Example of Category Blog layout (FAQs/General category)

Transmisibilne spongiformne encefalopatije(sin. Prionske bolesti)

petak, 21 maj 2010 06:59

Pogodaka: 25951

(engl. Transmissible spongiform encephalopathies TSE, sin. Prion diseases)

kravlje_ludilo2

Kravlje ludilo

Transmisibilne spongiformne encefalopatije su neurodegenerativna oboljenja životinja i ljudi sa dugim periodom inkubacije, progresivnim hroničnim tokom bolesti i neizbežnim fatalnim ishodom.

U transmisibilne spongioformne encefalopatije životinja ubrajamo:

-goveđu spongioformnu encefalopatiju lat. bovine spongoforme encefalopati (BSE),
-feline spongiformnu encefalopatiju kod mačaka (FSE),
-skrejpi ovaca lat.Paraplexia enzootica ovium,
-transmisibilnu encefalopatiju nerca engl. transissible mink encephalopati (TME),
-bolest propadanja engl. chronic wasting disease(CWD) kod jelena,
-encefalopatiju egzotičnih papkara (EUE).

U transmisibilne spongioformne encefalopatije ljudi ubrajamo:

-Kuru (prenosi se kanibalizmom među ljudima)
-Krojcfeld-Jakobsovu (CJD) i novu varijantu ove bolesti (nvCJD)
-Gerstman-Štrojsler-Šajnker sindrom i
-fatalnu familijarnu insomniju.

Etiologija

PrPc_i_PrPsc

PrPc i PrPsc

Prionske bolesti nastaju usled transformacije normalnih prion proteina (engl. Prion Protein cellular -PrP^C) koji se nalaze u telesnim ćelijama i čija
uloga nije u potpunosti objašnjena. Normalni prion proteini se mogu transformisati u infektivne proteine-prione (PrP^SC) sami od sebe- sporadično, u kontaktu sa infektivnim prionom koji je u telo ušao sa neke druge zaražene individue (horizontalni prenos,primaran za životinje), a kod ljudi i nakon nasledne mutacije normalnog humanog prionskog gena. Normalni avirulentni prion proteini imaju normalnu ćelijsku izoformu i izgled proteinskog lanca kod normalne izoforme ima strukturu α heliksa, dok izmenjena izoforma ima β lance.
Abnormalni PrP^SCprion proteini (infektivni prioni) u organizmu katalizuju konverziju normalnog PrP^Cproteina u sve veći i veći broj molekula abnormalnog PrP^SCproteina i kada takav proces jednom počne napreduje kaskadno i ne zaustavlja se. Napredovanjem procesa dolazi do formiranja velikih količina abnormalnih PrP^SCkoji polimerizuju i formiraju fibrilarnu masu koja se godinama akumulira u tkivima centralnog nervnog sistema i dovodi do degeneracije i disfunkcije nervnog tkiva zbog čega se prionske bolesti manifestuju nervnim simptomima.
Normalan prion protein može biti lako uništen od proteaza, dok je infektivni prion otporan na ovaj oblik enzimske aktivnosti koju može sprovestii sama ćelija. U slučaju infekcije, neispravna forma (infektivni protein) se ne uništava već se gomila i narušava ćelijski metabolizam, što uzrokuje propadanje ćelije i ispuštanje dodatnih infektivnih priona u organizam.
Bolesti koje izazivaju prioni smatraju se multispecies infekcijama i smatra se da se radi o jednom uročniku koji izaziva oboljenje kod različitih vrsta.
Prioni su veoma otporni na fizičke i hemijske faktore za razliku od drugih uzročnika bolesti. Veoma su otporni na uobičajene metode koje degradiraju nukleinske kiseline i proteine (visoka temperatura, UV zračenje, snažni enzimi i dr.). Toliko su otporni da mogu preživeti sterilizaciju
na 360^oC u trajanju od sat vremena. Denaturišu tek pri temperaturi višoj od 1000˚C, nisu osjetljivi na dezinficijense, ne sadrže genetski materijal (DNA; RNA) i imaju dug period inkubacije.
Tek početkom ‘80-tih godina , američki biohemičar Stanley B. Prusiner uspeo je identifikovati prione, zbog čega je 1997. godine dobio Nobelovu nagradu.

Epizootiologija

Rezervoari prionskih bolesti u prirodi su inficirane životinje. Prionske bolesti mogu se prenosti između životinja istih i različitih vrsta, zatim sa životinje na čoveka, kao i sa čoveka na čoveka (kanibalizam, presađivanje rožnjače itd). Horizontalni prenos infekcije kod životinja je primarni, a još uvek se sa sigurnošću ne može dokazati vertikalan prenos oboljenja iako postoje neki podaci. Unutar jedinki iste vrste prioni se lako prenose dok se na jedinke druge vrste znatno teže prenose i za umnožavanje priona u drugoj vrsti potrebno je prisustvo proteina nazvanog protein X. Kod životinja se infekcija prenosi direktnim kontaktom (peroralno i preko povređene kože) i indirektno preko sekundarnih izvora zaraze (pašnjaci, mesno koštano brašno i dr.). Pašnjaci se kontaminiraju putem telesnih tečnosti inficiranih životinja i putem tkiva placente. S obzirom da je uzročnik veoma otporan pašnjaci mogu ostati kontaminirani par godina nakon prestanka ispaše.
Prionske bolesti mogu da se jave u vidu epizootije kao što je bio slučaj u Engleskoj kada se bolest javila kod goveda koja su hranjena mesno-koštanim brašnom koje je bilo kontaminirano uzročnicima (prionima) skrejpija ovaca. Tada je ustanovljeno da je došlo do “preskakanja barijere vrste” odn. prenosa bolesti sa ovaca na goveda. Korišćenjem kontaminiranih hraniva u ishrani goveda i mesojeda (mačaka) oboljenje se proširilo na dalje regione i kontinente. Iz tog razloga u mnogim zemljama kao i u našoj, ishrana preživara mesno-koštanim brašnom i sporednim proizvodima kafilerije je zabranjena.
Životinjska tkiva inficiranih životinja koja predstavljaju potencijalni rizik u ishrani životinja i ljudi (izvori priona) su mozak, produžena moždina, kičmena moždina, oči, tonzile, timus, slezina, creva, dorzalne i trigeminalne ganglije. Proizvodi u koje dospeju ova tkiva kroskontaminacijom takođe predstavljaju rizik. Mleko i mlečni proizvodi smatraju se sigurnim za ishranu ljudi čak i onda kada potiču od životinja sa ispoljenom kliničkom slikom. Što se tiče goveđeg mesa, samim mišićima nije moguće prenijeti bolest osim u slučaju ako dođe do kroskontaminacije mesa sa pomenutim visokorizičnim tkivima. Zbog vremenski dugotrajnog razvoja bolesti nije verovatno da bi se bolest mogla preneti tkivima goveda mladih kategorija (telad, junad) nego bi njihovo meso postalo opasno za čoveka tek kada goveda budu starija.
Oboljenje ljudi može nastati konzumacijom hrane životinjskog porekla koja sadrži prione ili čak konzumacijom ljudskih tkiva (Kuru bolest). Kuru je bila endemska bolest u plemenu Fore na Papua Novoj Gvineji, a smatra se da se bolest proširila u plemenu zbog endokanibalističkih pogrebnih običaja u plemenu, pri kojima bi rođaci jeli telo pokojnika. Prenošenje infekcije kod ljudi može nastati i jatrogenim putem prilikom izvođenja raznih lekarskih intervencija. Sporadična pojava oboljenja kod ljudi nastaje kao posledica spontane transformacije normalnog u patološki prionski protein. Spongioformne encefalopatije ljudi mogu biti nasledne i prenose se po tipu autozomno-dominantnih bolesti.
Goveđa spongioformna encefalopatija se prenela na ljude konzumacijom zaraženog mesa i izazvala bolest koja se naziva nova varijanta Creutzfeldt- Jakobove bolesti (nv-CJD ili v-CJD), a bolest se javlja prvenstveno kod mlađih osoba. Infekcija kod ljudi je nastala konzumacijom hamburgera, viršli, kobasica i drugih proizvoda u čijem sastavu su se nalazili delovi mozga, kičmene moždine i drugih rizičnih tkiva sa prionima.

Patogeneza

U zavisnosti od načina infekcije, infektivne čestice-prioni se nakon ulaska najpre lokalizuju u regionalnom limfatičnom tkivu, npr. kod ingestije infektivnih priona oni mogu da se dokazu najpre u tonzilama, retrofaringealnim i mezenterijalnim limfnim čvorovima, u intestinalnom traktu i slezini.
Prioni se zatim prenose do mozga retrogradnim aksonalnim transportom, a smatra se i krvotokom. Akumulacijom infektivnih priona (PrP^SC) u CNS-u, dolazi do karakterističnih promena na molekularnom nivou: vakuolizacije i degeneracije neurona i hipertrofije i hiperplazije astrocita. Prioni ne izazivaju imuni odgovor u organizmu niti zapaljenske reakcije, nema stvaranja interferona, nema patoloških promena u cerebrospinalnoj tečnosti, a uobičajene analize krvi su u granicama normalnih vrednosti.

Patomorfološke promene

BSE

Patohistološki nalaz kod BSE

Patološke promene se odlikuju pojavom spongioformne degeneracije sa vakuolizacijom, gubitkom neurona, astrocitozom i gliozom. Makroskopske promene u nervnom sistemu se ne zapažaju kod životinja dok se patohitološke promene najčešće zapažaju na diencefalonu, moždanom stablu, malom mozgu, cervikalnom delu kičmene moždine, a ređe na korteksu velikog i malog mozga, hipokampusu i bazalnim ganglijama.

Dijagnoza

Zbog velike sličnosti Prpsc-a i Prpc–a imunološki odgovor organizma izostaje usled čega je onemogućen bilo kakav serološki test u ranijim fazama bolesti tj. za vreme inkubacije bolesti. Analizu je zasad moguće izvesti jedino na uginulim ili žrtvovanim životinjama.
Bolest se dokazuje patohistološkim, imunohistohemijskim i elektronmikroskopskim ispitivanjima na uzorcima tkiva nervnog, a rede limfatičnog sistema.
Patohistološki nalaz neurodegenerativnih (spongioformnih) promena ukazuje na prisustvo oboljenja. U okviru ćelija nalaze se vakuole karakterističnog izgleda sunđeraste (spongioformne) degeneracije, a pored toga se uočavaju glioza i amiloidoza. U novije vreme razvijene su brže i pouzdanije metode koje se koriste u rutinskoj dijagnostici, a to su imunobloting metoda – Priantes i ELISA (Biorad i Enfer) kojima se dokazuje
prisustvo PrP^SCantigena. Za dokazivanje PrP^SCantigena koriste se anti PrP antitela.
Biološki ogled na glodarima za dokazivanje priona u tkivima nije praktičan zbog duge inkubacije bolesti i sporog razvoja promena.
Austrijski i švajcarski naučnici otkrili su da u krvnom serumu postoji sastojak plazminogen koji na sebe lako veže PrP^sc, a nimalo ne vezuje PrP^c. To je prva supstanca koja 'razlikuje' jedan od drugog priona. To otkriće daje nadu da će se na temelju njega razviti sigurni i brzi načini otkrivanja prionskih bolesti u živom organizmu i to u ranom stadijumu infekcije.
Danas je jedan od glavnih zadataka u borbi protiv prionskih bolesti pronaći dijagnostički postupak pomoću kojeg bi se s dosta sigurnosti prioni mogli brzo i sigurno identifikovati u živom organizmu. Ako se postigne takvo otkriće, onda se više neće morati žrtvovati veći broj životinja ili stado da bi se otkrile samo pojedine inficirane životinje.

Terapija

Kod životinja se ne sprovodi nikakva vrsta terapije. U humanoj medicini sprovodi se simptomatska terapija jer kauzalna terapija ne postoji. Terapija je nažalost bezuspešna i prionske bolesti uvek završavaju letalno. Jedini način za kontrolu bolesti su preventivne mere, koje sprečavaju ili onemogućavaju transmisiju oboljenja među životinjama ili sa obolelih životinja na ljude.
Tokom 2000 godine američki naučnici su otkrili hemijske spojeve koji ne dopuštaju razvoj prionskih bolesti pod uslovom da se ti spojevi unose u organizam u vreme infekcije prionom ili kratko nakon infekcije. Ti hemijski spojevi su poznati pod nazivom ciklični tetrapiroli i njima se nastanak bolesti može samo sprečiti ali ne i lečiti.

Skrejpi
(lat. Paraplexia enzootica ovium, eng. Scrapie)

Skrejpi je infektivna, progresivna i degenerativna bolest centralnog nervnog sistema ovaca i koza izazvana prionima. Bolest karakterišu nervni simptomi u vidu nedostatka koordinacije, nekontrolisanog svraba i hipersenzitivnosti. Ova transmisibilna spongioformna encefalopatija je prva opisana pre 250 godina u Velikoj Britaniji. Bolest se enzootski javlja u Evropi, Aziji, Americi i Africi dok se Australija i Novi Zeland smatraju slobodne od skrejpi infekcije iako se to sa sigurnošću ne može reći s obzirom da je oboljenje utvrđeno kod grupe ovaca koja je uvežena iz Engleske u Australiju.
Izvori zaraze su inficirane životinje, pašnjaci i torovi kontaminirani telesnim tečnostima i tkivima placente inficiranih ovaca kao i sekundarni izvori zaraze. Oboljenje se prenosi direktnim kontaktom, a infekcija nastaje peroralnim putem ili preko povređene kože. Vertikalni put infekcije nije u potpunosti dokazan jer se ne može sa sigurnošću reći da li se jaganjci zaraze tokom intrauterinog rasta ili pri jagnjenju. Pored ovaca i koza mogu da obole i mufloni, a današnje shvatanje je da čovek ne može da se inficira uzročnikom skrejpija čak i kroz potrošnju mesa i mleka zaraženih životinja. Uzimajući u obzir brojne nepoznate činioce u nastanku prionskih bolesti i postojanje sličnosti između uzročnika skrejpija i BSE-a potrebna je obazrivost u odnosu na epizootiologiju i epidemiologiju svih prionskih oboljenja.
Inkubacija bolesti traje dve do pet godina. Klinički znaci bolesti zapažaju se samo kod odraslih ovaca, a bolest se razvija sporo. Međutim, kada se pojave simptomi bolesti životinja ugine za jedan do šest meseci. Simptomi bolesti veoma variraju. Kod životinja se zapažaju promene u ponašanju i temperamentu i promene funkcija senzornog i lokomotornog sistema. Najpre se zapažaju ekscitacije i podrhtavanja glave i vrata naročito prilikom buke ili pokreta. Životinja oseća jak svrab zbog čega se često češe o razne predmete što rezultira opadanjem vune. Koža na mestu svraba je zacrvenjena. Životinja progresivno slabi, zanosi zadnji deo tela pri hodu, ima ukočen pogled, mljacka, glava i uši su joj oborene i na kraju nastaje paraliza zadnjih nogu. Prilikom palpacije lumbalne regije kod obolele životinje može da se izazove karakteristično mljackanje i pokreti usana.
Dijagnoza je slična za sve prionske bolesti. Diferencijalno dijagnostički treba isključiti ektoparazitske bolesti, besnilo, Aujeskijevu bolest, listeriozu, ketozu, Maedi-Visnu, hipomagnezijemiju i razne intoksikacije.
Terapija bolesti se ne sprovodi nego se životinje neškodljivo uklanjaju.

Goveđa spongioformna encefalopatija, sin. kravlje ludilo, bolest ludih krava
(lat. bovine spongoforme encefalopati, BSE)

kravlje_ludilo

Nervni simptomi bolesti

Ukočen pogled

Kravlje ludilo ili goveđa spongiformna encefalopatija (BSE) je transmisibilno neurodegenerativno oboljenje goveda sa fatalnim ishodom. Bolest karakteriše dug period inkubacije, hroničan tok i nervni simptomi bolesti u vidu promene ponašanja i poremećaja motorike. Bolest najčešće zahvata goveda starosti od 3.5 do 5 godina.
Bolest može da se prenese sa goveda na ljude ukoliko konzumiraju goveđe prehrambene proizvode koji su kontaminirani infektivnim proteinima-prionima, uzročnicima ove fatalne bolesti. Bolest se kod ljudi naziva nova varijanta Krojcfeld-Jakobsove bolesti (nvCJD), a razlikuje se od tipične Creutzfeld-Jakobove bolesti - spontanog oblika transmisibilne spongioformne encefalopatije ljudi. Kao i kod životinja, bolest uzrokuje progresivnu degeneraciju mozga i završava fatalno.
Još uvek se sa sigurnošću ne zna odakle potiče kravlje ludilo i kako je tačno išao tok širenja ove bolesti. Pretpostavka je da su se krave zarazile jedući samlevene ostatke (mesno-koštano brašno) ovaca obolelih od skrejpija, bolesti slične kravljem ludilu. Epidemiološke studije sprovedene u Velikoj Britaniji dokazale su da je glavni uzrok bolesti kravljeg ludila ishrana stoke hrana koja sadrži brašna životinjskog porekla od stoke zaražene BSE-om. Brašna su poznata pod nazivom „ rendering plant“ i nastaju od industrijskih otpadaka mesne industrije i uginulih životinja obolelih od prionskih bolesti (skrejpi, kravlje ludilo), kostiju, koštanog tkiva, mozga, kičmene moždine zaraženih životinja itd.
Takođe postoji pretpostavka da je bolest počela sa jednom kravom koja je spontano razvila bolest kroz jedinstvenu slučajnu mutaciju u genu za prionski protein, a da su se ostale krave zarazile jedući ostatke uginule zaražene krave (mesno koštano brašno). Bolest se može preneti sa majke na tele u 10% slučajeva.
Bolest je prvi put zabeležena u Velikoj Britaniji 1986 godine, a prvi slučaj bolesti kravljeg ludila izvan Velike Britanije prijavljen je 1989 godine. Od tada je oboljenje registrovano u više od 20 zemalja i to u Austriji, Belgiji, Češkoj Rerpublici, Danskoj, Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Irskoj, Izraelu, Italiji, Japanu, Lihtenštajnu, Luksemburgu, Holandiji, Poljskoj, Portugaliji, Sloveniji, Španiji i Švedskoj. Usled ne poznavanja ozbiljnosti situacije i zbog dalje prerade zaraženih grla, bolest je u Evropi poprimila razmere epidemije. Usled takve situacije u Evropi ostali delovi sveta počeli su sprovoditi preventivne mere zaštite ali s obzirom na ne postojanje podataka o tačnim količinama i regijama izvoza kontaminiranog mesno-koštanog brašna ne može se sa sigurnošću utvrditi stanje.
Patogeneza bolesti je kao kod većine prionskih bolesti o čemu je već bilo reči. Nakon apsorpcije infektivnih priona u organizam oni se gomilaju i narušavaju ćelijski metabolizam i dovode do propadanja ćelija mozga. Moždano tkivo postaje sunđerasto pa otuda naziv spongioformna encefalopatija. Prioni zaobilaze imunološki sistem tj. ne izazivaju imuni odgovor što onemogućava ranu dijagnostiku bolesti serološkim testovima.
Inkubacioni period bolesti iznosi oko 2 do 8 godina i većina životinja kod kojih su se javili simptomi bile su starije od 3 godine, a najmlađa životinja koja je obolela bila je stara 22 meseca. Simptomi bolesti kod kravljeg ludila su različiti i pojavljuju se tokom nekoliko nedelja ili meseci mada je bilo slučajeva kada je bolest napredovala brže.
Životinje obolele od kravljeg ludila pokazuju sledeće simptome bolesti: abnormalno držanje tela, nedostatak koordinacije, strah, nemir, nervoza, hiperestezija i odbijanje muže uz agresivno ponašanje, poteškoće prilikom ustajanja, tremor, visoko podizanje zadnjih nogu, smanjuju mlečnost , gube na težini itd. Kako vreme protiče stanje životinja se pogoršava i životinje uginjavaju u razdoblju od dve nedelje do šest meseci.
O epizootiologiji i patogenezi je već bilo reči i one su slične za većinu prionskih bolesti.
Najvažnije mere u sprečavanju nastanka i unosa zaraze u zemlju su :
-zabrana upotrebe proteina preživara u pripremi životinjske hrane
-analiza tkiva goveda namenjena javnoj potrošnji
-odbacivanje visokorizičnih tkiva goveda u klanicama
-obavezno prijavljivanje svih slučajeva goveđe spongioformne encefalopatije
-nadzor nad uvozom goveda i govedine isključivo iz zemalja koje imaju iste sisteme osiguranja

Goveđa spongioformna encefalopatija i oboljenje kod ljudi

CJD

Promene na mozgu

Do 1996 god. smatralo se da postoji tzv. barijera vrste i da goveđa spongioformna encefalopatija nije opasna za ljude, što je opovrgnuto mnogim činjenicama. Uspostavljena je veza između bolesti kravljeg ludila i nove varijante Creutzfeld-Jakobove bolesti (nvCJB) kod ljudi.
Spongioformna encefalopatija ljudi ili Creutzfeld-Jakobova bolest (CJD) opisana je još 1920 god. što znači da je bila poznatajoš pre pojave kravljeg ludila. Bolest je veoma retka i javlja se najčešće kod starijih osoba (iznad 60 godina), a uzrokuju je prioni. U oko 85% slučajeva nije poznato kako nastaje bolest (sporadično), u manjem procentu radi se o mutaciji gena za prione, eventualno se može preneti prilikom transplantacije sa inficiranog čoveka ili tokom nekih terapijskih ili dijagnostičkih procedura.
Detaljnijim analizama utvrđeno je da se CJD razlikuje od nvCJD na osnovu simptoma i patoloških promena zaraženog tkiva mozga. CJD (Creutzfeld-Jakobova bolest) počinje polako sa zaboravnošću, depresijom, promenama ličnosti, čudnim fizičkim osećajima i problemima sa vidom. Bolest brzo napreduje ka demenciji, grčenju mišića i slepoći pre nego što konačno dovede do smrti. Tok bolesti traje 4 do 6 meseci od pojave simptoma do smrti. Nova varijanta Creutzfeld-Jakobove bolesti (nvCJD) značajno se razlikuje od CJD. Simptomi nvCJB traju do 14 meseci u poređenju sa 4 meseca kod CJD. Pacijenti pogođeni nvCJB-om doživljavaju rane psihičke simptome bolesti kao što su depresija, rani gubitak koordinacije i nakon toga pojavu demencije. Dodatno nvCJB do danas se pojavila gotovo isključivo kod ljudi ispod 55 godine života, među kojima je veliki broj adolescenata, dok je CJB tipična za ljude iznad 55 godine života. Nova varijanta CJD prvi put je zabeležena u Velikoj Britaniji 1996 god., dakle 10 godina nakon pojave kravljeg ludila. Stručnjaci smatraju da je novu varijantu CJD uzrokovalo konzumiranje zaraženih proizvoda od govedine. Inkubacija bolesti kod čoveka može da traje i više od 10 godina.
Dijagnoza bolesti kod ljudi postavlja se na osnovu utvrđivanja progresivnog neuropsihijatrijskog poremećaja, trajanja poremećaja više od 6 meseci, eliminicije drugih neuroloških poremećaja, atipičnog EEG, specifičnog signala na NMR-u, pozitivne biopsije tonzila na prion. EEG, NMR i pozitronska emisijska tomografija mogu pomoći pri razlikovanju različitih oblika ove bolesti.

O načinu prenosa bolesti i lečenju je već bilo reči.

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

Literatura:

Valčić M., Robertson I., Kulišić Z., Goss S., Specijalna epizootiologija, Compedium bolesti sa liste A i značajnih bolesti sa liste B Međunarodne organizacije za epizootije (OIE-a), Beograd 2004.

M. Donald Mc Gavin., James F. Zachary., Grabarević Ž., specijalna veterinarska patologija, prema četvrtom američkom izdanju, Varaždin, 2008.

Izvori sa interneta:

http://docs.google.com/gview?a=v&q=cache:aFtGtK5QU-UJ:hrcak.srce.hr/file/11467+prionske+bolesti&hl=sr&gl=rs&sig=AFQjCNHKyTA8oMoId5wY-0eGKzNMJqaYBQ

http://www.hpd.hr/articles/Prioni.htm

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8

http://viva-fizika.org/prioni/

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0494-98460304145A

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D1%83%D1%80%D1%83

http://www.inspection.gc.ca/english/anima/heasan/disemala/scrtre/scrtrefse.shtml

http://sh.wikipedia.org/wiki/Gove%C4%91a_spongiformna_encefalopatija

http://www.matica.hr/www/vijesti2www.nsf/AllWebDocs/petnaestgod?OpenDocument

http://www.poslovniforum.hr/poljoprivreda/zakon_naredba_o_zz_n.asp