Osnovni zadatak veterinarske službe je zaštita zdravlja životinja domaćih i divljih. To se prvenstveno odnosi na zaštitu od zaraznih bolesti koje se masovno pojavljuju i nanose znatne gubitke vlasnicima životinja. Njih treba blagovremeno otkriti, dijagnostikovati, suzbiti i konačno iskoreniti. Većina opasnih zaraznih bolesti su istovremeno i zoonoze tj. bolesti zajedničke životinjama i ljudima. Suzbijanjem ovih bolesti štiti se i zdravlje ljudi. Veterinari vrše pregled životinja za klanje, pregled mesa posle klanja i vode računa da potrošači dobijaju zdravu i higijenski ispravnu namirnicu. Kontrolišu promet životinja i namirnica životinjskog porekla u zemlji i sa inostranstvom. Pored toga, rade na unapređenju stočarstva, poboljšanju rasnog sastava stoke kroz veštačko osemenjavanje i podizanju proizvodnih svojstava domaćih životinja.

Zarazne bolesti

Veterinarska služba anagažovala se posle II Svetskog rata i u rekordnom vremenu iskorenila dve opasne zarazne bolesti konja sakagiju i durinu, koje su se zahvaljujući ratu raširile. Sistematskom tuberkulinizacijom krava, tuberkuloza je svedena na neznatan procenat. Vakcinacijom goveda i ovaca protiv crnog prišta smanjen je broj uginuća od ove zaraze i ona se javlja samo pojedinačno u starim antraksnim distriktima. Vakcinacijom pasa protiv besnila i ono je u jednom periodu bilo iskorenjeno kao urbano besnilo. Bruceloza, koja je nekad harala po Vojvodini i od koje su obolevali i radnici zaposleni u stočarstvu je redovnim pregledom krvi iskorenjena. Ostao je problem svinjske kuge i atipične kuge peradi. Ove zaraze su suzbijane zaštitnim cepljenjem, ali su se stalno pojavljivale u necepljenim dvorištima. Postavili smo sebi zadatak da izvršimo eradikaciju-iskorenjivanje svinjske kuge na teritoriji Srbije.

Suzbijanje nekad i sad

Pre izrade republičkog programa eradikzcije svinjske kuge, pozvali smo prof. H.W.Dunne, vrhunskog stručnjaka za bolesti svinja i koji je sprovodio program eradikacije svinjske kuge u SAD. On je održao na našem Veterinarskom fakultetu predavanje sa slajdovima, a započeo ga je rečima: "Kolege jugoslovenski veterinari, ako želite da pristupite eradikaciji svinjske kuge, treba vam i pojavio se prvi slajd sa dve reči - vlast i novac -, ako nemate te dve stvari nemojte ni počinjati". Mi smo krenuli u eradikaciju svinjske kuge i zahvaljujući angažovanjem službe na svim nivoima, od terenskih veterinara, veterinarske inspekcije, epizootološke službe i dijagnostičkih instituta uspeli smo da Srbiju oslobodimo od virusa svinjske kuge. Tom poduhvatu mnogo je doprinelo i što smo posedovali kvalitetnu vakcinu na bazi kineskog soja virusa, a koju su proizvodili naši Veterinarski zavodi. Svakako, da u tome ne bi uspeli da nismo imali finansijsku podršku od strane Republičkog i Opštinskih fondova zdravstvene zaštite životinja pri nadoknadi štete kod ubijanja svinja u zaraženim dvorištima. Kada smo postali slobodni od svinjske kuge, bilo je u nekoliko navrata prodora virusa iz susednih zemalja, ali su ona brzo likvidirana u graničnim opštinama.
U vreme dok sam obavljao dužnost odgovornog epizotologa za Republiku bilo je i nekoliko prodora slinavke i šapa iz susednih zemalja. Uvek je zaraza bila na vreme otkrivena i sprovođenjem mera blokade, ubijanja obolelih grla i vakcinacijom ugroženih, efikasno suzbijena. Tako smo u periodu od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka imali veoma povoljnu epizotološku situaciju, kada je Srbija bila slobodna od svinjske kuge, besnila, bruceloze, a i druge zaraze su bile svedene na neznatan broj oboljenja.
Danas kada uzmem novine u ruke ne mogu da verujem. Ne prođe dan da nije objavljena vest da je ustanovljena svinjska kuga, besnilo, bruceloza, nađen mrtav labud ili od trihineloze oboleli ljudi. Ptičiji grip ili avijarna influenca, ranije poznata kao klasična kokošija kuga, nije nova bolest. Opisao je još 1889.g. Perroncito u Italiji, ali je dobila nove karakteristike. U vidu soja virusa H5N1 pojavljuje se kao panzootija na tri kontinenta. Registrovano je prenošenje ovog soja virusa i na ljude, tako da je do sada u svetu od ptičije gripe umrlo oko 90 osoba. Zahvaćene su zemlje jugo-istočne Azije, zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, zemlje Evrope i Afrike. Ovo oboljenje nije mimoišlo ni našu zemlju, ali je bolest za sada ustanovljena samo kod divljih ptica. Ako bi prešla na domaću živinu morali bi pored ubijanja da razmislimo i o primeni vakcinacije.
Nemački proizvođači vakcina se hvale, da imaju na lageru sve tipove vakcina avijarne influence na bazi mrtvih vakcina, samo čekaju zeleno svetlo EU, da bi je primenili. Holanđani su već otpočeli sa vakcinacijom, a delimično i Francuzi. U međuvremenu Kinezi su napravili naučni prodor i proizveli bivalentnu živu vakcinu protiv gripe ptica i atipične kuge peradi. Vakcina ima prednost što brže stvara dugotrajniji imunitet i može se aplikovati pored šprica i prskanjem i preko vode za piće. Kinezi su živo zainteresovani za zaštitu svoje živine, jer raspolažu sa 14 milijardi grla, ili 20% svetske populacije živine. Masovnom vakcinacijom živine sprečavaju se ekonomske štete, zaustavlja se dalje razmnožavanje virusa u prirodi koja može dovesti do njegove mutacije i ugrožavanja zdravlja ljudi.
Istovremeno sa objavljivanjem vesti o nađenim mrtvim pticama nalaze se vesti i o pojavi besnila. Industrijalizacijom i urbanizacijom u Evropi uništeni su prirodni neprijatelji lisica, koji su vodili računa o njihovoj brojnosti. Uz druge pogodnosti koje im je pružio čovek, one su se enormno namnožile. Ukoliko se neka populacija namnoži, tada kontakti između jedinki te vrste postaju češći, pa dolazi do pojava bolesti karakterističnih za tu vrstu. Pošto je u pitanju mesojed, došlo je do pojave besnila. O merama borbe protiv silvatičnog besnila bilo je detaljno izneto u ZOV-u br.562 od 3. februara o.g. Tada nije bilo govora o zaštiti ljudi od besnila, jer je to zadatak zdravstvene službe. Iznenadila me je vest u novinama da je vojnika iz kasarne u Surčinu ugrizao pas, a da je mlad veterinar koji je posle toga pregledao psa, našao da je pas zdrav. Veterinaru mora biti poznato da se virus besnila pojavljuje u slini psa pre pojave kliničkih simptoma besnila, ali ne više od 15 dana. Tako je veterinarska služba uvek zahtevala, da pas koji je naneo povredu mora biti vezan ili zatvoren 15 dana i pregledan svakih pet dana. Tek ako je pas bio zdrav posle trećeg pregleda izdavala se potvrda, da ni u momentu nanošenja povrede nije mogao imati virusa u svojoj slini.
Često se pojavljuju vesti da je na pojedinim mestima ustanovljena svinjska kuga i da se pijace zatvaraju šest nedelja. Eradikacija svinjske kuge je postignuta uz neznatna finansijska sredstava, a sada za njeno suzbijanje treba mnogo više para. Nekada je bruceloza bila prisutna u svim mestima u Vojvodini, kako u dvorištima individualnih proizvođača, tako i na društvenim farmama. Neke velike farme su morale po dva i tri puta da likvidiraju cele zapate i počinju ispočetka. Bilo je i prenošenja bruceloze na radnike zaposlene na farmama. Redovnim pregledom svih životinja na farmama, kao i životinja individualnih proizvođača, gde je došlo do kliničkog ispoljavanja bruceloze, ova bolest je suzbijena i Srbija je godinama bila slobodna od bruceloze. Samo uz malo sistematskog rada i angažovanjem stručnjaka na svim nivoima, ovo se može ponovo postići.
Novine često objavljuju da je dvadesetak ili više osoba smešteno u bolnicu zbog oboljenja od trihineloze. Radilo se obično o nesavesnom radu pojedinih mesara ili o pregledu mesa od strane nestručnih i neovlašćenih. Tako bi više pažnje trebalo posvetiti nadriveterinarstvu, jer ono ruši ugled službe.

Neophodne aktivnosti

Razloga što je došlo do pojave zaraznih bolesti koje su bile iskorenjene ima više. Možda mladi kadrovi nisu dovoljno pripremljeni da se bave ovom problematikom, ili organizacija službe nije odgovarajuća? Da li je na to stanje uticala poroznost naših granica u ratnim uslovima ili je to sve posledica višegodišnjih sankcija i izolacije naše zemlje? Da li je u pitanju nedostatak finansijskih sredstava za borbu protiv zaraznih bolesti, ili nešto drugo? Mislim, da bi odgovor na ova pitanja trebalo da daju naši eminentni stručnjaci. Inicijativu za izlazak iz ovako nezavidne situacije, koja preti da nas Evropa počne izbegavati su Veterinarski instituti. I sami instituti su zadnjih godina u velikom zaostajanju u odnosu na slične institucije u svetu. Uvek sam tvrdio, da država može sagraditi odgovarajuću zgradu za institut. Može da uveze savremenu opremu, ali čovek, što je najvažnije, koji treba da koristi tu opremu, ne može da se stvori preko noći. Za stvaranje stručnjaka potrebno je primiti mlade ljude, koji bi posle najmanje pet godina rada u domaćim ustanovama, bili poslati da rade nekoliko meseci u laboratorijama razvijenih zemalja, gde bi bili osposobljeni za primenu savremenih dijagnostičkih metoda. Stručnjake treba obavezati da aktivno učestvuju u radu međunarodnih simpozijuma, gde bi referisali o svojim rezultatima i bili upoznati sa rezultatima iz drugih zemalja.

Sve ovo izneto je rezultat razmišljanja jednog veterinara penzionera, koji je u mladosti radio sve poslove terenske veterinarske službe. Posle specijalizacije iz oblasti mikrobiologije osnovao Dijagnostički institut, zatim 20 godina radio u Veterinarskom naučnom institutu u Beogradu na poslovima odgovornog epizotologa za Republiku, rukovodioca Centralne laboratorije i generalnog direktora Instituta.
Ovim ne želim da namećem neka rešenja, ali ako nešto iz ovog bogatog iskustva nekom može biti od koristi, cilj ovog pisanja je postignut.

SITNE ŽIVOTINJE

Moram izneti još jedan problem koji do sada nije rešavan. Reč je o pružanju zdravstvene zaštite sitnim životinjama - kućnim ljubimcima, prvenstveno kanarincima, papagajima, golubovima, rasnoj živini i kunićima. Malo je veterinara koji žele da se bave ovom praksom. Vlasnici ovih životinja su prepušteni da sami postavljaju dijagnozu i preduzimaju lečenje. Lekovi koji se javljaju u trgovini su u pakovanju za velike životinje ili za ljude. Tako se događa da pored pogrešne dijagnoze, životinje dobiju i višestruko veće doze lekova, koje deluju toksično. Ako se obrate laboratoriji, tada i najjednostavniji pregled staje više nego što je vrednost životinje. Moralna obaveza veterinara je da pruži zdravstvenu zaštitu i ovim životinjama.

dr Dimitrije Palić

Tekst uz dozvolu preuzet iz časopisa "Zov"

Vojna veterinarska služba je imala izuzetan značaj u preventivi, lečenju, suzbijanju infektivnih bolesti i održavanju borbene gotovost, kao i kontroli životinja za klanje i namirnica životinjskog porekla. U to vreme konji i volovi su bili nezamenjivi za jahanje, prevoz i prenos. Konjica je bila jedan od elitnih rodova vojske u svim armijama.

Osnovni propisi, koji su donošeni kako bi obezbedili razvoj i dejstvovanje vojske bili su Pravila o sprečavanju stočnih zaraza od 3. 6. 1908., a u balkanskim i prvom svetskom ratu su: uredba O službi u pozadini vojske od 31. 10. 1908., u kojoj se nekoliko članova odnose na rad sanitetske službe, dok o veterinarskoj nema ni reči, i Ratna služba od 26.3. 1911.
Po Zakonu o ustrojstvu vojske od 27. 1. 1901. glavni rodovi vojske su: pešadija, konjica, artiljerija i inžinjerija, a u pomoćne između ostalih je i sanitetska.
U članu 45 sanitetska struka se deli na tri grane: vojno lekarsku, veterinarsku i apotekarsku. Na veterinarsku struku se odnose članovi 52 – 59.
Ovim zakonom marveni lekar i marveni lekarski pomoćnik dobijaju zvanje veterinar i veterinarski pomoćnik,a marveno lekarska grana se naziva veterinarska grana, a nazivi „marveni bolničar“ i „marvena bolnica“ ostaju u upotrebi sve do aprila 1941.
Član 52. govori da u veterinarsku granu spadaju: veterinari, veterinarski pomoćnici, potkivači i marveni bolničari.
Veterinar može biti samo onaj ko je završio višu veterinarsku školu u inostranstvu a priznata je našim građanskim sanitetskim zakonom. Podeljeni su u više veterinare, samo jedna klasa koja odgovara činu majora, i niže veterinare u četiri klase:
I klasa odgovara činu kapetana I klase
II klasa odgovara činu kapetana II klase
III klasa odgovara činu poručnika
IV klasa odgovara činu potporučnika
Plata im je bila sa svim dodacima kao što su je imali i oficiri. Za unapređenje u višu klasu bilo je potrebno služiti tri godine za II i III klasu, za I da je služio u II klasi dve godine, a za višeg da je u I klasi služio pet godina i da ima dobre ocene.
U članu 53. se govori o tome da veterinarski pomoćnik može biti onaj koji je završio sa uspehom našu vojnu veterinarsku školu (ustrojena Uredbom vojnog ministra 20. 4. 1901.) ili sličnu u inostranstvu. Podeljeni su u dve klase:
I klasa sa platom od 1600 dinara i
II klasa sa platom od 1400 dinara i pravom na dobijanje 15 kubika drva godišnje.
Uslov za napredovanje u I klasu je da je služio u II klasi pet godina i da je imao dobre ocene
Članom 54. veterinari i veterinarski pomoćnici su svrstani u činovnike i postavljani su ukazom Kralja na predlog vojnog ministra.
Potkivački kadar se školovao u vojnoj potkivačkoj školi koja je ustrojena 17.4.1901. Po zvanju su svrstavani kao stariji i mlađi majstori i kalfe i imali su podoficirske činove.
U Balkanske ratove veterinarska služba je ušla nedovoljno pripremljena kako brojem stručnog kadra tako i u materijalnom pogledu.
Vojnih veterinara je bilo 24. i 9. veterinarskih pomoćnika, a mobilisana je i kompletna građanska veterinarska služba od 43. Marvena lekara.
Vojna veterinarska služba se, u novim oblastima, susretala sa velikim brojem infektivnih bolesti od kojih je sakagija nanosila najveće gubitke.
Po završetku ratova Srbija je izašla teritorijalno uvećana pa su u novim oblastima formirane srpske divizijske oblasti sa stalnim marvenim bolnicama:
Bitoljska u Bitolju u kojoj je upravnik bio niži veterinar I klase Milan Cvetković.
Bregalnička u Štipu, upravnik niži veterinar III klase Milan Ilić.
Vardarska u Skoplju, upravnik viši veterinar Dragutin Novaček a na službi niži veterinar I klase Milutin Matović.
Kosovska u Prištini za garnizon prištevski kontraktualni veterinar IV klase Maksimilijan Markštajn.
Ibarska u Raškoj (ukinuta 1920.)
U balkanskim ratovima srpska vojska imala je 57718 konja i 42611 volova.
U prvi svetski rat veterinarska služba Srbije je ušla sa skoro istim brojem veterinara, opremom i materijalnim sredstvima, ali sa znatno većim brojem životinja – po Đorđu Bogdanoviću u septembru 1914, konja je bilo 75400 a volova 75800.
Do odstupanja preko Albanije i Crne Gore sve intervencije su obavljane u jedinicama, a teži slučajevi su slati u pokretne marvene bolnice divizija ili u stalne marvene bolnice upozadini.
Nedostatak hrane za životinje, lekova i veterinarskog materijala za potrebe marvenih bolnica , pojava infektivnih bolesti, zoonoza, sakagija antraks i šuga, i razne povrede dovodilo je do velikih gubitaka.
Stanje se pogoršalo još više prilikom prelaska surovih albanskih gudura i vrleti i dolaskom na jadransku obalu.
Francuske misije su raspolagale konjima koji su imali samare što je omogućavalo lakši prelaz.
Odstupanje srpske vojske prema jadranskoj obali odvijao se u tri pravca i to preko Crne Gore prema Skadru i preko Albanije prema Lješu i Draču.
U Skadru i okolini krajem decembra 1915. bilo je blizu 50000 vojnika i oko 10000 grla konja i volova. Ljudi i životinje su bili iscrpljeni, izgladneli, bolesni, prehlađeni. Trebalo je po direktivama saveznika prevaliti još put do Valone i Medove da bi došlo do prebacivanja brodovima na Krf. Taj put dug oko 240 kilometara imao je svega 40 kilometara puta, a ostali deo vodio je preko ritova i močvara.
Veliki broj životinja je masovno uginjavao od gladi, jer saveznici nisu obezbedili hranu za njih pa su jele pesak što je dovodilo do teških poremećaja digestivnog sistema – peščane kolike.
Pored nedostatka hrane za tako velik broj životinja ostavljena su samo dva veterinara koji su vodili brigu o njima, a ostalih 55 veterinara i 9 veterinarskih pomoćnika prebačeni su na Krf. U uslovima kada je bilo nemoguće pružiti stručnu pomoć povređenim i bolesnim životinjama, kada nedostaje hrana, lekovi, i druga sredstva za lečenje bolesti, a posebno šuge, zatražena je pomoć od vrhovne komande koja je poslala nazad pet veterinara.
Pored toga što je broj stručnjaka povećan konji su uginjavali od gladi , iznemoglosti, teških povreda grebena i šuge.
U cilju prebacivanja konja na Krf saveznici su formirali „savezničku komisiju veterinara“ da izvrši trijažu životinja.
Manji delovi nekih jedinica je ostavljen u selu Driziša na reci Vojuša sa zadatkom da hrane stoku. Konjičkoj diviziji koja se takođe nalazila na reci Vojuša, imala je 1500 vojnika i 16500 konja, stopiran je svaki pokret od strane saveznika još 19. 1. 1916. tako da se prebacivanje na Krf obavljalo do 5. 4. 1916. kada je i komisija napustila Valonu.
Srpska vojska je na teritoriji Albanije izgubila ogroman broj konja i volova, nešto je zaklano, a na Krf je prebačeno tek nešto više od 10000 grla.

Po dolasku na Krf izvršena je reorganizacija vojske i veterinarske službe. Formirane su tri armije koje su u svom sastavu imale po dve divizije, a svaka divizija je imala 4 puka i po jedan puk trećeg poziva, 1 konjički eskadron, 4 artiljerijska diviziona i posebna konjička divizija.
I armija je formirana od moravske i vardarske divizije
II armija od šumadijske i timočke divizije
II armija od dunavske i drinske divizije
Po novom ratnom veterinarskom rasporedu napravljenom 20. 2. 1916. od strane višeg veterinara Milana Mitrovića situacija je sledeća:
VRHOVNA KOMANDA
Šef Milan Mitrović viši veterinar
Na službi Ćirilo J. Petrović niži veterinar I klase
Komandatura stana Kosta Vrbić niži veterinar I klase
Kraljeva garda Rista Petrović veterinarski pomoćnik I klase
Konjička divizija glavni konjički depo Milan Ilić niži veterinar III klase
Poljska marvena bolnica komandir Milutin Matović niži veterinar I klase
Na službi Tanasije Mitrović student i Dimitrije Sinđelić student

KONjIČKI PUKOVI
I konjički puk Arsenije Gavrović niži veterinar IV klase
II konjički puk Maksimilijan Markštajn kontrakt IV klase
III konjički puk Jovan A. Jovanović niži veterinar IV klase
IV konjički puk Aleksandar Lj. Petrović niži veterinar III klase
Konjička artiljerija Milivoje Janković veterinarski pomoćnik I klase i Čedomir Kaljević student
ŠTABOVI ARMIJA
I Armija
Referent Dragutin Novaček viši veterinar
Na službi Maksimilijan Jokl niži veterinar I klase
Artiljerijska municiona kolona Jovan Antić niži veterinar I klase
Artiljerijska profijant kolona Boško Kalajić niži veterinar I klase
II Armija
Referent Vilhem Dijamant viši veterinar
Na službi Vladimir S. Nedeljković niži veterinar I klase
Artiljerijska municiona kolona Svetislav Terzić niži veterinar I klase
Artiljerijska profijant kolona Emil Kratohvil penzioner

III Armija
Referent Milan Cvetković niži veterinar I klase i Milan Mitrović viši veterinar
Na službi dr Ljubomir Mladenović niži veterinar I klase
Artiljerijska municiona kolona Stanimir Nešić niži veterinar II klase
Artiljerijska profijant kolona Andreja Žikić niži veterinar II klase

OPERATIVNA ARMIJA
I Armija
MORAVSKA DIVIZIJA
Poljska marvena bolnica komandir dr Andrija M. Vrbić niži veterinar I klase
Na službi Milorad Nikolić niži veterinar I klase
Divizijska artiljerija Mihajlo Šulc niži veterinar III klase i Milija M. Ivković
Artiljerijska profijant kolona Dragutin Janković veterinarski pomoćnik
VARDARSKA DIVIZIJA
Poljska marvena bolnica komandir Andreja Jovčić niži veterinar II klase
Na službi Mihajlo Simić niži veterinar I klase i Svetomir L. Stanimirović student
Divizijska artiljerija Tanver Kavernijan kontraktualni
Vladimir Damjanović – Andrejev kontraktualni
Artiljerijska profijant kolona Vukašin Ristić veterinarski pomoćnik
II Armija
ŠUMDIJSKA DIVIZIJA
Poljska marvena bolnica komandir Vladimir Mihajlović niži veterinar I klase
Na službi Dragomir K. Marković niži veterinar I klase i Đurđe Janić student
Divizijska artiljerija dr Svetislav Valenta niži veterinar II klase
Velimir Janković niži veterinar III klase
Profijant kolona Toma Ćupić

TIMOČKA DIVIZIJA
Poljska marvena bolnica komandir Vojislav Pavlović niži veterinar II klase
Na službi Milorad Todorović niži veterinar I klase i Jovan A. Pavlović student
Divizijska artiljerija dr Velimir Radojkić i Vid Stančar
Profijant kolona Miroslav Smoudek zarobljenik

III Armija
DUNAVSKA DIVIZIJA
Poljska marvena bolnica komandir dr Dimitrije Marković niži veterinar I klase
Na službi Nastas Đ. Armenulić niži veterinar I klase i Božidar Nikolić student
Divizijska artiljerija Borislav Radojković i Dragoljub M. Stevanović niži veterinar II klase
Profijant kolona Jovan Brandić niži veterinar I klase
DRINSKA DIVIZIJA
Poljska marvena bolnica komandir Radomir Vintrović niži veterinar III klase
Na službi Vladislav Miljković niži veterinar I klase i Milutin F. Gec student
Divizijska artiljerija Dušan Kostić niži veterinar IV klase i Petar Dimitrijević niži veterinar II klase
Profijant kolona Marko Đorđević veterinarski pomoćnik I klase
Iz francuske je trebao da stigne veliki transport konja i mazgi radi popune jedinica a konje koji su već bili na Krfu trebalo je prebaciti u Solun.(vrhovna komanda je donela odluku da se jedinice formiraju u Solunu). Da bi postavljeni ciljevi bili ostvareni, formirana je u Sedesi komisija za prijem konja iz Francuske i druga koja je imala zadatak da izvrši trijažu grla i bolesne da podvrgne lečenju dok ne ozdrave i onda ih prebace u Solun.
Kod svih konja potrebno je bilo izvršiti pregled sluzokože nosa, mandibularnih limfnih čvorova i kože, a potom izmeriti temperaturu i izvršiti konjunktivalnu maleinizaciju. Svaki transport životinja u Solun moralo je da prati stručno osoblje. Da bi sve funkcionisalo kako treba Vrhovna komanda je poslala u Solun Dragutina Novačeka višeg veterinara da izvrši potrebne pripreme. On je sa uspehom organizovao veterinarsku službu, šest logora, pokretne poljske marvene bolnice, kod svake pešadijske i konjičke divizije, a svaka armija je imala svoju bolnicu. Formiran je i depo u kome su lečeni konji od šuge, a snabdevanje jedinica potrebnim lekovima i opremom je bilo iz Soluna
Nova organizacije službe je bila po ugledu na francusku službu. Ovakva organizacija zahtevala je i mnogo veći broj veterinara. Trebalo je voditi računa o 35000 grla koja su se našla na relativno malom prostoru. Opet se javlja problem ishrane tolikog broja životinja. I ako su saveznici obezbedili dovoljno zrnaste hrane, nedostajalo je kabaste hrane, pa su životinje jele pesak što je dovodilo do uginuća usled pojave peščanih kolika.
Rešenje je bilo u ispaši, ali sada je nastao drugi veliki problem što se pojavila piroplazmoza koju su prenosili krpelji. I dalje je bio problem sa sakagijom i šugom.
U ovakvoj situaciji zatražena je pomoć od francuza. Oni počinju da šalju svoje stručnjake u I srpsku armiju (vardarsku diviziju). Došlo je do malih nesporazuma jer je bilo mišljenje da oni pošto neznaju naš jezik i propise mogu biti samo instruktori.U periodu od 6.6.1916. do 20.12.1916. u našoj vojsci je radilo 54 francuskih veterinara.
Problem je bio i u potkivačkom kadru, pa su na molbu generala Petra Bojovića francuzi poslali 12 svojih potkivača.koji su po dolasku u artiljerijsko odeljenje vrhovne komande 2.10.1916. raspoređeni u sve tri armije kako bi obučili naše potkivače.
Vrhovna komanda je krajem februara 1918. odobrila da se u glavnom konjskom depou u Tekili osnuje potkivačka škola. Školovanje je trajalo 4 meseca a kandidati kojih je bilo 50 morali su da budu pismeni i da nisu stariji od 35 godina. I ovde su francuzi pružili materijalnu pomoć. Nastavnici koji su bili određeni za rad u ovoj školi su Milan Ilić veterinar II klase za predmete O sastavu i oblicima kopita, O rezanju rožine na kopitima i O potkivanju zdravih i bolesnih konja; Vid Stančar Opis konja u glavnim potezima i Bolesti i lečenje kopita.
Kurs je bio produžen za mesec dana rešenjem OAT No 11992 od 29.7.1918. Osposobljeno je 42 potkivača koji su trebali u dve grupe da idu na usavršavanje i obuku u francuske radionice. Međutim do toga nije došlo jer je ubrzo došlo do proboja solunskog fronta.
U Vodeni – Edesa- Grčka održan je zbor marveno lekarskog udruženja po odobrenju vrhovne komande od 31 maja do 1 juna a na poziv Milana Mitrovića šefa vojne veterinarske službe i potpredsednika marveno lekarskog udruženja.Zboru su prisustvovali sledeći vojni i građanski veterinari:
Antić Jovan niži veterinar I klase
Armenulić Đ. Nastas niži veterinar I klase
Valenta dr Svetislav niži veterinar II klase
Vintrović Radomir niži veterinar III klase
Vrbić Kosta niži veterinar I klas
Vrvić dr Andrija niži veterinar I klase
Dijamant Vilhem viši veterinar
Dimitrijević A. Petar niži veterinar II klase
Žikić Andreja niži veterinar II klase
Jovanović A. dr Jovan niži veterinar IV klase
Jovanović Milivoje niži veterinar I klase
Jokl Maksimilijan niži veterinar I klase
Kostić Dušan niži veterinar IV klase
Matović dr Milutin niži veterinar I klase
Marković K. Dragomir niži veterinar I klase
Markštajn Maksimilijan vojni marveni lekar
Miljković S. Vladislav niži veterinar I klase
Mladenović dr Ljubomir niži veterinar I klase
Nedeljković S. Vladimir niži veterinar I klase
Nešić Stanimir niži veterinar II klase
Novaček Dragutin viši veterinar
Pavlović Vojislav niži veterinar II klase
Petrović dr Aleksandar niži veterinar III klase
Petrović J. Ćirilo niži veterinar I klase
Radojkić dr Velimir
Simić Mihajlo niži veterinar I klase
Stevanović Dragoljub niži veterinar II klase
Cvetković Milan niži veterinar I klase
Šulc Mihajlo niži veterinar III klase
Na zboru je izabran i veterinarski savet u kome su:
Vrvić dr Andrija, Vrbić Kosta, Miljković Vladislav, Mladenović dr Ljubomir, Pavlović Vojislav, Cvetković Milan i
zamenici
Novaček Dragutin i Petrović dr Aleksandar.
Na predlog Jovana Jovanovića veterinarskom savetu je stavljeno u zadatak da se marveni lekar više ne naziva tako već veterinarski lekar a udruženje da se nazove Udruženje veterinarskih lekara Kraljevine Srbije.
Izloženo je i više stručnih radova:
Dr Andrija Vrvić O afričkoj sakagiji – Lymphagitis epizootica (hronično infektivnoj bolesti jednokopitara za koju je karakteristično gnojno zapaljenje kožnih i potkožnih limfnih sudova i njima odgovarajućih limfnih čvorova. Izazivač je cryptococcus farciminosis) njenom lečenju i suzbijanju i predlogu da to uđe u Zakon o zaštiti od stočnih zaraza.
Milan Cvetković O organizaciji veterinarske službe u cilju suzbijanja stočnih zaraza i drugih bolesti.
Vladislav S. Miljković O piroplazmozi bolesti koju kod konja izazivaju dve babezide koje se razvijaju u različitim vrstama krpelja.
Dr Ljubomir Mladenović O potrebi za nezavisnošću veterinarske struke.
Milan Mitrović Dva aktuelna pitanja – 1) kako će mo da izvršimo demobilizaciju stoke po završetku rata te da se zaraze u zemlji ne rašire; 2) kako će mo najbolje moći našom veterinarskom saradnjom da pripomognemo obnavljanju i unapređenju našeg propalog konjarstva i stočarstva uz zahtev da se po završetku rata zajedničkim snagama (vojne i građanske službe) izvrši maleinisanje konja a eventualno i tuberkulinizacija goveda.
Na zboru je urađen Memorandum u kome je izneto jako loše stanje u veterinarskoj struci zbog veoma velikog gubitka stočnog fonda skoro 90% usled neorganizovanosti, malog broja veterinara, razbacanosti jedinica, nesamostalnosti za brzo i efikasno delovanje, nedostatak lekova, bolnice bez nedovoljno broja stručnjaka i materijala, nedostatak transportnih sredstava što je uticalo na brzinu prevoza bolesnih životinja i odgovarajuću intervenciju, nedostatak laboratorija za brže postavljanja dijagnoze, nedovoljan autoritet veterinara (nisu imali činove a građanski su svrstani u činovnički red) a i materijalna situacija je bila loša. Ovaj Memorandum u kome su iznete želje i potrebe predat je vojnom ministru i ministru privrede
Iskazane želje i potrebe su:
Veterinarna vojna i građanska struka da bude samostalna, nezavisna od drugih struka i da ima svoje zasebno veterinarsko odeljenje pri ministarstvu narodne privrede, odnosno ministarstvu vojnom.
Građanski veterinari da dobiju činove u vojsci.
Da i veterinari sarađuju na stočarstvu ( u cilju nabavke životinja veterinari su nedovoljno angažovani pa i ignorisani što se osvetilo gubitkom velikog broja konja usled pojave sakagije – „ u Americi je nemački agent dr Anton Dikler je vakcinisao, živom kulturom uzročnika sakagije, konje i mazge koji su prodati i transportovani saveznicima. Kada je transport ovih životinja stigao u Evropu nastala je epizootija od koje je stradao veliki broj konja ali i vojnika.
Formirati bakteriološke labaratorije kroz koje bi postepeno prošli svi veterinari kao i potreba da se veterinari upoznaju sa veterinarnim ustanovama naših saveznika na solunskom frontu, kao i marvenim bolnicama, depoima i td.
Spremanje veterinarskog podmlatka – (ratni uslovi su pokazali da oslonac na tuđi kadar nije dao odgovarajuće rezultate pa su se oni vraćali u svoje zemlje. Iz tog razloga sa solunskog fronta u Bern su upućeni sledeći pitomci studenti: Gec F. Milutin, Mitrović Tanasije, Janjić P. Đurđe, Kaljević Čedomir, Nikolić Božidar, Pavlović A. Jovan, Sinđelić J. Dobrosav i Stanimirović L. Svetomir.
Ovom prilikom srpski veterinari su izradili i program budućeg rada koga su izneli u pet tačaka:
Da čuva zdravlje domaće stoke i štiti je od infektivnih i drugih bolesti, a obolelu stoku da leči
Zaštiti domaću stoku od zaraza (Zakon o zaštiti od stočnih zaraza i uređenje veterinarstva)
Za vođenje obaveznog pregleda mesa u zemlji: otvaranje kurseva za pregledanje mesa i bobica i strvodere
Tesna saradnja veterinara sa stručnim stočarima na polju celokupnog stočarstva: utvrđivanje plana za gajenje stočnih rasa u pojedinim krajevima, popravka domaćih rasa odabiranjem priplodnih grla u zemlji i racionalnim gajenjem kao i pogodnim unošenjem priplodnih grla sa strane
Uređenje stočnih tržišta
Da se osnuje veterinarska velika škola (veterinarsko-medicinski fakultet) po ugledu na onaj u Bernu.
Želje i potrebe iznete u Memorandumu su počele da se ostvaruju kada je na osnovu Zakona od 7.12.1918. doneta uredba kojom je u Ministarstvu privrede i voda ustanovljeno odeljenje za veterinarstvo, a ubrzo je isto učinjeno i u Ministarstvu vojnom.
Zatim je ministarski savet doneo odluku 11.juna 1920. da svi veterinari dobiju oficirske činove, da budući vojni veterinari počinju karijeru u činu poručnika a karijeru završavaju u činu pukovnika.
Vojna veterinarska služba postaje samostalna u veterinarskom odeljenju ministarstva vojske i mornarice 1923. izlaskom iz saniteta.
Na osnovu čl. 2,3 i čl.56. tač 2 Uredbe o ustrojstvu Ministarstva Poljoprivrede i voda od 8. jula 1919., a po ukazanoj potrebi u sporazumu sa gospodinom Ministrom Narodnog zdravlja propisan je Pravilnik Vt br. 1759. od 11 februara 1926.god za centralni veterinarski Bakteriološki zavod u Beogradu
-Zakon o suzbijanju i ugušivanju stočnih zaraza objavljen je 14 juna 1928.god
Veterinarski fakultet u Beogradu osnovan je uredbom Ministarstva prosvete P.br.30281/36 od avgusta 1936 god uprkos velikom protivljenju čak i Upravnog odbora jugoslovenskog veterinarskog udruženja sa konstatacijom „.. drugi veterinarski fakultet je apsolutno danas nepotreban Jugoslaviji … on je u svakom pogledu danas štetan“.

*

VETERINARI UČESNICI U PRVOM SVETSKOM RATU

VOJNI VIŠI GRAĐANSKI
Vrvić M. Andrija dr Aleksić Jovan niži veterinar I kl.
Dijamant Š. Vilhelm Antić Jovan niži veterinar I kl.
Kalajić T. Boško Armenulić Đ. Nastas niži veterinar I kl.
Marković dr Dimitrije Brandić J. Jovan niži veterinar I kl.
Matović dr Milutin Vasić A. Jovan
Mitrović M. Milan Dimitrijević A. Petar niži veterinar II kl.
Mihajlović Ž. Vladimir Gec Franc niži veterinar I kl.
Novaček M. Dragutin Đurašković Andrija niži veterinar I kl.
Cvetković K. Milan Žikić M. Andrija niži veterinar II kl.
Ivković M. Milija
NIŽI Ilić Dragomir niži veterinar I kl.
I klase Janković M. Velimir niži veterinar III kl.
Vrbić Kosta Janković J. Milivoje
Jovčić L. Andrija Jokl Maksimilijan niži veterinar I kl.
Janković Danilo Marković K. Dragomir niži veterinar I kl.
Krathovil Emil Miljković S. Vladislav niži veterinar I kl.
Pavlović J. Vojislav Mladenović dr Ljubomir niži veterinar I kl.
Nedeljković S. Vladimir niži veterinar I kl.
II klase Nešić Stanimir niži veterinar II kl.
Valenta dr Svetislav Nikolić Žarko Kitir niži veterinar I kl.
Ilić M. Milan Nikolić Milorad niži veterinar I kl.
Šulc E. Mihajlo Petrović J. Ćirilo niži veterinar I kl.
Šmit Vitold Pavlović Marko niži veterinar I kl.
Rašković Andrija niži veterinar I kl.
III klase Simić Mihajlo niži veterinar I kl.
Vintrović F. Radomir Stančar dr Vid
Gavrović S. Arsenije Stevanović M. Dragoljub niži veterinar II kl.
Jovanović A. Jovan dr Terzić K. Svetislav niži veterinar I kl.
Kostić T. Dušan Todorović M. Milorad niži veterinar I kl.
Markštajn M. Maksimilijan Todorović A. Petar niži veterinar I kl.
Petrović J. Aleksandar Ćupić Đ. Toma
Radojkić dr Velimir
Radojković M. Borislav PITOMCI – STUDENTI
Gec F. Milutin
KONTRAKTUALNI – UGOVORNI Janjić P. Đurđe
Guelfi dr Đino III kl. Kaljević Čedomir
Andrejev Damjanovič Vladimir IV kl. Mitrović Tanasije
Kavernijan Tanver Nikolić Božidar
ZAROBLjENIK Pavlović Jovan
Smoudek Miroslav Petrović Mihajlo
Sinđelić J. Dobrosav
Stanimirović L. Svetomir

VETERINARSKI POMOĆNICI I kl.
Đorđević J. Marko
Janković J. Dragutin
Petrović Rista
Riga Jovan
Ristić Vukašin

NISU PREŽIVELI RAT
Vasić A.Jovan u Nišu 1916
Gec J. Franc I kl. u Valjevu 1915
Ilić Dragomir I kl. 1917
Janković Danilo I kl. u Skadru 3.1. 1916
Nikolić Žarko Kitir I kl. u toku rata
Rašković Andrija I kl. izgubljen u toku rata
Todorović D. Petar I kl. u Solunu 4.4. 1917
Šmit Vitold niži veterinar II kl. u Mladenovcu 27.4.1915

VETERINARSKI POMOĆNICI
Andrejević Ilija
Jovanović Marko I kl. u Valjevu 13.1.1915
Miletić Todor
Milojević Dimitrije I kl. u Valjevu 12.6.1915
Popović Radovan
Riga Jovan I kl. u Draču 7.1.1916
Stojković Milivoje student
Varićak Milan student u Petrovaradinu 12.9.1914

U OTADžBINI SU OSTALI
Aleksa Lj. Popović opštinski veterinar u Beogradu
Tanasije Filipović marveni lekar I klase penzionisan 1913
Osvald Repić u toku povlačenja se razboleo i vratio se nazad
Božidar Dragićević zbog bolesti razrešen vojne obaveze 1915 u glavnom konjskom depou u Dobričevu
Mihajlo J. Buđevac je bio zarobljen od strane bugara i kao zarobljenik radio u Sofiji
Petar Savić se povlačio do Prizrena pa se vraća i od 1915 do 1917 radi u Aleksincu, a krajem godine odlazi u Svilajinac
Avram Petković zarobljen i interniran u Rašku
Manojlo Radovanović kao zarobljenik ostao u Kosovskoj Mitrovici
Antonije Kobliška zarobljen i kao star i bolestan pušten i radio u Paraćinu.

LITERATURA
Jaša Romano Organizacija i razvoj veterinarske službe u srpskoj vojsci (1800 – 1918), 1964, Beograd
Dragoljub Divljanović Društvo veterinara Srbije od osnivanja do današnjih dana (1890 – 1975), Beograd, 1976
Milan Mitrović Naše veterinarstvo,Jugoslovenski veterinarski glasnik br 1, str. 10 – 14, 1933
Dr Dragoljub Divljanović Professeur agrege a ҆ la Faculte de medicine veterinarire de Belgrade, le personnel veterinaire français dans. L҆ armee serbe au front de Salonique pendant la premiere guerre mondiale, Belgrade, 1977
Dragoljub Divljanović Potkivačka škola srpske vojske u Tekili 1918. godine Folia historica medicinae veterinriae god I br. 1-2, Zagreb, 1977
Veterinarski pukovnik JNA Vlastimir Turudić Prilog poznavanju vojnog veterinarstva jugoslavije između dva svetska rata, Beograd 1976, doktorska disertacija
Dr Petar Trumić Zaraze domaćih životinja II specijalni deo, drugo prerađeno i dopunjeno izdanje, Naučna knjiga, Beograd, 1962
Dr Čedomir Simić Protozoe paraziti čoveka i domaćih životinja, naučna knjiga, Beograd,1957
Krunoslav J. Spasić Rad francuske sanitetske vojne misije pri srpskoj vojsci 1914 – 1916. godine prema jednom francuskom izvoru, Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije,1991, /20/ 1 – 2/ 117 – 129
Aleksandar Nedok Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf, Izdanje AMD sistem, Beograd, 2006, str 102 – 104
Državni kalendar Kraljevine Srbije
Radivoje Anđelković Vojna veterinarska služba u prvom svetskom ratu, Ministarstvo odbrane R,S, uprava za vojno zdravstvo, Odeljenje za veterinarstvo, Beograd
Luka Nikolić Srbijo, majko i maćeho, Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“, Čajetina, 2010
Jović R. Pujo B Biološki rat i protivbiološka zaštita,N:I:O:Poslovna politika, Beograd, 1988
Andra Popović,Ratni album 1914 – 1918, monografija, Uredništvo ratnog albuma, Beograd, 1926.

Dr sci vet med Zoran D. Jevtić naučni saradnik
Beograd, Drinčićeva 10/I

 Izvor: http://srpskaistorija.com/

Načelnica veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin izjavila je danas da su meso i hrana bezbedni za upotrebu, jer se sprovode potrebne kontrole.

Čelebićanin je rekla da prilikom uvoza veterinarski inspektori obavljaju pregled već na graničnim prelazima i da rezultati analize pokazuju da li je reč o proizvodu koji ispunjava uslove.

Načelnica veterinarske inspekcije je u Jutarnjem programu TV Pink naglasila da je "zabluda da uvozimo meso kojem je istekao rok ili je pred istekom roka".

Za svako meso obavlja se provera koliko bi mogao da bude rok upotrebe zavisno od uslova zamrzavanja, odnosno temperature na kojoj se zamrzava i na kojoj će se čuvati, objasnila je Čelebićanin.

Čelebićanin je precizirala da je zabranjen uvoz mesa kojem je rok upotrebe kraći od šest meseci. "To znači da, kada ulazi u zemlju, ima još uvek rok upotrebe šest meseci", dodala je Čelebićanin.

Ona je dodala da se meso najčešće uvozi iz Nemačke i Danske i da nije moguće da se pokvareno meso stavi u mesnu prerađevinu, jer su svi prerađivački objekti u Srbiji pod stalnom kontrolom.

Čelebićanin je ukazala da se kod nas događa neusaglašenost, jer se u maloprodajnom lancu pronađe hrana, koja nije pravilno deklarisana, ni pravilno čuvana ili koja je "već pred istekom roka ili je istekao rok".

Deklaracije su pri tom često sa veoma sitnim slovima, zbog čega je ministarstvo donelo novi pravilnik o deklarisanju gde je propisalo veličinu tih slova, dodala je Čelebićanin.

Blic

П Р О Г Р А М

Среда, 05. Новембар 2014. год.

Четвртак, 06. Новембар 2014. год.

Петак, 07 . Новембар 2014. год.

УПУТСТВО УЧЕСНИЦИМА

Симпозијума XVI Епизоотиолошки дани Србије

- Симпозијум ће се одржати у Зрењанину у Хотелу „Војводина“ од 6.до 7. новембра2014. год.

- Сертификато учешћу на Симпозијуму је бодован према Правилнику о стручном усавшавању ВКС. Стручни одбор је прихватио да се ова едукација уврсти у Листу валоризованих програма за обуку ветеринара у 2014.години и учешће на скупу вреднује се са максимално 10 бодова и то на следећи начин:

 По данима :

Први дан (06.11.): 7 бодова

Тематско заседање од 10,30-12,30 - 2 бода

- Округли сто од 13,30-14,30 - 1 бод

- Радионица од 15,00-17,00 - 2 бода

- Радионица од 17,30-19,30 - 2 бода

Други дан (07.11.): 3 бода

- Радионица од 8,30-10,30 - 2 бода

- Слободне теме од 11,00-13,15 - 1 бод

- Сертификат ће бити додељен само учесницима који су уплатили котизацију. Исто важи и за Зборник радова на CD-у и пропагандни материјал.

- Сертификати о учешћу на XVIепизоотиолошким данима Србије се могу подићи на регистрационом пулту у фоајеу хотела, а учесници који не подигну исти, могу Сертификат подићи у просторијама СВД-а након завршетка Симпозијума

- Податке за Сертификат, име, средње слово, презиме, звање и број лиценце доставити на контакте Српског ветеринарског друштва - Е-маил Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или телефон 011 2685 187.

- Котизација по особи износи 3000.00 + ПДВ (3600,00) и пожељно је уплатити као правно лице. За све информације поводом уплате котизације обратити се колегиници Катарини Вуловић, СВД контакти: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или телефон 011 2685 187.

- Уплате котизације, изложбеног простора и рекламе производног програма извршити на жиро рачун Српског ветеринарског друштва 160-17814-81 позив на број 11 (за Секцију за зоонозе), сврха уплате: котизација за 16. Епизоотиолошке дане Србије. Контакт особа Катарина Вуловић: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или телефон 011 2685 187.

- Уплата за заједничку вечеру износи 1000.00 динара и уплаћује се на жиро рачун ресторана Стара Занатлија д.о.о., Слободана Бурсаћа 20, 23000 Зрењанин, број: 330-0000017001849-52 код Credit Agricole Banke, ПИБ:108411313, или у готовини у самом ресторану.

- Пријаву смештаја извршити директно у хотелу „Војводина“,  најкасније до 30. октобра 2014. године. Рецепција Хотела, Тел: 023/ 561-233; Фаx: 23 536-943– назначити за Епизоотиолошке дане, 6-7 нов 2014.

- Ценовник услуга Хотела Војводина

У све цене урачунат је ПДВ и боравишна такса

Пут од Хотела Војводина до ресторана „Стара Занатлија“

Председник Организационог одбора

др Тамаш Петровић с.р