Status ugroženosti

Domestifikovana

Sistematika

carstvo: Životinje (Animalia) tip: Hordati (Chordata) klasa: Sisari (Mammalia) red: Zveri (Carnivora) porodica: Mačke (Felidae) rod: Felis

Binomijalna nomenklatura

Felis catus (Linnaeus, 1758)

Ekologija taksona

Životna forma: zver, karnivorni predator

Mačka, takođe zvana i domaća mačka ili kućna mačka, je mali mesožder, sisar iz roda Felis. Veruje se da je njen predak bila divlja afrička mačka, Felis silvestris lybica. Mačke žive u bliskoj vezi sa ljudima najmanje 9.500 godina.
Postoji mnogo različitih sorti mačaka, od kojih su neke bezrepe ili bezdlake, kao rezultat mutacija i ima ih u različitim bojama. One su vešti grabljivci i poznato je da za ishranu love preko 1000 različitih vrsta životinja. Veoma su pametne. Neke od njih se mogu naučiti, ili čak nauče same, da pokreću jednostavnije mehanizme, poput kvake na vratima ili ručice na vodokotliću.
Komuniciraju glasom (mjaukanjem), predenjem, frktanjem, režanjem, škljocanjem, i sa još oko stotinu drugih glasova, kao i govorom tela. Mačke koje žive u grupama koriste kombinaciju glasova i govora tela za međusobno sporazumevanje.
Pošto je odomaćivanje mačke relativno skoro, mačke takođe mogu samostalno da žive u divljini, često formirajući manje kolonije. Povezanost ljudi i mačaka dovela je do njenog pojavljivanja u mitologiji i legendama više kultura, uključujući drevnu egipatsku, kinesku i nordijsku.
Uobičajeno verovanje bilo je da je mačka pripitomljena u drevnom Egiptu, gde je bila kultna životinja. Međutim, studija iz 2007. otkrila je da sve linije od kojih domaće mačke vode poreklo potiču od nekoliko (do pet) samopripitomljenih afričkih divljih mačaka (Felis silvestris lybica), sa Bliskog istoka, približno 8000. pre nove ere.

 

Naučna klasifikacija

Domaća mačka nazvana je Felis catus po Lineovoj nomenklaturi iz 1758. godine. Johan Kristijan Danijel fon Šreber (Johann Christian Daniel von Schreber) nazvao je divlju mačku Felis silvestris 1775. godine. Domaća mačka se danas smatra podvrstom divlje mačke: po striktnom pravilu Internacionalnog koda nomenklature životinja ime vrste bi trebalo da bude F. catus pošto ga je Line prvi upotrebio. Međutim, u praksi gotovo svi biolozi koriste F. silvestris za divlje vrste, a F. catus samo za domaću mačku.
Po mišljenju 2027 (objavljenom u tomu 60, deo 1, Bulletin of Zoological Nomenclature, 31. marta 2003. godine) Internacionalne komisije za nomenklaturu životinja "dozvoljena je upotreba 17 različitih imena zasnovanih na divljim vrstama, koja su nastala pre ili istovremeno sa onima zasnovanim na domaćim vrstama", svrstavajući F. silvestris u divlju mačku, a F. silvestris catus za njenu domaću podvrstu (F. catus je još uvek važeći naziv, ukoliko se domaći oblik računa kao posebna vrsta).

Karakteristike

Fizički izgled
Odrasla mačka je od njuške do kraja trupa dugačka prosečno 60 cm, dok joj je rep dugačak oko 25 cm. U ramenima je visoka 30-35 cm. Mačka je u proseku teška između 2,5 i 7 kg, mada neke vrste, poput Mejn Kun mogu da dostignu 11,3 kg. Poznato je da su neke dostizale i težinu od 23 kg usled "prežderavanja". Ovo je veoma nezdravo za mačku, i trebalo bi da bude predupređeno pravilnom ishranom i vežbanjem (igrom), što naročito važi za mačke koje žive u zatvorenom.
Kućne mačke žive u proseku između 14 i 20 godina, premda je najstarija poznata mačka živela čak 36 godina. Domaće mačke žive duže ukoliko ne izlaze napolje (čime se smanjuje rizik od povreda u borbi ili izloženost bolestima) i ako su sterilisane.

Divlje mačke koje žive u urbanoj sredini često žive samo dve godine ili manje. Divlje mačke u kolonijama mogu živeti znatno duže. Najduži zabeleženi životni vek divlje mačke je 26 godina. Rekord drži mačak Mark koji je bio zaštićen od strane humanitarnog britanskog društva za zaštitu mačaka.
 

Uši
Trideset i dva zasebna mišića omogućavaju mački da pokreće uši nezavisno jedno od drugog. Većina mačaka ima podignute uši. Za razliku od pasa, spuštene uši su prava retkost. Kada je uplašena ili ljuta, mačka uz frktanje i režanje, povija uši unazad. Mačka će takođe poviti uši unazad i dok se igra, ili kada je zainteresuje zvuk koji joj dolazi sa leđa.
 

Metabolizam

Narandžasti mačak drema
Mačke prikupljaju snagu spavanjem više od većine drugih životinja, naročito dok rastu. Trajanje spavanja tokom dana varira, obično 12–16 sati, u proseku 13–14. Neke mačke mogu spavati čak 20 sati u toku 24 časa.
Zbog njihove noćne prirode, kod mačaka predveče dolazi do povećane hiperaktivnosti i želje za igrom koje neki nazivaju "večernje ludilo", "noćno ludilo" ili "ludi čas".
Temperament mačke varira u zavisnosti od vrste i socijalnih činilaca. Kratkodlake mačke su obično mršavije i aktivnije, dok su dugodlake deblje i manje aktivne.
Normalna telesna temperatura mačke je između 38 i 39 °C. Mačji puls iznosi između 140 do 220 otkucaja u minutu i veoma zavisi od toga koliko je mačka uzbuđena. Za mačku koja se odmara normalan puls iznosi između 150 i 180 otkucaja u minutu, gotovo duplo više od čoveka.
 

Noge
Rašireno verovanje kaže da se mačka uvek dočeka na noge; to se uglavnom i dešava, ali ne uvek. Tokom pada, mačka refleksno okreće svoje telo i ispravlja se koristeći svoj visoko razvijeni osećaj za balans i elastičnost. Ovo je poznato pod nazivom mačji "ispravljajući refleks". Ona se uvek ispravlja u istom pravcu, ukoliko za to ima vremena tokom pada. Pojedine vrste koje nemaju rep su izuzetak, zato što mačka koristi rep za balansiranje tokom pada.
Mačke su, kao i psi, digitigradi: hodaju direktno se oslanjajući na prste, dok kosti njihovih šapa čine manji deo vidljivog dela noge. Mačke su sposobne za veoma precizan hod, jer kao i sve feline direktno osećaju da je mesto na kome se nalazi prednja šapa direktno podudarno sa mestom zadnje šape, što smanjuje šumove i vidljive tragove. Ovo takođe omogućava siguran korak po neravnim podlogama.
Poput mnogih predatora, mačke imaju uvlačljive kandže. Ovo je u stvari pogrešan naziv, jer u svom normalnom, opuštenom položaju, mačke drže svoje kandže obavijene kožom i krznom oko nožnih prstiju. Ovo rade kako bi im kandže uvek bile oštre, tako što se time sprečava njihovo habanje pri kontaktu sa tlom. Mačke mogu da izbace kandže na različitu dužinu, u zavisnosti od toga da li love, da li se brane, penju itd. Po volji mogu da izbacuju kandže na samo jednoj ili više šapa. Takođe, mačke izbacuju kandže i kada hodaju po mekanim površinama (krevetu, tepihu itd.) ili kada ih čovek drži, obično kada su njihove prednje šape u blizini čovekovih ramena.

 

Čula
Oceniti čula bilo koje životinje je teško jer uglavnom ne postoji direktna komunikacija između subjekta i onoga ko vrši test.
Iako mačja čula mirisa i sluha možda nisu toliko razvijena, kao recimo kod miša, umnogome su superiornija od čovekovih. Ona zajedno sa njenim visoko razvijenim čulima vida, ukusa i dodira čine mačku veoma osećajnom životinjom među sisarima.

 

Vid

Testovi ukazuju da je mačji noćni vid superiorniji od čovekovog, a dnevni lošiji. Mačke, kao i psi, poseduju tapetum lucidum koji odbija dodatnu svetlost u mrežnjaču. Dok ovo povećava sposobnost vida pri slaboj svetlosti, s druge strane umanjuje oštrinu vida pri obilnoj svetlosti. Kada je svetlost veoma jaka, dužica oka se skuplja preko oka u obliku proreza, smanjujući količinu svetlosti koja pada na mrežnjaču. Tapetum i ostali mehanizmi mački daju minimum na pragu osetljivosti na svetlost, čak sedam puta manju od one kod čoveka. Varijacije u boji mačjeg oka na fotografijama u velikoj meri zavise od međusobnog uticaja blica i tapetuma.
Mačke u proseku imaju vidno polje od 200°, naspram čovekovih 180°, sa binokularnim poljem (koje preklapa slike oba oka) užim od čovekovog. Kao i kod većine predatora, njihove oči su isturene napred, što im daje dubinu percepcije, po cenu vidnog polja. Vidno polje veoma zavisi od položaja očiju, ali takođe može biti povezano i sa građom oka. Umesto dela oka pod nazivom fovea koje ljudima daje oštrinu centralnog vida, mačke poseduju centralnu vezu poznatiju kao vizuelna linija. Mačke razlikuju boje, ali ne i slične nijanse.

Mačke poseduju treći očni kapak, odnosno tanku, prozirnu membranu koja prekriva oči sa strane. Može se videti u trenutku kada mačka otvara oči, kao i kada je pospana ili zadovoljna. Ukoliko je pak mačka neprekidno pokazuje trebalo bi je odvesti kod veterinara.
Boja očiju kod mačaka varira. Najčešće su to zlatna, zelena i narandžasta. Plave oči najčešće se povezuju sa sijamskim mačkama, ali se mogu javiti i kod albino mačaka. Ukoliko albino mačka ima dva plava oka, obično je gluva, a ukoliko su joj oči narandžaste nema problema sa sluhom. Albino mačke kod kojih je jedno oko plavo, a drugo narandžasto su obično gluve na istoj strani sa koje se nalazi plavo oko.

 

Sluh
Ljudi i mačke imaju sličan prag sluha na nižem delu skale, ali mačke mogu da čuju i zvuke jako visoke frekvencije, čak bolje i od pasa. Mačke mogu da čuju 2 oktave više od ljudi, i polovinu oktave više od pasa. One mogu da registruju ultrazvučne treptaje do 60.000 Hz. Kada nešto sluša mačka će uši usmeriti u tom pravcu. Mačke mogu da pomeraju uši nezavisno jedno od drugog i to napred, nazad i ukoso, kako bi otkrile izvor zvuka. Mačiji sluh je toliko precizan da mogu ne samo da odrede trenutan položaj miša koji je udaljen 10 metara već i da procene brzinu njegovog kretanja.

 

Miris
Čulo mirisa domaće mačke je četrnaest puta jače od čovekovog. Mačke u nosu imaju duplo više ćelija za miris od ljudi, što znači da mogu da nanjuše stvari kojih mi nismo ni svesni. Mačke takođe imaju i organ za njuh pri vrhu njihovih usta zvani vomeronasal ili Jakobsonov organ. Kada mačka nabora gubicu, niže ka bradi, i opusti jezik, otvara se put za vomeronazal. Ovo se naziva zevanje ili "ruganje".

 

Dodir
Mačke imaju tuce jakih dlačica koje su posebno izražene u četiri reda iznad gornje usne (brkovi), po nekoliko na svakom obrazu, zatim kao čuperci iznad očiju i čekinje na bradi. Mogu se nalaziti i na zglobovima i slične su onima koje čine trepavice. Brkovi (vibrissae) pomažu mački oko navigacije i osećaja. One mogu da detektuju veoma male promene u vazduhu koje ukazuju mački na stvari koje ne vidi. Dva gornja reda brkova mogu se pomerati nezavisno od donjih za preciznije merenje.
Smatra se da mačka može da se osloni na svoje brkove kada se nađe u magli. Takođe joj pomažu da proceni da li može negde da se smesti ili provuče. Oni su i pokazatelj mačkinog raspoloženja. Kada su izbačeni napred znači da je mačka radoznala i prijateljski raspoložena, a kada su opušteni da je agresivna ili se brani.

 

Ukus
Po istraživanju Nešnal Džiogrefika (National Geographic) od 8. decembra 2005, mačke ne mogu da okuse slatku hranu zbog greške u genu za recepciju slatkoće. Neki naučnici veruju da je to povezano sa prirodnom ishranom mačke koja je veoma bogata proteinima, iako je najasno da li je to uzrok ili posledica.

 

Lov i ishrana

U odnosu na svoju veličinu, domaće mačke su veoma efikasne grabljivice. U lovu na manje kičmenjake, njihova taktika zasede i prikradanja slična je onoj kod leoparda, a po skoku i korišćenju kandži kao kod tigrova. Nakon što skoče na plen, sledi smrtonosni udarac tako što zariju svoje očnjake u vrat žrtve i prerežu joj kičmeni stub, ili je uguše tako što joj priklešte dušnik.
Domaća mačka lovi i hrani se sa oko hiljadu različitih vrsta životinja, dok je kod velikih mačaka taj broj manji od sto. Iako, teoretski, velike mačke mogu takođe da ulove većinu tih vrsta, to ne čine zbog male hranljive vrednosti tih životinja. Izuzetak je leopard koji često lovi zečeve i druge manje životinje.
Čak će i dobro uhranjene kućne mačke loviti i ubijati ptice, miševe, pacove i druge manje životinje iz okoline. One često svom vlasniku poklanjaju svoje trofeje. Motiv nije potpuno jasan, ali se smatra da je to prijateljsko ponašanje. Verovatno je da mačka želi da bude pohvaljena za svoj simboličan doprinos grupi, ili da želi da podeli plen sa ostatkom čopora (mačke svoje ljudske ukućane tako doživljavaju).
Mačke imaju visoko specijalizovane zube i probavni trakt prilagođen varenju mesa. Predkutnjak i prvi kutnjak zajedno čine par koji ima ulogu da seče meso poput makaza. Ovo je prisutno i kod canine-a ali je kod feline-a visoko razvijeno. Mačji jezik poseduje oštre nabore, ili papillae, pogodne za struganje mesa sa kostiju. Te papillae su u stvari male kukice okrenute unazad koje sadrže keratin i pomažu kod čišćenja. Domaće mačke jedu relativno malo povrća. Međutim, uobičajeno je da mačke u svoju mesnu ishranu povremeno unesu male količine trave ili bilja. Dok psi i medvedi obično u svoju ishranu unose voće, bobice, korenje i med kada za to imaju priliku, mačke više vole da se hrane prvenstveno mesom, i to sirovim. Mačke imaju genetsku anomaliju koja im onemogućava da osete slatko, što je verovatno povezano sa njihovom potrebom za mesom, i gotovo sigurno povezano sa njihovom odbojnošću prema voću i bobicama.
Poznato je da mačke žvaću travu, lišće ili kućno bilje kako bi otklonili bolove u stomaku. Neke od kućnih biljaka su štetne po njih. Uskršnji ljiljan može dovesti do smrtonosnog oštećenja bubrega. Filadendron je za njih takođe otrovan. Cat Fancy ima ceo spisak biljaka opasnih po mačke.
Neke mačke obožavaju mačju travu. Iako je generalno ne jedu, često će se valjati po njoj, grebati je ili žvakati. Efekat koji ova biljka ima na njih je obično kratak i traje samo par minuta, da bi se nakon sat-dva ponovo javio. Još par biljaka imaju ovakav efekat na mačke, ali manjeg intenziteta.

Mačke mogu biti izbirljive u ishrani. To se dešava kada vomeronazal postane osetljiv na određenu vrstu hrane, ili ukoliko je vlasnik mačku previše razmazio, tako da će mačka odbiti bilo koju vrstu hrane koju nije očekivala. Mnoge od mačaka zavole "ljudsku hranu", poput hleba, pomfrita, pice, supe od paradajza, palačinki, maslina i dr. Mnoštvo "ljudske hrane" nije dobro za mačke; čokolada, recimo, može biti pogubna za mačku zbog prisustva teobromina, mada će retko koja mačka jesti čokoladu.
Kod mačaka se može javiti i stanje kada mačka žvaće neobične stvari poput tkanine, plastike ili vune. Ovakvo ponašanje je uglavnom bezopasno, ukoliko ne progutaju veću količinu kad to može dovesti do fatalnog ishoda ili operacije. Ovo ponašanje najčešće se javlja kod sijamske i burmanske mačke.
Domaće mačke, naročito mačići, obožavaju da se igraju sa kanapom. Mnoge mačke ne mogu da odole kanapu koji se njiše ili nasumično valja po podu. Ova nepopravljiva ljubav prema kanapu je često prikazana u crtaćima ili na fotografijama, koji prikazuju mače koje se igra sa klupkom. Ova sklonost je verovatno povezana sa njihovim lovačkim instiktom. Ukoliko mačka proguta kanap to može dovesti do bolesti, pa čak i smrti. Zbog toga neki ljudi u igri sa mačkom koriste laser sa crvenom tačkom, ali se mnogi protive ovome zbog opasnosti po oči mačke, ali još više zbog gubitka zadovoljstva zbog uspešnog hvatanja objekta. Činjenica da mačka ne može fizički dodirnuti laser ma koliko se trudila i neshvatanje toga šta se zapravo dešava može dovesti do toga da sasvim mirna mačka postane potresena i razdražljiva. Zbog toga se mačka ne treba igrati sa laserom duže od par minuta.
Zbog svoje male veličine, domaće mačke ne predstavljaju praktično nikakvu opasnost po čoveka - veći rizik predstavlja zaraza (u ređim slučajevima besnilo) do koje može doći usled mačjeg ugriza ili ogrebotine. Postoji potencijalna opasnost da mačka povredi čoveku oči. Poznato je da su mnogi psi bili oslepljeni u borbi sa mačkama, kada mačka namerno cilja na oči.
Mačke mogu biti pogubne za ekosistem u kome ne žive oduvek i gde pripadnici ostalih vrsta nisu imali vremena da se prilagode na njihovo prisustvo. To je u nekim slučajevima dovelo do potpunog istrebljenja autohtonih vrsta.

 

Higijena

Mačke su poznate po svojoj čistoći. Mačke se čiste tako što ližu svoje krzno. Njihova pljuvačka je moćno sredstvo za čišćenje, ali kod ljudi može izazvati alergiju. Ljudi alergični na mačke, koji pate od polenske kojavice ili astme, uglavnom se brzo priviknu na mačku sa kojom žive, dok na ostale i dalje ostaju alergični. Mnoge od mačaka uživaju da čiste ljude ili druge mačke. Neke od mačaka povremeno iskašljavaju lopte od krzna koje se nagomilalo u njihovim stomacima kao posledica svakodnevnog čišćenja. Dugodlake mačke su sklonije ovome od kratkodlakih. Ovo se može sprečiti posebnom mačjom hranom i lekovima koje olakšavaju izbacivanje krzna, kao i redovnim češljanjem pomoću četke sa čvrstom dlakom. Mačke na čišćenje troše gotovo istu količinu tečnosti kao i na uriniranje.
Kućne mačke bi trebalo da imaju kartonsku kutiju sa peskom ili nekim sličnim rastresitim materijalom. Ona treba da služi istoj svrsi kao i toalet za ljude. Svakodnevno bi trebalo da se čisti i često zamenjuje novom (u zavisnosti od broja mačaka koje je koriste, kao i od materijala koji se u njoj nalazi - piljevina duže ostaje čista, ali kod nekih mačaka može izazvati zdravstvene probleme). Kartonska kutija je preporučljiva i za mačke koje povremeno izlaze napolje. Ona međutim može predstavljati rizik od zaraze toksoplasmozom, naročito za trudnice i ljude sa oslabljenim imunitetom. Opasnost od zaraze može biti umanjena svakodnevnim čišćenjem kutije. Neke mačke mogu se naučiti i korišćenju toaleta.
Dobro je da kućna mačka ima drvo za oštrenje kandži, kako ne bi uništavale nameštaj, ali ga neke mačke ne prihvataju. Zato nekim mačkama moraju da se skraćuju kandže, ali se pri tom mora paziti na vene koje se nalaze u blizini.

Ponašanje

Staro mišljenje da su mačke samotnjaci je davno opovrgnuto. Među njima, kao i kod svih drugih, ima samotnjaka, ali su mačke po prirodi ipak druželjubive. Ako se posmatra veća populacija mačaka, kao npr. u nekim seoskim domaćinstvima ili u nekim velikim gradovima, pada u oči niz društvenih odnosa između pojedinih životinja. Tako nešto bi kod tipičnih samotnjaka, kao što je na primer tigar bilo sasvim isključeno. Mačke su, nasuprot tome, vrlo samostalne. One same određuju gde i u čijem društvu će provoditi svoje vreme, i vrlo teško im se može nešto nametnuti. Na selu, gde mačke spadaju u jedno domaćinstvo, ali žive van neposredne ljudske kontrole, često se udružuju u manje grupe koje podsećaju na lavlji čopor. Takvi mačji čopori sastoje se od nekoliko ženki koje su u međusobnom srodstvu, njihovih starijih i mlađih mačića i jednim ili dva mužjaka. Dok se mužjaci, kad dostignu polnu zrelost, uglavnom raziđu, žensko potomstvo ostaje uz majku na njenoj teritoriji i povećava grupu.

 

Sporazumevanje
Mačke se sporazumevaju govorom tela, glasom i mirisima. Mirisne signale koriste kako u direktnim susretima tako i na velike udaljenosti. Za to potrebne mirise luče u lojnim i znojnim žlezdama, a prenose ih trljanjem, grebanjem i urinom na predmete, biljke ili osobe.
U neposrednom kontaktu signaliziraju svoje emocionalno stanje držanjem i pokretima celog tela i repa. Pri tom, određenu ulogu ima i način na koji drže uši kao i sužavanje i širenje zenica.

O raspoloženju mačke se puno toga može zaključiti po načinu na koji drži rep. Ako ne žele da skrenu pažnju na sebe, stoje po strani, rep sasvim usprave i izbegavaju pogled prisutnih. Jako savijen vrh uspravnog repa znači prijateljski pozdrav ili ponekad unapred radovanje nečemu što očekuju od čoveka. Podignut rep sa lagano savijenim vrhom znači radost, zadovoljstvo ili napetost. Nakostrešen rep znak je pretnje i agresivnosti, dok mahanje repom odražava nesigurnost i neodlučnost, a ne kako se još i danas misli, ljutnju.

Ako su dovoljno blizu, mačke koriste i zvučne signale kako bi naglasile govor tela. Frktanjem i režanjem izražavaju strah i agresivnost, dok glasom koji podseća na gugutanje goluba dozivaju mačiće.
Mjaukanje je najtipičniji zvuk koji mačka koristi. On može da ima različita značenja, zavisno od načina i situacije u kojoj se mačka njime koristi. Mačke koje nisu udomaćene izbegavaju mjaukanje da ne bi time skrenule pažnju mogućih neprijatelja na sebe. Još jedan zvuk je izrazito svojstven mačkama i najčešće je znak ugodnosti i zadovoljstva. To je "predenje". Predenje, trljanjem uz telo i visoko dignutim ravnim repom mačke po pravilu šalju signale pomirljivosti i izražavaju želju da otklone nečiju agresivnost. Međutim, mačke predu i kada ih nešto boli kako bi time same sebe malo utešile. Npr, neke mačke intenzivno i glasno predu za vreme koćenja mladunaca.

 

Inteligencija
Mačke imaju veliku sposobnost učenja i sećanja, koje koriste pre svega za informacije koje su im od neke koristi. Tu spadaju njena najmilija hrana, mesto na kome stoji posudica sa vodom, najudobnije mesto za spavanje i mesto na kome stoji njena najmilija igračka. Osim toga, vrlo brzo otkriju kako treba da se ponašaju da bi čoveka pridobili da uradi ono što one žele, pa se tako posebno dobro odazivaju na svoje ime kad je vreme obroka. Mačke koje žive na otvorenom dobro se sećaju granica svog područja, poznatih mačaka koje se pojavljuju na tom području kao i opasnih pasa. Asocijativno sećanje omogućava mački da rešava novi problem upoređujući ga sa već doživljenim. Na taj način bez problema razumeju međusobne odnose između pojedinih događaja i reaguju na nove, do tada nepoznate situacije. Mačke dolaze na svet sa nizom instinkata, ali neke oblike ponašanja koji se na to nadovezuju moraju sa strpljenjem i trudom da nauče. U to spadaju, na primer, lov i upotreba mačjeg toaleta. Kad mačići mogu da izađu na otvoreno, posle treće nedelje starosti, mačka počinje da donosi lovinu. U početku mačka samo pred mačićima pojede već mrtvu lovinu. Kasnije je donese živu i pred mačićima je ubije i ostavi njima da pokušaju da jedu. Na kraju, donese živu lovinu i pusti mačiće da je hvataju. Ako mačići ne dobiju tu pouku od svoje majke, ili je majka loš lovac, verovatno ni ti mačići nikada neće biti dobri lovci.

Polna zrelost

I mužjaci i ženke polno sazrevaju između šestog i osmog meseca života, ali pun telesni razvoj završavaju i jedni i drugi tek nekoliko meseci kasnije. Taj razvoj kod većine rasnih mačaka traje i nekoliko meseci duže. Sa polnom zrelošću počinju da se uočavaju i razlike u telesnoj građi između mužjaka i ženki. Mužjaci su krupnije građe, imaju snažniji vrat, a zbog masnih jastučića na obrazima imaju i veću glavu. Ženke su obično vitkije i imaju usku, trouglastu glavu. Osim fizičkih razlika, mužjaci i ženke se i različito ponašaju. Mužjaci su teritorijalne životinje i područje koje smatraju svojim obeležavaju prskanjem urina i trljanjem o predmete na mestima koja najčešće posećuju. Na uljeze reaguju pretećim ponašanjem i izraženom agresivnošću. Za razliku od ženki, skloni su skitnji i često danima izbijaju u lovu ili u potrazi za ženkama koje se upravo teraju. Kad se konačno vrate iz skitnje, traže utehu, hranu i mirno mesto za odmor.

 

Razmnožavanje

Mačke obično polno sazrevaju u šestom mesecu života i tada se prvi put "teraju", a unutar razdoblja teranja plodne su obično pet do šest dana. Dok se tera, mačka se neprekidno trlja o predmete, valja se po podu i diže zadnjicu u vis. Ako se u tom razdoblju ne pari sa mužjakom, nakon oko tri nedelje ponovo će se terati. Mačke koje izlaze na otvoreno dozivaju više mužjaka s jedne strane mirisnom porukom da se teraju sadržanom u urinu, a sa druge strane vrlo bučnim glasom koji podseća na plač malog deteta. Kad se mužjaci okupe, u prvoj fazi ih mačka drži na odstojanju frktanjem, dahtanjem i udarcima šapom, što iskusan mačak po pravilu ume da izbegne. Ženka se zatim povlači na sigurnu udaljenost, dok mužjaci zastrašuju jedan drugog pogledima, kostrešenjem i glasnim urlanjem. Obilaze jedan oko drugog i procenjuju se. Ako se ni jedan ne povuče na vreme, priznajući time da je slabiji, iz tog susreta može da se razvije prava bitka iz koje mužjaci izlaze puni ogrebotina i ugriza. Pravo na parenje dobija mačak koji iz tih okršaja izađe kao pobednik. Smrtnost nekastriranih mužjaka je znatno veća nego kastriranih jer oni u potrazi za ženkama koje se teraju prelaze velike udaljenosti (neretko u radijusu i preko 3 km) kao i zbog posledica opisanih bitaka za ženku. Do parenja može doći tek kada ženka pokaže svoju spremnost za parenje tako što čučne, podigne zadnjicu i rep savije jako u stranu. Čin parenja traje samo par sekundi i naglo se prekida time što ženka uz vrisak zbaci mužjaka jer se na mužjakovom penisu nalazi izraslina što parenje čini bolnim za ženku. Ta bol je potrebna, jer ona izaziva izlazak jajašca i omogućava oplodnju. U periodu teranja mačka može da se pari sa više mužjaka, a kako se kod svakog parenja oslobađa samo jedno jajašce, u jednom leglu može biti mačića od više različitih očeva.

Razdoblje teranja se obično završava skotnošću koja se u prvim nedeljama ne primećuje. Tek poslednje tri nedelje mačići su dovoljno veliki da se može uočiti povećan obim stomaka, a tada počinju da rastu mlečne žlezde. Mačka u proseku nosi 63 do 65 dana. Zadnjih dana je nervozna i neprekidno traži sigurno mesto na kome će se okotiti. Kad živi u kući ili stanu, mačka će za koćenje izabrati sobu osobe koju najviše voli. Mesto na kome će se okotiti može biti poluotvoreni ormar, neka kutija ili čak krevet bliske osobe. Sam porođaj može da traje više časova, pa čak i do 24 časa. Razmak između rađanja pojedinih mačića može biti vrlo različit. U prvom okotu jedne mačke leglo ima najčešće 2–3 mačeta. Događa se da se mačka sa prvim okotom ne snađe i ne pokaže nikakvo zanimanje za svoje potomstvo. Ako se okoti na otvorenom, jednostavno ih ostavi, a mačići uginu. Kod kasnijih okota broj mačića se povećava i može narasti i do 7. Mačke imaju 8 dojki i uglavnom su odlične majke. U prvim danima nakon okota mačka je toliko vezana za mladunce da čak i nepoznate mačiće na koje naiđe usput dovodi u svoje leglo. Dešava se da ukoliko postoji više mačaka u zajednici, starije mačke pomažu mlađim oko mladunaca.