijum-hlorid, alkoholni ra-stvor joda, 70% etanol, 3% vodonik-peroksid i srebro-nitrat unipgge hlamidije za 1 minug. Temperatura od 56°S inaktiviše ih za 5 minuta, dok homogenizatu inficiranog tkiva temperaturu od 37°C prežive 48 sati, 22° C 12 dana i 4°C do 50 dana.

Epizootiologija

Hlamidioza ptica se pojavljuje širom sveta. Prijemčiva je većina domaće živine, kućne i divlje ptice. Prenosi se primarno sa ptice na pticu. Inficirane ptice izlučuju uzročnike respiratornom sekrecijom i fecesom. Prijemčiva ptica može da se inficira inhalacijom vazduha sa kontaminiranim materijalom, ili ingestijom kontaminirane hrane. Vertikalno prenošenje je takođe pokazano.

Ulazak hlamidija u novo jato ili areal, moguć je ulaskom perzistentno inficiranih ptica. Papagaji i golubovi su često subklinički inficirani i periodično šire uzročnike. Perzistentne infekcije se smatraju čestim i kod ostalih ptica. Od domaće živine najčešće obole ćurke i plovke u akutnom toku, i golubovi u hroničnom. Kod kokošaka ornitoza se ređe javlja. Psitakoza se javi i kod kaveznih ptica kućnih ljubimaca, kao i kod divljih ptica.

Nije poznat značaj vertikalnog prenošenja hlamidija na jato. Vertikalno prenošenje je opisano kod kokošaka, pataka, tigrica, morskih galebova i snežnih gusaka, i to prilično niskog stepena. Međutim, izbijanje zaraze u jatu pataka ili ćuraka može inicirati i samo jedno inficirano pile. Vertikalnim prenošenjem potencira se unošenje hlamidija u biološke proizvode koji se proizvode u jajima. Ovo može da predstavlja problem za proizvodnju atenuiranih živih vakcina.

Ulazak hlamidija u neinficirano jato je moguć i preko populacije divljih ptica. Poznato je da je hlamidija široko rasprostranjena u populaciji divljih ptica, u preko 150 vrsta iz 15 redova. Najviše su inficirani papagaji i golubovi. Brojne studije utvrdile su stopu izolacije od preko 10% i serološku stopu od preko 30%. Sojevi izolovani iz ovih divljih ptica ne smatraju se prirodno patogenim za njih, ali mogu biti visoko patogeni za domaći stočni fond i ljude. U divljih ptica, ovi sojevi imaju tendenciju perzistentne infekcije sa periodima obilnijeg  izlučivanja.

Serotipizacija izolata iz divljih ptica i domaće živine je ograničena, ali dostupni podaci ne pokazuju put prenošenja sa divljih ptica. U Severnoj Americi, divlje ptice su često inficirane serovar. B ili E, a isti ovi serotipovi su pronađeni u domaćih ćuraka. Visokovirulentan soj serovar. D pronađen je kod ćuraka, kao i kod bele čaplje i galeba, a sporadično pojavljivanje kod ćuraka ukazuje da druge ptice mogu biti nosioci.

Kontaminirana hrana i oprema takođe mogu biti izvor infekcije, pa hranu treba čuvati od drugih ptica. Temeljno čišćenje opreme je važno obzirom da mikroorganizam preživljava u fecesu i prostirci do 30 dana. Većina dezinficijenasa i deterdženata inaktiviše C. psittaci (visok sadržaj lipida u bakteriji). Efikasna dezinfekcija postiže se 1:1.000 rastvorom kvaternernih amonijumovih jedinjenja, 70% izopropilalkoholom, 1:100 kućnom varikinom, i hlorisanim fenolima. C. psittaci je osetljiva na visoku t°, ali je otporna na kiseline i baze.

Inficirane komercijalne ptice predstavljaju rizik za proizvođače i radnike na klanicama. Pojava hlamidioze kod ljudi vezana je za kontakt sa patkama i ćurkama u toku klanja inficiranih ptica. Posle klanja, značajno je prenošenje na zaposlene u postrojenjima i radnike koji rade na sečenju obrađenih ćuraka. Nije zabeleženo zaražavanje potrošača.

Avijarni sojevi hlamidija su infektivni za ljude, stoga sa inficiranim pticama ili kontaminiranim materijalom treba postupati oprezno. Ljudi oboljevaju sa sindromom prehlade i gripa, ali se može javiti i teško sistemsko oboljenje sa zapaljenjem pluća i encefalitom. Ako se pravilno tretira, smrtni ishod se retko javlja. Stoga treba biti svestan opasnosti i rano dijagnostikovati infekciju. Simptomi kod ljudi su glavobolja, jeza, žmarci, slabost i mialgija, sa ili bez respiratornih znakova. Nalaz pri auskultaciji može biti negativan ili blago promenjen i pored prisustva respiratornih simptoma.

Pri intervencijama kod inficiranih ljudi treba biti obazriv, kako se infekcija prenosi inhalacijom kontaminiranog vazduha. Inficirane ptice izlučuju hlamidije respiratornom sekrecijom i fecesom. Papagaji su najčešći izvor infekcije ljudi, iako je poznata infekcija izlaganjem i drugim pticama, najčešće golubovima (divlji i domaći) i komercijalnim patkama i ćurkama. Bolest se smatra profesionalnom; najviše su ugroženi vlasnici ptica, veterinari i radnici sa živinom. Na klanicama je takođe problem, obično se inficiraju radnici koji rade evisceraciju, ali nije isključeno inficiranje radnika koji rade na kasnijim fazama obrade živinskog mesa. Prenošenje sa čoveka na čoveka je moguće, ali obično ne predstavlja veći problem. Prenošenje sa ljudi na ptice nije zabeleženo.

Klinička slika 

Hlamidioza ptica kod ptica uzrokuje sistemsku infekciju koja se razlikuje u zavisnosti od soja i domaćina. Pri infekciji visokovirulentnim sojem tipični klinički simptomi su pneumoenterit uz respiratorne poremećaje, mukopurulentan nosni iscedak, dijareja, poliurija i slabost. Obično je prisutan žuto-zelen izmet. Niskovirulentni sojevi daju sličnu sliku, ali manje težine i izraženosti. Moguće su asimptomatske infekcije i sa visoko i sa niskovirulentnim sojevima.

Bolest kod ćuraka uzrokuju serovarijeteti A, B, D, E. Najvirulentniji je serovar. D, sa stopom morbiditeta 50-80% i mortaliteta 5-30% i više. Inkubacioni period za serotip D u eksperimentalnim uslovima zaražavanja je 5-10 dana, a može biti produžen pri manjem broju uzročnika, ili kod starijih ptica. Za niskovirulentne sojeve (A, B i E serotipovi) morbiditet je 5-20%, a mortalitet 1-4% kada inficiraju ćurke. Klinički znaci mogu da izostanu sve do 8 nedelja postinfektivno, a moguće su i varijacije inkubacionog perioda i kliničke slike.Ćurke inficirane virulentnim sojevima su kahektične, anoreksične i sa povišenom telesnom t°. Često je prisutan žuto-zelen želatinozan izmet. Nosivost rapidno opada, može privremeno da potpuno prestane ili da ostane na niskom nivou sve do potpunog ozdravljenja. Ukoliko je infekcija nastala niskovirulentnim sojevima, znaci su slični ali manjeg intenziteta. Ptice mogu biti anoreksične i sa zelenim izmetom. Manje je izražen uticaj na nosivost.

Kod egzotičnih ptica, kućnih ljubimaca, uočava se anoreksija i mršavljenje, proliv sa žućkastim izmetom, sinuzitis i respiratorne smetnje. Mnoge ptice, posebno stariji papagaji, obično obole bez ispoljavanja kliničkih simptoma, a ipak često izlučuju hlamidije u toku dužeg vremena.

Patoanatomske promene

Postmortem promene su slične za sve ptice, s tim što su teže i primetnije kod više virulentnih sojeva. Svi avijarni sojevi stvaraju lezije karakteristične za teške sistemske bolesti, koje nisu patognomonične. Primetne su razlike među sojevima, pa čak i unutar varijeteta, pri čemu neki sojevi uzrokuju težak aerosakulitis i promene na plućima, a neki neznatan aerosakulitis i promene na plućima a dominantno više promene na srcu. Infekcija lateralnih nazalnih žlezda zadržava se nedeljama.

Najčešće patoanatomske promene su uvećanje slezine i jetre, zapaljenje seroza pluća i vazdušnih kesa, i zapaljenje perikarda. Slezina je obično tamna, mekane konzistencije i može biti sa sivo-belim nekrotičnim poljima ili petehijama. Jetra je često povećana, krta, žućkaste ili zelene boje sa malim nekrotičnim poljima na kapsuli ili parenhimu. Serozne membrane i vazdušne kese često su zadebljale i prekrivene fibrinoznim eksudatom. Na plućima može ali ne mora biti prisutna kongestija. Perikard je zadebljao, kongestiran, a u parenhimu gnojni serozan ili fibrognojni eksudat.

Hlamidioza ptica je značajna kod pataka u Evropi iz ekonomskih razloga, ali i zbog javnog interesa za zdravlje ljudi. Obično je teška i iscrpljujuća, i često fatalna za mlade patke. Karakteristični znaci su trešenje, nesiguran hod, anoreksija i serozan ili purulentan iscedak iz očiju i nozdrva. Morbiditet se kreće u rasponu 10-80%, a mortalitet 0-30%, zavisno od starosti i prisustva drugih bolesti. Tokom 1990-tih zabeleženo je nekoliko pojava bolesti kod pataka sa minimalnim kliničkim znacima ili njihovm odsustvom. Uprkos nižoj patogenosti, pri ovoj pojavi značajne su bile implikacije na zdravlje ljudi i velik broj radnika je oboleo.

Na obdukciji kućnih ptica uočava se povećanje slezine i jetre, fibrinozni aerosakulitis, perikarditis i peritonitis.

Dijagnoza

Brojne dijagnostičke metode su korišćene za testiranje na hlamidijarnu infekciju kod ptica, kojima se utvrđuje prisustvo hlamidija ili antitela na hlamidije. Problem antigen-dijagnostičkih testova je taj što ptice prolaze kroz fazu aktivne bolesti, nakon čega sledi ili ozdravljenje ili hroničan tok sa povremenim izlučivanjem patogena. Ovo izlučivanje sreće se kod papagaja i golubova a smatra se da postoji i kod drugih ptica. Slični problemi su prisutni i kod utvrđivanja antitela, obzirom da titri antitela  mogu sporo da reaguju, a teško se razlikuju ozdravele jedinke od kiconoša. Titri antitela  često rapidno padaju zavisno od testa.

Izolacija hlamidija obavlja se iz eksudata aurikularni ili nazalni eksudat, tkiva pluća, vazdušne kese, slezina, jetra, bubrezi, fibrinozni eksudat iz parenhimatoznih organa, krvi ili izmeta, korišćenjem ćelijskih kultura , primarne ćelije pilećih embriona. Izolacija je standardan metod za otkrivanje antigena i koristi je dosta laboratorija da bi se utvrdilo da li je ptica slobodna od hlamidija; procedura je sigurna i relativno osetljiva. Može da se izvodi na embrioniranim jajima ili kulturi tkiva. Ipak, neophodno je pravilno postupanje sa uzorcima i specijalna oprema za zaštitu osoblja u laboratoriji. Pri uzimanju uzoraka fecesa treba biti pažljiv; takođe, nužno je pravilno skladištenje. Svežina uzoraka je važna, jer isušivanje umnogome smanjuje sposobnost preživljavanja hlamidija. Specijalni pufer SPG (sucrose fosfat glutamaza) je poželjan rastvor za transport, čuvanje i zamrzavanje uzoraka.

Od živih ptica standardni su uzorci fecesa jer se relativno lako dobijaju i smatraju se primarnim putem prenošenja. U nedavnom ispitivanju, iz faringealnih briseva je otkriven veći broj pozitivnih ptica. Međutim, pošto se uzorkovanjem samo sa jednog mesta ne otkrivaju sve pozitivne ptice, preporučuje se sakupljanje faringealnih, kloakalnih i uzoraka fecesa. Kako ptice mogu izlučivati hlamidije povremeno, uzimanje uzoraka treba ponoviti posle izvesnog broja dana.

Za izolaciju avijarnih sojeva najčešće se koriste i uobičajene ćelijske linije, i to BGM, McCoy, HeLa, Vero i L-929, a mogu i neke druge. Najosetljivije su BGM, a zadovoljavajući rezultati se postižu sa Vero i L-929. Standardni medijum sadrži 5-10% fetalnog telećeg seruma sa antibioticima koji ne inhibišu rast hlamidija.

Postojeća laboratorijska oprema određuju tip suda za monoslojnu ćelijsku kulturu za inokulaciju. Oprema mora biti multifunkcionalne, a najvažnije je da štiti osoblje od infekcije. Takođe, oprema mora da obezbeđuje cetrifugiranje inokulata na jedan sloj, omogućava identifikaciju inkluzija u sloju direktnom FA ili nekom drugom odgovarajućom tehnikom, kao i ispitivanje u više navrata i ponovnu pasažu ako je potrebno. Zadovoljavaju set bočica sa malim ravnim dnom sa presvlakama ili set višećelijskih komora.

PCR tehnika se koristi za otkrivanje hlamidioze kod ptica. Brza je i osetljiva, ali nije moguće poređenje rezultata sa izolacijom. PCR je korišćen za detekciju Chlamydia trachomatis kod ljudi je visoko specifičan i osetljiv; test otkriva plazmid prisutan samo kod C. trachomatis sojeva. Testovi koji se razvijaju za C. psittaci otkrivaju veći deo proteina spoljašnje membrane genoma, i vrlo su specifični. U cilju poboljšanja osetljivosti, napravljeni su tako da ciljaju relativno kratak fragment DNK ili da koriste postupak gnezda.

ELISA Relativno je nova tehnika za utvrđivanje antigena, radi se na kitovima za humane uzorke. Ovom probom se otkrivaju lipopolisaharidi (LPS), i to kod svih hlamidija; međutim, proba nije osetljiva, za pozitivnu reakciju je potrebno nekoliko stotina uzročnika. ELISA je najbolja za dijagnostiku kod ptica kod kojih postoje klinički simptomi bolesti.

Histohemijsko i imunohemijsko bojenje otisaka tkiva se široko koristi. Ova tehnika je brza i nije skupa, ali zahteva obučene tehničare za tumačenje rezultata. Najviše se koristi kod ptica koje ispoljavaju kliničke znake. Ne preporučuje se za skrining pojedinačnih ptica.

Ako nije moguća etiološka izolacija, može da se koristi serološko dokazivanje. Dijagnoza se postavlja na osnovu nalaza 4x višeg titra At iz serijskih uzoraka krvi iskrvarenjem, ili uzoraka krvi u akutnoj fazi i fazi rekonvalescencije. Može se pretpostaviti da dijagnoza u jatu, ako postoje tipični klinički znaci bolesti i ako je većina titara 1:64 i više za RVK. Neki noviji serološki testovi kojima se otkrivaju uglavnom IgM, dopuštaju pretpostavku dijagnoze na osnovu pozitivne reakcije.

RVK metoda je najraširenija. Njom se otkrivaju antitela na LPS (zajednički antigen hlamidija). Prisustvo antitela na LPS je dobar indikator nedavne infekcije. Da bi se otkrila aktivna infekcija, potrebni su parni serumi (akutni i rekonvalescentni) sa 4x većim titrom. Metoda dosta varira. Obično je to direktna ili modifikovana RVK. Razlika između ove dve metoda je u tome što se kod prve, negrejani serumi dodaju rastvoru komplementa; normalan serum pojačava osetljivost RVK, pa se može koristiti za testiranje avijarnih seruma na antitela koja inače ne fiksiraju komplement zamorca.

Diferencijalna dijagnoza 

Hlamidiozu treba razlikovati od mikoplazmoze, kolere, influence, infekcija uzrokovanih paramiksovi-rusima, aspergiloze, listerioze, herpesvirusne infekcije golubova i drugih bolesti sa sličnim simptomima.

Preventiva i terapija

Hlortetraciklin je lek izbora kako kod komercijalne živine, tako i kod kućnih ptica. Lek relativno nije skup, i može se aplikovati u hrani. Trenutno je vrlo efikasan u prevenciji daljih gubitaka i izlučivanja mikroorganizma. Često se koristi u karantinu za kontrolu hlamidioze i prevenciju širenja. Takođe, primenjuje se u klaničnoj industriji, ako se sumnja na postojanje hlamidioze u jatu. Najveći problem predstavlja njegovo bakteriostatsko delovanje, pa posle 30-to dnevnog tretmana neke kliconoše mogu biti izvor infekcije.Rezistencija na Hlortetracikline je zabeležena, ali nije problematična.

Vakcine

Ne postoji komercijalna vakcina protiv hlamidioze. Za ćurke, Page je uspešno proizveo ćelijski-vezan odgovor koji štiti 90% ćuraka. Najbolji rezultati se postižu primenom dve doze vakcine u razmaku od 8 nedelja. Razvoj vakcine nije nastavljen zbog potrebe za dvema dozama kako bi se postigla zadovoljavajuća zaštita. Nedavno je isprobana plazmid DNK vakcina protiv većine proteina spoljašnje membrane, i pokazala se delotvornom kod ćuraka. Stvaranje antitela posle vakcinacije je bilo slabo, ali je nakon izlaganja uzročniku došlo do aktiviranja imunih T-memory limfocita i postignut je značajan nivo zaštite. Nivo zaštite koji vakcina pruža i ekonomska opravdanost presudni su za primenu programa imunizacije većeg broja ptica u cilju prevencije epizootija hlamidioze.