Uzimanje patološkog materijala

Materijal koji se dostavlja u mikrobiološku laboratoriju na pretragu može poticati od zdravih i obolelih životinja, i različitih delova životinja (koža, vuna, dlaka, sluz, urin, crevni sadržaj, placenta, sperma, jaja), brisevi sa različitih predmeta, voda, hrana za životinje, prostirka, namirnice animalnog porekla i dr. Kada se sumnja na neku epizootiju materijal se uzima u početku pojave bolesti, u toku epizootije, a po potrebi i na kraju.

Od živih životinja najčešće se uzimaju krv, brisevi (očni, kožni, genitalni, rektalni, itd), promenjeni delovi kože, urin, mleko, itd.

Za serološku pretragu uzima se krv u sterilne epruvete, veličine 100x15 mm bez antikoagulansa. Pribor za vađenje krvi mora biti sterilan, a samo uzimanje krvi mora biti izvedeno u što je moguće boljim aseptičkim uslovima. Epruveta se napuni krvlju tako da do čepa ostane prazan prostor od 1cm. Naročito je potrebno paziti da se pri stavljanju krvi u epruvetu ne stvaraju mehurići, jer to dovodi do razaranja eritrocita. Posle uzimanja krvi, epruvete se stave na toplo mesto dok se krv ne zgruša, a potom se odmah otpreme u laboratoriju na pretragu.

Uzorak urina je najbolje uzeti kateterom, a promenjene delove kože treba sastrugati oštrim predmetom.

Bris je tanak drveni ili metalni štapić, dužine 18-20cm, obmotan na jednom kraju sa malo vate. Stavlja se u staklenu epruvetu, tako da slobodan kraj štapića izviruje iz zapušača od papirne vate i steriliše se u suvom sterilizatoru. Danas postoje komercijalno pripremljeni sterilni brisevi. Bris se može uzeti sa raznih mesta u organizmu, šupljina i vidljivih sluzokoža, kao i drugih površina. Sa radnih površina bris se uzima pomoću metalnog, sterilnog šablona veličine 10x10 cm. Iz takvog brisa obično se određuje broj mikroorganizama na 1cm² ispitivane površine, čime se utvrđuje stepen njene kontaminacije. Svaki bris posle uzimanja potrebno je što pre zasejati na hranljivu podlogu. Od jedne životinje uzima se jedan do dva brisa, i stavlja u sterilnu epruvetu. U određenim slučajevima sumnje na infektivna oboljenja, bakterijske etiologije, bris se potapa u fiziološki rastvor.

Od životinje koju treba žrtvovati za ispitivanje i uginule životinje, uzimaju se parenhimatozni organi (pluća, jetra, slezina, bubreg i dr), delovi creva sa limfnim čvorovima, itd. Materijal se uzima odmah posle žrtvovanja, odnosno što pre posle uginuća. Ako je leš u poodmaklom stadijumu raspadanja, na laboratorijsku analizu šalje se cevasta kost.

Neseciran leš žrtvovane ili uginule životinje, ili njegovi delovi, zapakuju se u polivinil vreću, stave u kartonsku kutiju sa upijajućim materijalom i šalju u laboratoriju. Parenhimatozni organi pakuju se u polivinil vrećice ili staklene, sterilne posude. Creva se uvek pakuju posebno od parenhimatoznih organa. Epruvete sa uzetim materijalom ili brisevi pakuju se sa stalkom u kartonske ili drvene kutije. Leti se upakovan materijal stavlja u frižider torbu. U svim slučajevima pakovanja i rukovanja materijalom potrebno je voditi računa da se ne širi infektivni agens i da se materijal ne kontaminira.

Uz obeležen materijal dostavlja se propratni akt o njegovom poreklu, sa anamnestičkim podacima, pečatom ustanove, potpisom veterinara i datumom uzimanja materijala.

Materijal se dostavlja u laboratoriju u najkraćem vremenskom roku, najbolje preko kurira, a prema potrebi se može zasejati na licu mesta. Iz materijala pristiglog u laboratoriju, mikroorganizmi se izoluju zasejavanjem na neku od hranljivih podloga odgovarajućim postupkom (prilog 1).

 

Literatura: dr Veselina Radanov Pelagic (sfscentar.com), dr Ronald Griffit, OSNOVI TEHNIKE VETERINARSKE MIKROBIOLOGIJE - radna sveska