(lat. Erysipelas suum, Rhussiopathia susis)                                   Opširnije o crvenom vetru možete pročitati OVDE.

 

 

 

Crveni vetar je akutna zarazna bolest, najčešće mladih svinja starosti 5 – 12 meseci. Bolest se sporadično javlja i kod ostalih vrsta životinja (telad, jagnjad, ptice)  kao i kod čoveka (zoonoza) i česta je profesionalna bolest mesara i veterinara. Bolest je najteža za svinje, a zatim za ostale vrste. Crveni vetar je jedna od najpoznatijih zaraznih bolesti i gotovo da nema seoskog dvorišta gde barem jednom nije neka svinja obolela od ove bolesti. Bolest se manifestuje visokom temperaturom, septikemijom, crvenilom kože, urtikarijama na koži, a u hroničnom toku se javlja endokarditis, artritis i nekroza kože.

 

 

Etiologija

 

 

Uzročnik crvenog vetra (vrbanca) je Erysipelotrix rhusiopathiae (E.insidiosa), mali gram- pozitivan štapić , veoma rasprostranjen u prirodi i nalazi se svuda gde su raspadni produkti živih materija (organske supstance). Ima ga u zemljištu (distrikti), vodi, u sluzi na površini riba i školjki itd. Uzročnik se nalazi na tonzilama svinja kao uslovno patogen mikroorganizam i pod odredjenim uslovima može dovesti do endogene infekcije. Veoma je otporan u spoljašnjoj sredini.

 

 

 

Epizootiologija

 

Oboljenje je rasprostranjeno širom sveta i javlja se naročito u letnjim periodima. Neki naučnici ga ubrajaju u bolesti tla. Najvažniji izvor zaraze su obolele životinje, klinički zdrave svinje koje nose uzročnika na tonzilama, a takođe i svinje koje su prebolele infekciju. Izvori zaraze su i svinjsko meso, ribe i školjke, odnosno njihova inficirana sluz, sekreti i ekskreti obolelih i kliconoša, urin i feces, kontaminirana hrana i voda.  Ulazna vrata infekcije su digestivni trakt, povredjena koža i sluzokoža i konjuktive. Bolest se javlja u zavisnosti od virulencije uzročnika, otpornosti organizma, prisustva stresa i u zavisnosti od drugih nespecifičnih faktora koji igraju veoma važnu ulogu u nastanku oboljenja . Iako vrbanac ubrajamo u zarazne bolesti, ne radi se o kontagioznoj zarazi, što znači da ukoliko oboli jedna svinja u uzgoju, ostale svinje mogu i ne moraju oboleti. Sporadični slučajevi oboljenja su uglavnom vezani za endogene infekcije, a širenje bolesti na većem broju životinja vezano je za egzogene infekcije. Da bi nastala endogena infekcija potrebno je da opadne opšta otpornost organizma kako bi se uzročnik aktivirao.

 

Klinička slika

 

Bolest protiče u perakutnom, akutnom, subakutnom ili hroničnom toku.  Perakutni tok se retko javlja i nastaje u početku epizootije i brzo završava uginućem bez ispoljavanja kliničkih simptoma. Akutni tok je najčešći i karakteriše ga septikemija sa visokom temperaturom  koja naglo raste do 42°C, a pred smrt opada. Veoma bitan simptom bolesti  je crvenilo kože u vidu crvenih pega (eritrem ) na koži ušiju, njuške, vrata, grudi, butinama i nogama. Pod pritiskom pege izblede. Ako bolest ima nešto brži tok pege će se javiti tek pred smrt ili se neće ni pojaviti. Ako se ne primeni terapija, životinja ugine za 3-4 dana bolesti. Subakutni tok ili urtikarični oblik je mnogo lakši od akutnog i često završi ozdravljenjem. Manifestuje se pojavom oštro ograničenih,  okruglih, češće romboidnim otocima, odignutim od površine kože 2 mm, tamno crvene ili tamno ljubičaste boje . Hronični tok – nastaje nakon preboljenja akutnog (što je retko) ili subakutnog toka. Manifestuje se u vidu difuzne nekroze kože, verukoznog endokarditisa i zapaljenjem zglobova. Telesna temperatura je normalna. Životinja ugine posle 2-3 nedelje bolesti. Retki slučajevi su da životinja preboli.

 

Dijagnoza

 

Postavlja se na osnovu epizootioloških podataka (pojava bolesti u određenim regionima, oboljevaju mlađe svinje, bolest se javlja leti ), kliničke slike, patomorfološkog nalaza i laboratorijske dijagnoze. Laboratorijska dijagnostika : mikroskopski preparat, kultura, serološke reakcije(RVK i aglutinacija)  i biološki ogled na mišu ili golubu.

 

Terapija

 

Vrbanac se  leči sa 100% uspešnosti ako se počne na vreme,  dok se kod hroničnog toka bolesti terapija ne sprovodi. U kauzalnoj terapiji se koristi penicilin koji je lek izbora. U terapiji se mogu koristiti i eritromicin, klindamicin, azitromicin i cefalosporini.  Takođe postoji i hiperimuni serum koji može da se koristi u terapiji. Kao simptomatska terapija mogu se davati analeptici, vitamini i minerali.

 

Profilaksa

 

Pošto se ovo oboljenje često javlja zbog dejstva nespecifičnih faktora, potrebno je da se životinji obezbede što bolji uslovi života i ishrane i da se sprovode odgovarajuće zoosanitarne mere. Imunoprofilaksa se zasniva na upotrebi adsorbat, lizat ili atenuisane žive vakcine.

 

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

 

Literatura:

 

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

Trumić P., Zaraze domaćih životinja, II specijalni deo, Beograd 1962.

 

Izvori sa interneta:

 

http://www.stetoskop.info/search.php?x=0&y=0&data[search]=crveni+vetar