Otitis externa

 

Photo

Otitis externa je akutno ili hronično zapaljenje spoljašnjeg ušnog kanala pasa i mačaka sa promenama u vidu eritema (crvenila), edema, povećanog lučenja sebuma ili eksudata i deskvamacije epitela spoljašnjeg ušnog kanala.
Oboljenje se javlja kod 5 do 20% pasa dok se kod mačaka javlja u manjem procentu.

 

Etiologija

 

U nastanku zapaljenja spoljašnjeg ušnog kanala učestvuju predisponirajući, primarni i sekundarni faktori.
Predisponirajući faktori kao što su oblik i građa uha (oborene duge uši), odlakanost i vlažnost ušnog kanala, prekomerna produkcija cerumena, klimatski faktori, neadekvatno i grubo čišćenje ušnog kanala, sistemske bolesti i greške u terapiji povećavaju rizik nastanka upale spoljašnjeg ušnog kanala i u sadejstvu sa primarnim ili sekundarnim faktorima dovode do kliničke manifestacije bolesti. Jedan od razloga zbog kojeg mačke mnogo ređe oboljevaju od pasa jeste što kod mačaka ušna školjka stoji uspravno, a spoljašnji ušni kanal nije odlakan pa je bolja ventilacija uha i drenaža sadržaja iz ušnog kanala. Iz tih razloga, prilikom lečenja životinja potrebno je otkloniti predisponirajuće faktore koji pomažu nastanak otitis externa.
Primarni faktori kao što su paraziti (šugarci, demodeks), alergijske bolesti (atopija, osetljivost na hranu,kontaktni dermatitis), autoimune bolesti, tumori, hipotireoza, poremećaji keratinizacije i prisustvo stranih tela (popino prase) direktno izazivaju upalu spoljašnjeg ušnog kanala. Alergijske bolesti, poremećaji keratinizacije i drugi urođeni ili stečeni poremećaji koji traju čitav život dovode do hroničnog zapaljenja spoljašnjeg ušnog kanala. Neki primarni faktori kao što su paraziti i strana tela mogu da se otkriju pregledom ušnog kanala i njihovim otklanjanjem dolazi do izlečenja.
Sekundarne bakterijske i gljivične infekcije uha, zapaljenje srednjeg uha i patološke promene na koži spoljašnjeg ušnog kanala nastaju pod uticajem predisponirajućih i/ili primarnih faktora. Ovi faktori omogućavaju razvoj oportunističkih infekcija i patoloških promena u ušnom kanalu.
U ušnom kanalu pasa i mačaka nalaze se saprofiti i uslovno patogeni mikroorganizmi koji pod nepovoljnim uslovima mogu dovesti do upale spoljašnjeg ušnog kanala. Kod akutnih upala ušnog kanala najčešće prisutna bakterija je Staphylococcus intermedius koji je inače normalni stanovnik kože pasa dok se kod hroničnih infekcija uha obično izoluju Pseudomonas aeruginosa i Proteus mirabilis. Pseudomonas i proteus se takođe izoluju iz uha životinja koje su dugo bile tretirane antibioticima. U slučaju upale spoljašnjeg ušnog kanala sa prisustvom gram-negativnih bakterija izražen je bol, žućkasti eksudat, a na epitelu ušnog kanala zapažaju se brojne erozije. Kod mačaka, od bakterija se najčešće izoluju Staphylococcus intermedius i Pasteurella multocida.
Kvaščeva gljivica Malassezia pachydermatis nalazi se u spoljašnjem kanalu zdravi pasa i mačaka, a kod upale spoljašnjeg ušnog kanala njen broj je dvostruko uvećan. Ona se prekomerno umnožava najčešće kao komplikacija poremećaja keratinizacije i alergijskih oboljenja kože ili sekundarno nakon dugotrajne primene antibiotika. Kod čistih infekcija sa ovom gljivicom stvara se eksudat boje čokolade koji je neprijatnog mirisa. Iz ušnog kanala se mogu izolovati i druge gljivice ali znatno ređe: Candida, Aspergilus, Sporotrix schenkii, Paecilomyces i dr.

 

Simptomi upale spoljašnjeg ušnog kanala:

 

U početku bolesti izražen je svrab u predelu ušne školjke usled čega se životinja češe po uhu ili trlja uši po podu i trese glavom. Ove promene mogu biti jednostrane ili obostrane. Kod težih upala životinjama je nakrivljena glava na stranu obolelog uha.U kasnijoj fazi bolesti iz ušnog kanala se cedi ceruminozni , sukrvičavi ili gnojni eksudat koji je neprijatnog mirisa. Ušna školjka je edematozna, zacrvenjena (eritematozna) i prisutan je bol naročito na dodir. Usled češanja nastaje piotraumatski dermatitis i hematom sa lateralne strane ušne školjke. Ako se eritem javi na konkavnoj površini ušne školjke , a konveksna strana izgleda normalno obično se radi o atopiji ili ređe nutritivnoj aleriji.
Hronična upala dovodi do progresivnih patoloških promena na koži spoljašnjeg ušnog kanala u vidu hiperkeratoze i hiperplazije epidermisa, fibroze i edema dermisa, atrofije lojnih žlezda i uvećanja i povećane aktivnosti ceruminoznih žlezda. Usled ovih promena sužava se lumen ušnog kanala i formiraju se kožni nabori čime je onemogućena drenaža sadržaja , čišćenje uha i lokalna aplikacija lekova. Sekrecija se povećava i pojačava se stvaranje keratinskog debrisa što još više pospešuje razvoj mikroorganizama u ušnom kanalu i nastanak novih zapaljenja što čini jedan zatvoreni krug. U nekim slučajevima može doći do poremećaja sluha (gluvoće) i ravnoteže što predstavlja značajnu manu.

 

Otitis media (upala srednjeg uha)

 

Upala srednjeg uha pasa i mačaka nastaje širenjem infekcije iz spoljašnjeg ušnog kanala, Eustahijeve tube ili hematogeno. Najčešći uzročnici upale srednjeg uha su bakterije Staphylococcus sp., Pseudomonas aeruginosa, Proteus mirablis i Escherichia coli. Kod hronične upale spoljašnjeg ušnog kanala sa otorejom (sekret iz uha) može doći do ulceroznog zapaljenja bubne opne, a u 50% pasa proces se širi na srednje uho i dolazi do perforacije bubne opne. U nekim slučajevima bubna opna može ostati čitava ali zbog upale dolazi do njenog istezanja i invaginacije u srednje uho i tada nastaje lažni otitis media. Eksudat koji se nalazi u upaljenom srednjem uhu teško ili nikako ne može da se odstrani, a sadrži proinflamatorne toksine i predstavlja podlogu za razvoj bakterija koje dovode do reinfekcije spoljašnjeg uha.

 

Dijagnoza

 

Dijagnoza bolesti postavlja se na osnovu istorije bolesti, pregleda uha otoskopom, specijalnim citološkim pregledom ušnog sekreta i izolacijom uzročnika na hranljivim podlogama.
Detaljnim pregledom uha pomoću otoskopa, vidi se ceo ušni kanal do bubne opne, zapažaju se promene na ziduušnog kanala, otkriva se prisustvo sadržaja ili stranog tela itd. Iako otoskopski pregled može da navede na sumnju o uzročniku upale, najbolje je uraditi bris uha, utvrditi uzročnika i uraditi antibiogram da bi se odredilo koji antibiotic najbolje deluje na uzročnika. Bris je naročito značajno uzeti kod dugotrajnih hroničnih slučajeva ge postoji mogućnost mešane infekcije. Bris se uzima pre nego što se počne sa bilo kakvom terapijom. Nakon uzimanja brisa može se pristupiti terapiji uha, koja se do dobijanja laboratorijskog nalaza, svodi na evakuaciju patološkog sadržaja iz ušnog kanala, ispiranjem uha specijalnim rastvorima – cerumenoliticima (carbamide peroxide ili dioctyl sodium sulfosuccinate), a nikako, kako to većina vlasnika radi sa 3% hidrogenom.

 

Terapija

 

Terapija upale spoljašnjeg ušnog kanala prvenstveno se sastoji u otklanjanju predisponirajućih i primarnih faktora koji su doveli do oboljenja. U praksi se često pogrešno pristupa lečenju zbog nepoznavanja patogeneze bolesti što dovodi do recidiva i hroničnog toka bolesti sa značajnim posledicama. Osnova za uspešno lečenje upale spoljašnjeg ušnog kanala i srednjeg uha jeste prepoznavanje, eliminisanje ili kontrolisanje primarnih faktora (atopija, nutritivna alergija, poremećaji keratinizacije, parazitska infestacija) koji su doveli do nastanka oboljenja.
Bakterije i gljivice vezane za patološki proces u ušnom kanalu su oportunistički mikroorganizmi i nikada nisu primarni uzrok u nastanku oboljenja tako da se antimikrobnim tretmanom ne leči osnovni uzrok koji je doveo do oboljenja već samo posledice. Suzbijanjem bakterija i gljivica dolazi do poboljšanja ali ne i do trajnog izlečenja bolesnog procesa.
Pre tretmana bilo kojim sredstvima za lečenje upale spoljašnjeg ušnog kanala potrebno je odstraniti nečistoću, debris i dlake iz ušnog kanala. Dlake iz ušnog kanala ne treba čupati jer se time stvaraju lezije koje mogu biti podloga za razvoj mikroorganizama. Ušni kanal treba da bude suv pre aplikacije lekova.
Klasičan pristup upali spoljašnjeg uha svodi se na čišćenje uha najčešće vatom i hidrogenom, bornom kiselinom, hlorheksidinom ili povidon jodom, a zatim na ukapavanje tokom nekoliko narednih dana kapi za uši koje sadrže kombinaciju antibiotika i kortikosteroida (smanjuju eksudaciju, bol, otekline, žlezdanu sekreciju i smanjuju rizik od nastanka bakterijske infekcije). Kod životinja kod kojih je prisutan bol, za pravilno čišćenje ušne školjke potrebna je anestezija. Ispiranje uha 3% hidrogenom sprovodi se samo kod gnojnih upala i to jednom ili maksimalno dva puta jer se u suprotnom mogu javiti neželjeni efekti. Kod blažih upala, ili upala u početnom stadijumu, bez ili sa neznatnom količinim sekreta, uho se ne ispira ili se ispere jedanput, a dalja terapija se svodi na lokalno ukapavanje kapljica u uho. Antibiotski tretman se sprovodi po potrebi lokalno ili sistemski. Kod ozbiljnih upala (hronične upale,upala srednjeg uha i dr.) pored lokalne, sprovodi se i sistematska terapija antibioticima na osnovu rezultata antibiograma. Neuspeh terapije antibioticima zbog pogrešno izabranog antibiotika može dovesti do razvoja hroničnog toka. Pseudomonas aeruginosa je uzročnik koji stvara probleme u terapiji zbog razvoja rezistencije na uobičajene antibiotike.
Trajanje tretmana varira u zavisnosti o pojedinom slučaju ali treba nastaviti sve dok slučaj ne bude rešen. U većini akutnih slučajeva terapija traje 2 do 4 nedelje dok kod hroničnih slučajeva može trajati mesecima. Voditi računa da upala uha može biti i gljivična, a ne samo bakterijska, u kom slučaju se koriste sredstva protiv mikoza (Klotrimazol na primer) ili antimikotini i antibiotici ukoliko se radi o kombinovanoj infekciji.
Bez obzira na vrstu upale, pas mora biti pod stalnim nadzorom veterinara kako bi se redovno pratio tok bolesti i imao uvid u stanje ušnog kanala. Nakon procene stručnjaka, po završetku terapije, poželjno je ponovo uraditi kontrolni bris i uveriti se o uspešnosti terapije, jer kako smo naglasili, svako površno, neadekvatno i nedovoljno lečenje, vodi ka hroničnom toku bolesti sa sve manjim šansama za potpuno izlečenje i sa čestim recidivima bolesti. Kod takvih stanja često se dolazi u situaciju kada više konzervativna terapija zbog propadanja tkiva i gubitka reparacione sposobnosti ušnog kanala sa propadanjem bubne opne ne daje nikakve rezultate. Tada se kao jedina mogućnost, a u cilju prevencije nastanka upale srednjeg uha pa i moždanih ovojnica, pristupa hirurškom odstranjivanju celog ušnog kanala, bubne opne, srednjeg i unutrašnjeg uha.
Preventiva upale spoljašnjeg ušnog kanala, mogla bi da se svede na jedno do dva mesečna ispiranja ušiju cerumenoliticima, naročito kod pasa čiji je ušni kanal obrastao dlakama i čije su uši spuštene. Prilikom kupanja životinja voditi računa da u ušni kanal ne ulazi voda i da ne dođe do vlaženja ušnog kanala. Šišanjem dlaka koje se nalaze u ušnom kanalu poboljšava se ventilacija i smanjuje se vlažnost u ušnom kanalu ali se šišanje ne sprovodi rutinski (ako dlake nisu uzrok problema) jer nakon šišanja mogu nastati upalne reakcije.

 

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

 

Izvori:

 

http://www.merckvetmanual.com/mvm/index.jsp

http://www.pet-centar.rs/content/view/4278/70/

http://www.ljubimci-forum.com/index.php?PHPSESSID=0971a9f22a8f8b9d2708cdc5a69e749f&topic=40941.15;wap2

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0350-24570502117P