Kupovina veterinarskih stanica u Srbiji, dobrim delom je obavljena novcem od od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje, ali i uzrok kasnijeg raspada veterinarske službe kakva je decenijama postojala. Kako je Srbija preko devastacije veterinarske službe opljačkana za stotine miliona evra, istraživao je Tabloidov novinar u saradnji sa svojim izvorima u državnim institucijama i van njih.
Privatizacija veterinarskih stanica u Srbiji, sprovedena je na potpuno pogrešan način, pa je danas kvalitet veterinarske službe vraćen na nivo od pre Drugog svetskog rata. Ovo je zaključak stručnih lica, izveden iz zastrašujućih činjenica o propadanju ove strateški važne oblasti.
Zarazne bolesti stoke, poput svinjske kuge, kju-groznice, bruceloze i šmalenberga, su postale normalna pojava. Ove bolesti trebalo bi da suzbijaju veterinarske stanice, u saradnji sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede. Ali, tu treba znati da pojava ovakvih bolesti pojedincima donosi veliki profit, pa je to i razlog što Ministarstvo ne uspeva (ili nema nameru) da ih iskoreni.
Od ovakvog stanja profitiraju, sumnja se, neki službenici ministarstva poljoprivrede, i povlašćeni vlasnici veterinarskih stanica. Oni po osnovu „programa mera“ iz budžeta, zarad suzbijanja zaraznih bolesti, izvlače godišnje više od 250 miliona dinara.
Budžetska kontrola koja je nedavno obradila dokumentaciju Ministarstva poljoprivrede Srbije, otkrila je brojne nepravilnosti u ovoj oblasti. Država je finansijski oštećena, ispostavilo se, ali još uvek niko nije u zatvoru.
„Program mera“ je naziv pod kojim ministarsvo za poljoprivredu malim ili velikim poljoprivrednim gazdinstvima može da daje besplatne vakcine za stoku, lekove, spermu bikova za veštačku oplodnju krava.
Sve to do seljaka stiže putem veterinarskih stanica, koje vode evidenciju o broju stoke koju treba vakcinisti u području na kome deluju. Na osnovu dokumentacije stanica, ministarstvo im dostavlja vakcine, vakcine i druga oprema iz programa mera je besplatna, ali se usluge poput veštačke oplodnje, ili vakcinacije naplaćuju. Naplaćuje ih veterinarska stanica.
Na prvi pogled ovo je siguran posao koji garantuje vlasniku stanice monopol na veterinarske usluge na geografskoj lokaciji za koju je nadležan. Informacija o sigurnom poslu koji donosi veliki profit, a iza kojeg stoje država Srbija i Evropska unija, bio je i razlog da se u privatizaciju stanica proteklih godina uključe i oni koje veterina nikada nije zanimala!
Brzo kupi, brzo rasturi, brzo prodaj…
U kupovinu veterinarskih stanica ušao je i novac od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje.
Zapravo i oni čiji kapital nije vukao poreklo iz kriminalnih poslova morali su na aukcijama da se nadmeću sa ovima čiji novac vodi poreklo iz sivih tokova, što je cene dizalo do nerazumnih nivoa. Primera ima dosta. Recimo, Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu, kupio je u maju 2008. godine, Veljko Šćepanović, odnosno njegova majka Vera, i to za 1.086.000 evra. Milion i osamdeset šest hiljada evra koliko je Šćepanović izlicitira je bilo 12,5 puta više od početne cene na toj aukciji.
U nadmetanju je učestvovalo sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu „kupili porodično“ i da će nastaviti tu delatnost. Agencija za privatizaciju kasnije je raskinula ugovor sa njima zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa.
Mediji su tada objavili da je novi vlasnik Veterinarske stanice „Novi Sad“ , na računu zatekao 3,5 miliona dinara, ali da je ubrzo sve spiskano, i da je su od 16 zaposlenih veterinara ostala svega četiri!
Ova porodica kupila je nekoliko veterinarskih stanica u Vojvodini. Na ime Dragana Šćepanovića kupljena je Veterinarska stanica „Sombor“, i taj ugovor Agencija za privatizaciju je raskinula zbog neinvestiranja, neodržavanja kontinuiteta proizvodnje, i nepoštovannja socijalnog programa.
Šćepanovići su kupili i stanice u Srbobranu i Kikindi, kao i Veterinarsku stanicu „Sremska Mitrovica“, za koju su dali 855.000 evra.
Veterinarska stanica u Subotici bila je jedna od najskupljih. Prodata je za 1.511.000 evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaćanja rata sav posao je pao u vodu. Agencija za privatizaciju raskinula je i taj ugovor.
Kada je otišla na doboš, ova stanica je bila skuplja od ostalih koje su bile ponuđene na toj aukciji. Cena je od početnih 37,6 miliona u nadmetanju troje potencijalnih kupaca porasla na 121 milion dinara.
Vlasnica je tada postala Darinka Konstantinović iz Futoga.
Veterinarsku stanicu u Mionici kupilo je za 9,6 miliona dinara fizičko lice, po profesiji hemičar, tada je izjavio da planira da ujedini veterinarske stanice Kolubarskog okruga u holding.
Konzorcijum zaposlenih u Veterinarskoj stanici Kragujevac je na aukciji pobedio klanicu Budućnost iz tog grada, postane vlasnik svog preduzeća za 29 miliona dinara.
Veterinarsku stanicu Ruma kupio je Živko Matijević, a prodajna cena na aukciji dostigla je 55 miliona dinara.
Veterinarsku stanicu Vladimirci kupilo je poljoprivredno preduzeće Gučevo iz Loznice za 23 miliona dinara, a stanicu Veliko Gradište kupio je Slobodan Rajčić, bivši radnik te stanice i vlasnik privatne veterinarske stanice Rajčić.
Stanica u Čačku plaćena je 688.000 evra, u Valjevu – 641.000 evra, a dok su neke otišle za svega 12.000 ili 14.000 evra.
Zlatni posao sa programom mera i monopolom na veterinarskim uslugama na određenom geografskom području ispostaviće se nije tako zlatan, pa su ugovori kasnije uglavnom raskidani, kao što je slučaj sa stanicama „Šid“ i „Bačka Topola“, zbog nepoštovanja socijalnog programa, odnosno neodržavanja kontinuiteta poslovanja.
Ukupno je, od jeseni 2007. do kraja 2009, prodato stotinak veterinarskih stanica u celoj Srbiji, potom je do kraja 2010. godine raskinuto 19 ugovora. Agencija za privatizaciju je kasnije i sama saopštila da je od ukupno 101 prodate stanice, petina privatizacija poništena.
Najbolji primer da veterinaske stanice nisu vredele koliko je izlicitirani su raskidi ugovora stanica u Petrovcu, kupljene za 693.000 evra, Velikoj Plani i Žagubici, kupljenih za 242.000, odnosno 328.000 evra.
Ispostavilo se da Ministarstvo ne odobrava svakome da učestvuje u programu mera i da veterinarska stanica mora prethodno da ispuni uslove koje propisuje Evropska unija.
Drugi veliki problem je i činjenica da kupovinom stanice nikome nije garantovano da se u istoj opštini neće otvoriti i konkurencija, sa namerom da na istoj opštini radi isti posao.
Najveći problem sa kojim su se vlasnici stanica suočili bio je raspad srpskog stočnog fonda.
U poslednjih deset godina fond je smanjen za 250.000 junadi i blizu 400.000 krmača, pa su neke od stanica čak i kada ispune uslove za program mera imale toliko mali obimposla da više nije postojala ekonomska isplativost. Ovo je ujedno i razlog zbog koga bi bilo dobro preispitati odluku o divljoj tržišnoj privatizaciji ovih ustanova.
Lepo je zarađivati na javnim nabavkama
Veterinari su pre privatizacije veterinarskih stanica tražili da se, zbog specifičnosti posla, postave posebni uslovi za prodaju, odnosno da se vodi računa o tome ko ulazi u ovaj posao, da ne bi došlo do „urušavanja struke“.
Javna veterinarska služba je veoma važna za svaku opštinu i svako selo, s obzirom na to da joj je osnovni zadatak briga o životinjama i sprečavanje zaraznih bolesti, poveravanje ovako bitnog posla nekome kome je na prvom mestu profit je veliki rizik za naciju.
Ipak ne posluju sve veterinarske stanice loše, budžetska kontrola ustanovila je veći deo novca iz programa mera upućivan na svega nekolicinu veterinarskih ustanova.
Upoređivanjem podataka o broju vakcina koje su upućivane pojedinim veterinarskim stanicama i broja registrovanih životinja na tim opštinama, ispostavilo se da su dobijale deset puta više vakcina od ukupnog broja životinja.
Ove informacije prosleđene su i službenicima ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tim povodom saslušavano više službenika ministarstva među kojima i načelnica veterinarske inspekcije, Sanja Čelebićanin.
Jedno od objašnjenja koje su dali zaposleni ministarstva je da je u dokumentu pogrešno, umesto hiljadu komada upisana jedna nula više, zbog čega je navodno poslato deset hiljada komada vakcina stanici u Kragujevcu.
Pošto se višak inekcija ne pojvaljuje jednom već više puta, ovakvo objašnjenje ne može da objasni ukupan višak. Čudno je i to da se stočni fond godinama smanjuje a da se novac koji država izdvaja iz budžeta za program mera konstantno uvećava. Sa nekada 60 miliona dinara, za program mera u ovoj godini Uprava za veterinu tražila je 240 miliona dinara. Istraživanjem koje je naš list sproveo došli smo do saznanja da postoje grupe kojima je u interesu da se svinjska kuga i druge bolesti nikada ne istrebe, jer će onda uvek lepo zarađivati na javnim nabavkama inekcija za te bolesti.
Privatizacija veterinarskih stanica, se pokazala kao loš posao, u kojem nije dobro prošla ni država, ni nove gazde, ni radnici.
Država je na gubitku jer je dvadesetak stanica ranije privatizovanih sada ne funkcionalno, ne moguće je za njih naći nove vlasnike. Ispostavilo da vlasništvo nad njima ne donosi dovoljan profit. Sa druge strane ukoliko se država pojavi kao vlasnik i tim stanicama vrati status javnih ustanova one bi mogle da budu u povlašćenom položaju u odnosu na druge privatne veterinarske stanice.
Smanjenje stočnog fonda dovodi do toga da je sve manji obim posla za sve veterinarske stanice, dok su u većini privatizovanih ustanova gazde loše ili nikako sprovele socijalni program. Veliki broj veterinara koji su radili u ovim ustanovama je ostao i bez posla, što je velika sramota za državu.
Nedavno je Petar Matijević tražio da mu država omogući da privatizuje Institut za higijenu i tehnologiju mesa. Srećom država je za sada zauzela stav da institute ne treba privatizovati.
Ranija iskustva sa privatizacijom veterinarskih zavoda govore u prilog tome da je ova odluka ispravna. Šta više u oblasti poljoprivrede većina poduhvata je loše urađena, i kvalitetne fabrike su prodavane ispod cene.
Fabrika ulja u Zrenjaninu je pod sumnjivim okolnostima postala većinsko vlasništvo hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika ulja i proteina Bioprotein iz Obrenovca, koja je jedina proizvodila supstance za zdravu hranu na balkanu procenjena je pre privatizacije na 4,5 miliona dolara. U postupku privatizacije uz amin ministra Aleksandra Vlahovića, fabrika je prodata firmi Bankom, Milana Pešuta iz Republike Srpske za svega 150 hiljada dolara!
Slabo je poznato da se ova kompanija bila partner sa firmom Zekstra, uhapšenog Dragana Đurića prilikom kupovine Veterinarskog zavoda u Zemunu.
Zekstra nije mogla da se pojavi sama na tenderu po što joj je pretežna delatnost bila prodaja garderobe. Đurić i Pešut su formirali konzorcijum njihovih firmi Zekstra i Bioprotein i tako ispunili uslove za tendersko nadmetanje za Veterinarski zavod.
Inače vlasništvo Pešuta nad Bioproteinom je i tada osporavano od strane Narodnog pokreta za borbu protiv korupcije iz Obrenovca. Oni su tvrdili da je aukcija o prodaji poništena 07.04.2003 i da je Pešut protiv Zakonito zagospodario tom fabrikom.
Zaista na aukciji su svi učesnici bili povezani sa firmom Bankom, jedan je radio u toj firmi, drugi je bio dužnik te kompanije, treći ponuđač je bio sam Bankom.
-Ipak intervenisao je lično ministar za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahović i Bankom je postao vlasnik Bioproteina.
Pavlović: „Vučić radi protiv Zakona“
Istražujući po kom Zakonskom aktu su privatizovane veterinarske stanice, i zavodi privatizovana obratili smo se Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za privatizaciju. Oni nam do zaključenja broja nisu odgovorili ništa…
U razgovoru sa bivšim direktorom agencije za privatizaciju Brankom Pavlovićem saznali smo da, on u vreme dok je vodio Agenciju nije želeo da dozvoli privatizaciju veterinarskih stanica, ali ni Veterinarskog zavoda u Zemunu iz razloga, strateško nacionalnog značaja. Pavlović nam je objasnio i da direktne pogodbe koje sklapa Aleksandar Vučić sa šeicima iz emirata o prodaji i najmu poljoprivrednog zemljišta nisu u skladu sa zakonom, baš kao ni direktna pogodba o izgradnji Beograda na vodi.
Pavlović kaže: „…Ja sam se lično zalagao da se ne proda Veterinarski zavod u Zemunu, jer kada nešto privatizujete, to znači da ste ga prepustili volji tržišta. Kada ga privatizujete, vi ste rekli da to ne mora više da postoji. Rekli ste da će tržište o tome odlučivati.
Dakle sutra može biti zatvoren ako se vlasnicima ne isplati da njime upravljaju. Taj model nije dobar za one firme koje imaju strateški značaj. Veterinarski zavod je kao su meni tada stručnjaci veterinari rekli, jako bitan u proizvodnji nekih proizvoda. Rekli su da država ne sme doći u situaciju da te proizvode uvozi…“.
On ističe da je potom tražio i mišljenje resornog ministarstva za privatizaciju veterinarskih zavoda i stanica, da takvo mišljenje nije dobio i da zbog toga veterinarski zavodi i stanice nisu prodavani, dok je on vodio Agenciju.
Na pitanje kako komentariše prodaju bez tendera poljoprivrednih preduzeća šeicima iz Emirata, i način na koji im Aleksandar Vučić obećava da će graditi Beograd na vodi, Pavlović kaže da to nije u skladu sa Zakonom: „…Sve je to suprotno Zakonu, počev od prodaje Sartida Amerikancima direktnim dogovorom. Sve to što sada Vučić obećava Šeicima u suprotnosti je sa Zakonom. Sve čak i direktna pogodba oko prodaje JAT-a nije legalna. Zakon o privatizaciji i Zakon o javnim nabavkama, regulišu tu oblast i jasno se ističe da treba obezbediti više ponuđača. Osim toga čak i da ne postoji niko zainteresovan za izgradnju Beograda na vodi, osim partnera koje Vučić zagovara, postavlja se pitanje da li treba sve tek tako prepustiti u ruke stranaca?“.
Antibiotici u medu
Svega pet odsto meda u Srbiji je prirodnog porekla, pokazuje istraživanje Tabloida.
Nedavno preminuli mladić, koji je umro usred penicilinskog šoka, nakon konzumacije meda, naterao je veterinarsku inspekciju da prvi put posle više godina urade analize meda na prisustvo antibiotika.
Čak i kada nema antibiotika u medu, ne očekujte da med bude zdrav, jer je 95 odsto meda dobijeno veštačkom prehranom pčela.
Veterinarske stanice se gotovo uopšte ne bave zdravljem pčela, pa ih vlasnici samostalno leče antibioticima. To za posledicu ima da konzumenti takvog meda često imaju alergijske reakcije na antibiotike.
Po zakonu inspektori su obavezni da kontrolišu prisustvo antibiotika, ali po zakonu takve analize niko ne radi.
Prema rečima bivšeg inspektora Miodraga Stojšića, najgora situacija je u Beogradu.
-U glavnom gradu, veterinarska inspekcija kontroliše isključivo kvalitet meda, dok se uzorkovanje i ispitivanje na zdravstvenu ispravnost uopšte ne radi, priča on i objašnjava da inspektori kvalitet kontrolišu tako što rade analize na HMF i Dijastazu. Ovakvi testovi se u Evropskoj uniji više ne rade, kaže on.
Stojšić objašnjava da je Evropa shvatila da je HMF u sokovima prisutan i do 1000 miligrama na kilogram, dok ga u mesu ima i 2000 miligrama na kilogram. Potom su radili ispitivanja i shvatili da nije opasan po ljudsko zdravlje, a kako HMF ima daleko manje u medu nego u mesu i sokovima oni su prestali med da kontrolišu tim povodom.
Sa druge strane već nekoliko puta se desilo da kontigente srpskog meda vrate iz EU, zbog prisutnosti antibiotika koje niko ne kontroliše.
-Po našem zakonu dozvoljena je količina 40 miligrama HMF-a u medu.
I pčelari to uglavnomi postižu. Ipak kada med dugo stoji na policama u maloprodaji HMF zna da poraste i preko tog nivoa. Ovo supstanca ostaje daleko ispod 1000 miligrama koliko ga ima u sokovima. Redovno beogradski inspektori, po naređenju Dušana Ljuštine načelnika za Beograd, kontrolišu med na HMF, a nikada na antibiotike, priča Stojšić i kaže da je on do sad uvek predlagao da Ljuština bude smenjen.
Bolje su radili u vreme Tita
Veterinarske stanice i ambulante postojale su već u Kraljevini Jugoslaviji, dok je u vreme Tita mreža raširena tako da su svojim radom pokrivali svaki kutak SFRJ.
U socijalističkom samoupravljanju opštine, a nekada i manje jedinice lokalne uprave, organizoval su rad veterinarskih stanica. Posle raspad SFRJ Srbija je nasledila taj oblik rada ovih ustanova.
Pomoćnik ministra poljoprivrede Žika Kostić je 1992. godine stanice izdvojio iz ingerencije lokalnih samouprava i stavio ih pod republičku kapu. Veterinarske stanice su tada postale javne službe.
Pojedini veterinari koji su u to vreme radili u tim stanicama, odbili su da nastave sa radom, smatrajući da je to napad SPS-a na nezavisnost njihovog rada. Plate i prihodi veterinarskih stanica su u narednom periodu smanjivani, ali ne zbog pogrešnog rada, već iz razloga opšte ekonomske krize i poodmaklog propadanja sela. Ipak ove stanice tada su zadatke iz njihovih oblasti savesno obavljale i nije bilo zaraznih bolesti životinja ni za trećinu koliko ih ima danas.
Posle petog oktobra, stanice su lagano transformisane tako da mogu da budu privatizovane. Opštinske prostorije u kojima su radile i oprema sa kojom su radile smatrani su njihovim vlasništvom, koje je zajedno sa zaposlenima bilo predmet kasnije privatizacije.
Danas je oblast koju bi veterinarske stanice trebalo da regulišu u opštem haosu.
Vuk Stanić / Tabloid