Leptospiroza je akutna, subakutna, ređe hronična bolest mnogih vrsta domaćih, divljih  životinja i čoveka (zoonoza). Leptospiroza se karakteriše septikemijom, hemolitičkom anemijom, žuticom, pobačajima, intersticijalnim nefritisom i pojavom krvave mokraće. Kod krava i ovaca može uzrokovati mastitis, a kod konja mesečno slepilo. Oboljenje  često protiče asimptomatski.

 

 

 

 

Etiologija

 

Leptospira interrogans

Uzročnici leptospiroze su spiralne gram-negativne bakterije iz roda Leptospira. U rodu Leptospira nalazi se 17 genomskih vrsta, od toga 10 patogenih. Trenutno ima preko 200 serotipova leptospira svrstanih u 24 serološke grupe. Podela leptospira na serotipove značajnija je s epizootiološkog stanovišta od podele na genomske vrste. Najznačajniji serotipovi koji izazivaju oboljenja kod životinja su:
L.pomona, L.hardjo, L.gripotyphosa, L.sejroe, L.tarassovi, L.canicola, L.icterohaemorrhagiae i L.Saxkoebing .
Leptospire  se međusobno razlikuju po patogenosti prema raznim vrstama životinja i imunološki, što znači ako se preboli jedan serotip leptospiroze ne stiče se imunitet prema drugim serotipovima.
Leptospire se mogu razmnožavati i u spoljašnjoj sredini. Za svoje razmnožavanje traže slabo alkalni stepen kiselosti, optimalanu temperaturu oko 20 °C i organske materije u raspadanju, a te uslove nalaze u stajaćim vodama, močvarama i barama. Neotporne su na isušivanje. Preživljavanje u spoljašnjoj sredini zavisi od vlage, ph i temperature. Odgovara im vlažna, topla i alkalna sredina. Nekoliko meseci mogu da prežive u vlažnoj sredini sa odgovarajućim ph i temperaturom.

 

Epizootiologija

 

Izvor zaraze predstavljaju obolele životinje, rekonvalescenti  i životinje koje su prebolele leptospirozu jer se leptospire mogu mesecima izlučivati iz mokraće nakon prestanka oboljenja. Najveću opasnost predstavljaju nehigijenski i neuređeni bunari, kada se zagade leptospirama. U takvim slučajevima zaraza se eksplozivno širi na sve životinje koje se napajaju iz takvih bunara. Značajan izvor infekcije su glodari koji urinom inficiraju vodu, hranu , zemljište i mogu biti doživotni nosioci uzročnika. Razne divlje životinje mogu biti rezervoari infekcije : voluharice, šakal, lisice, slepi miš i dr. Osim urinom, leptospire se mogu izlučivati i mlekom, placentarnim materijalom, abortiranim fetusima i spermom. Oboljenje se najčešće javlja u proleće i jesen, kada su najpovoljniji uslovi spoljašnje sredine za leptospire.
Iako kod nekih tipova leptospire postoji specifičnost za vrstu, to se ne može smatrati nepromenljivom konstantom. Ukoliko je životinja primarni domaćin za neku vrstu leptospire, oboljenje je najčešće hroničnog toka ili inaparentno, a životinja je dugotrajan kliconoša. S druge strane, za infekciju vrste sekundarnog (slučajnog) domaćina, potrebna je velika infektivna doza da bi došlo do infekcije, a simptomi bolesti su veoma izraženi i bolest protiče u akutnom toku dok je period kliconoštva u ovom slučaju kratak. U akutnom i subakutnom toku bolesti je visok procenat letaliteta i kreće se od 50 do 70 %.
Leptospiroza je  profesionalno oboljenje osoba koje su izložene zaraženoj vodi. Oboljevaju osobe koje su izložene površinskim, mirnim stajaćim vodama (bare, jezera, mirni rukavci rijeka, kanali, potoci) zaraženim urinom domaćih i divljih životinja. Uzročnik može da dospe u organizam kroz neoštećenu sluzokožu usta, genitalija i konjuktiva i preko oštećene kože. Redje, uzročnik može u organizam da dospe mesom zaraženih životinja.

 

Patogeneza

 

Promene na bubrezima

Nakon ulaska u organizam, leptospire ulaze u krvotok, izazivaju septikemiju i putem krvi raznose se po organima (jetra, slezina, bubrezi, mozak i dr.) Septikemija traje oko 8 dana nakon čega antitela unište leptospire u krvi, a one koje su prežive lokalizuju se u bubrezima. Leptospire proizvode toksine koji oštećuju eritrocite, krvne sudove i hepatocite pa dolazi do anemije, hemoglobinurije, hemolitičkog i hepatogenog ikterusa i na kraju  do pada pritiska i kolapsa. Prodiranjem leptospira u gravidni uterus može doći do uginuća ploda, naročito u prvoj polovini graviditeta. Stepen oštećenja unutrašnjih organa zavisi od virulencije serovarijeteta i prijemčljivosti životinje za određeni serovarijetet leptospira. Leptospire kolonizuju bubrege većine inficiranih životinja i mogu dovesti do akutnog oštećenja bubrega. Zbog lokalizacije leptospira u bubrezima one se mogu duže vreme izlučivati putem mokraće. Jetra je drugi važan parenhimski organ koji je oštećen tokom leptospiremije. Kao posledica oštećenja jetre nastaje hepatogeni ikterus i on se javlja kod pasa i čoveka. Ikterus i hemoglobinurija nastaju zbog hemolitičkog dejstva toksina leptospira.

 

 

 

Klinička slika

 

Klinička slika se razlikuje kod različitih vrsta životinja i zavisi od prijemčivosti životinje za određeni serotip leptospire.

 

Goveda

 

Bolest može da protekne u perakutnom i akutnom toku kao septikemija ili u subakutnom i hroničnom toku sa promenama u bubrezima. U perakutnom toku za par sati nastane hemoliza eritrocita i završava smrću, ponekad bez simptoma bolesti. Mogu se javiti znaci opšteg infektivnog sindroma.
Akutni tok karakteriše povišena temperatura, ikterus sluznica, crvena mokraća, mleko žuto i krvavo, smanjena produkcija mleka i na kraju agalakcija. Ako je životinja gravidna dolazi do pobačaja. Ponekad može nastati meningitis. Ikterus i hemoglobinurija su stalno prisutni.
Subakutni tok je sa blažim simptomima i sporije se razvijaju simptomi. Javlja se blaga hemoglobinurija, a žutica nije uvek prisutna. Hroničan tok bolestimože da traje nekoliko meseci i da protekne u vidu blagih simptoma ili bez simptoma.

 

Svinje

 

Prasad i mlađe svinje oboljevaju sa kliničkim simptomima dok starije svinje imaju supklinički tok, osim što mogu nastati pobačaji. Posle pobačaja kod krmača dolazi do zaostajanja posteljice i endometritisa, a kao posledica toga nastaje sterilitet.

 

Konji

 

Bolest najčešće protiče u akutnom toku i završava ozdravljenjem. Dolazi do poremećaja opšteg stanja organizma, pojačana je žeđ i životinja češće urinira, a mokraća je braon boje. Sluzokože su krvave i ikterične. Neke životinje mogu imati promene ne koži u vidu vezikuloznih osipa i urtika. Mogu da se jave i meningealni simptomi. Neke životinje mogu i da uginu. Gravidne životinje pobace, a abortusi se jave od 6.meseca gestacije pa do kraja graviditeta. Mogu da se jave  promene na očima i to 1-2 godine posle infekcije u vidu iridociklohorioiditisa. Promene u očima su posledica imunih mehanizama i mogu dovesti do slepila.

 

Ovce i koze

Ovce i koze retko oboljevaju. Bolest može da protekne kao akutna septikemija sa visokim letalitetom. Dolazi do poremećaja opšteg stanja, javlja se dijareja, sluzavo gnojni iscedak iz nosa, ikterus i dr. U subakutnom toku može nastati nekroza kože. Hronični tok je sa povremenom hemoglobinurijom, anemijom i kaheksijom i traje nekada i 5 meseci.

 

Psi

 

Kod pasa infekcija može da protekne u 3 oblika:

1.akutni – hemoragični,

2.subakutni – ikterični

3.uremični oblik (Stuttgartska bolest)

Akutno hemoragični oblik: Karakteriše ga  povišena telesna temperatura (39,5 -40° C), drhtavica, uskoro pas počinje povraćati, izraženi su znakovi koji prate dehidraciju, te nastaje kolaps periferne cirkulacije. Za 3-4 dana bolesti na sluznici usne duplje javljaju se erozije i ulceracije pa se iz usta oseća zadah na urin. Takođe se može uočiti ubrzano disanje, brz i nepravilan puls kao i slaba punjenost kapilara. Oštećenje krvnih kapilara i poremećaji u zgrušavanju krvi uzrok su hematemezi, meleni, epistaksi kao i brojnim petehijalnim krvarenjima. Pri kraju bolesni psi postaju depresivni i hipotermični, a uginu pre nego što se razviju oštećenja jetre i bubrega. Krvarenja se mogu naći u plućima i digestivnom traktu.

Ikterus sluzokoža

Subakutni – ikterični oblik: karakteriše se povišenjem telesne temperature, anoreksijom, povraćanjem, prolivom, dehidracijom, pojačanom žeđi i pojavom ikterusa. Nevoljno kretanje i paraspinalna hiperestezija u pasa može biti posledica upalnih procesa u mišićima, meningama ili bubrezima. Na sluznicama se uočava punokrvnost, petehijalna i ekhimotična krvarenja. Česta je pojava kašlja i otežanog disanja praćena konjunktivitisom, rinitisom i tonzilitisom. Progresivno oštećenje bubrega ispoljava  se oligurijom ili anurijom. U pasa koji prežive infekciju, funkcija bubrega se može vratiti u normalu za 2 do 3 nedelje ili se kao posledica oštećenja ispoljava hronična kompenzatorna poliurija. Psi koji se oporave povremeno izlučuju leptospire urinom vrlo dugo vreme, nekoliko meseci pa i više godina nakon infekcije. Ukoliko ne dođe do ozdravljenja, leptospire se nastane u bubrezima i nastaju promene u vidu nefroze, fokalnog diseminovanog nefritisa ili difuznog hroničnog intersticijalnog nefritisa koji progredira u sklerozu bubrega sa posledičnom uremijom i uginućem. Ikterus je puno češća pojava u pasa pri subakutnoj infekciji, a posledica je intrahepatične holestaze zbog upalnih procesa u jetri. U pasa s hroničnim aktivnim hepatitisom i hroničnom fibrozom jetre koji su posljedica leptospiroze uočava se hronična inapetencija, gubitak težine, ascites, žutica ili hepatoencefalopatija.

Uremični oblik (Štutgartska bolest) karakteriše teško oštećenje bubrega koje prati uremija, neprijatan miris iz usta, ulcerozni stomatitis i hemoragični enteritis. Ubrzo nastane uginuće zbog uremične kome.

 

 

Mačke:

 

Kod mačaka znakovi bolesti su blagi ili inaparentni uprkos leptospiremiji i leptospiruriji i izraženim upalnim procesima u jetri i bubrezima.

 

Dijagnoza: 

 

Postavlja se na osnovu epizotioloških podataka (nizijska i vlažna tla koja su alkalna, topla godišnja doba), kliničke slike i laboratorijske dijagnostike. Izolacija i identifikacija uzročnika vrši se na mikroskopu i kulturi, PCR tehnikom i dr. U organima, leptospire mogu da se dokažu imunohemijskim i imunohistohemijskim metodama. Od seroloških testova koriste se ELISA, mikroaglutinacija i aglutinacija-liza. Mikroskopskom aglutinacijom (MA) parnih seruma potvrđuje se postojanje bolesti: Prvi serum se uzima u početku bolesti, a drugi 7 do 10 dana nakon prvog. Potrebno je ustanoviti četverostruko povišenje titra antitela u drugom pretraživanom serumu u odnosu na prvi, što potvrđuje postojanje bolesti.

 

Terapija

 

U ranijim stadijumima bolesti, antibiotska terapija je efikasna i skraćuje tok bolesti što smanjuje obim oštećenja jetre i bubrega. Kod zapuštenih slučajeva terapija je kompleksnija, a lečenje dugotrajno sa neizvesnom prognozom.
Leptospire su osetljive na većinu antibiotika i sulfonamida ali njihova osetljivost je naročito izražena na streptomicin. Životinji bi bilo idealno davati kombinaciju streptomicina i penicilina jer se ova dva antibiotika dobrim delom izlučuju preko bubrega.Takvu terapiju treba sprovoditi sve dok postoji leptospirurija. Međutim, streptomicin možemo davati životinji tek kada se uverimo da je očuvana funkcija bubrega. U terapiji se mogu koristiti i tetraciklini. Svinjama se mogu davati u hrani streptomicin i tetraciklini.
Pored antibiotske terapije potrebna je i simptomatska terapija. Tako usled povraćanja i proliva sa dehidracijom potrebno je nadoknaditi tečnost odgovarajućim elektrolitima. Oliguriju i anuriju saniramo  pomoću osmotskih diuretika i to i.v aplikacijom 10% glukoze ili manitola. U slučaju da to ne pomaže treba dati i/v dopamin (10 μg/kg).

 

Profilaksa

 

Nespecifična profilaksa podrazumeva uklanjanje stajaćih voda iz okoline životinja, saniranje kanalizacionih voda i sprovođenje deratizacije, hranu držati na mestima koja su nedostupna glodarima. Nespecifična profilaksa ne daje zadovoljavajuće rezultate.

 

Imunoprofilaksa:

 

Vakcina protiv leptospiroze goveda i svinja je veoma efikasna. Koriste se inaktivisane vakcine (bakterini) koje su specifične za tip koji izaziva oboljenje. Kod pasa se preporučuje  redovna vakcinacija  koja može da smanji broj kliničkih slučajeva, ali ona neće sprečiti pojavu subkliničke infekcije ili izlučivanje uzročnika putem urina.

 

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

 

Literatura:

 

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

Valčić M., Robertson I., Kulišić Z., Goss S., Specijalna epizootiologija, Compedium bolesti sa liste A i značajnih bolesti sa liste B Međunarodne organizacije za epizootije (OIE-a), Beograd 2004.

 

Izvori sa interneta:

 

http://www.vetnovak.co.yu/vise.asp?clanak=64

http://www.mycity.co.yu/Zivotinjski-svet/Leptospiroza-lat-leptospirosis.html

http://noa.iwannaforum.com/viewtopic.php?t=54

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D0%B5%D0%BF%D1%82%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%B0

http://pathmicro.med.sc.edu/fox/spiro-neisseria.htm

http://nursingcrib.com/case-study/leptospirosis/

http://www.ispub.com/journal/the_internet_journal_of_veterinary_medicine/volume_7_number_2_27/article_printable/acute-leptospirosis-in-dog-a-case-report.html

http://shutterbug.ucsc.edu/sealion/view_photo.php?set_albumName=album144&id=Leptospirosis_kidney

http://open-site.org/viewedit.cgi?cat=&edit_id=68748

http://www.scooponpets.com/petpathogens.html

http://microbewiki.kenyon.edu/index.php/Leptospira

http://www.inta.gov.ar/balcarce/info/documentos/ganaderia/bovinos/sanidad/enf_repro/leptosp2.htm

http://familypetmedicalcenter.com/medical_articles1.htm