Beli proliv pilića

(Pullorum disease)

Pulorum bolest ili beli proliv pilića je zarazna septikemična bolest, akutnog toka u prvom redu kokošaka i ćuraka, a podložne su i druge vrste kao fazani, prepelice, patke, morke i paunovi. Uzročnik pulorum bolesti je bakterija Salmonellae Pullorum koja izaziva beli proliv po čemu je bolest i dobila ime. Uzročnik je  visoko adaptirane na domaćina, i retko izazivaju značajne probleme kod drugih vrsta sem kokošaka, ćuraka i fazana.

 

Etiologija

Salmonellae Pullorum je bakterija koja uzrokuje bolest beli proliv pilića. Salmonelae Pullorum su bakterije iz familije Enterobacteriaceae i veoma su adaptirane na domaćina. Radi se o serogrupi D po Kauffmann-White šemi.Većina sojeva Salmonellae Gallinarum i Salmonellae Pullorum su vrlo slični na nivou hromozoma. Štaviše, Salmonelae Enteritidis, takođe iz serogrupe D, smatra se vrlo bliskom sa Salmonelae Gallinarum i Salmonelae Pullorum, na osnovu multilokus enzim elektroforeze. Salmonelae Pullorum su po  Gramu negativno obojene bakterije, nesporogene, nepokretne i fakultativno anaerobne. Oblika su tankih cevi, 1,0-2,5μm dužine i 0,3-1,5μm širine. Bakterije se smatraju nepokretnim, iako je odskora indukovana pokretljivost i flagelacija na čvrstim podlogama.

Salmonelae Pullorum bakterije  rastu na goveđem agaru ili bujonu i drugim hranljivim podlogama. Bakterije su aerobne i fakultativno anaerobne i najbolje rastu na 37˚C. Rastu na selektivnim obogaćenim podogama, selenit F i tetrationat bujon, bizmut sulfitni i BG agar. Salmonelae pullorum ne raste na određenim selektivnim podlogama npr. BGA ili SS agar, ali zadovoljavajuć rast je na bizmut sulfitnom i McConkey agaru.

Kolonije Salmonelae Gallinarum i Salmonelae Pullorum su male, diskretne, nežne plavosive ili sivkasto bele, svetlucave kolonije, homogene i celom dužinom rastu na mesnom ili mesnom nalivenom agaru (pH 7,0-7,2). Većina kolonija ostaju male, 1mm ili manje, ali izolovane kolonije mogu biti prečnika 3-4mm i više. Povremeno se javljaju sojevi sa morfološkim abnormalnostima. Dodavanje želatina uslovljava rast na površini u vidu sivkasto belih končastih kolonija i bez likvefakcije. U bujonu rastu gusto sa teškim flokulentnim sedimentom.

Salmonelae Pullorum fermentišu arabinozu, dekstrozu, galaktozu, manitol, manozu, ramnozu i ksilozu, i stvaraju kiselinu sa ili bez gasa. Ne fermentišu laktozu, saharozu i salicin. Važna biohemijska razlika između Salmonelae Gallinarum i Salmonelae Pullorum  jeste da Salmonelae Gallinarum fermentiše dulcitol, a Salmonelae Pullorum ne. Salmonelae Pullorum samo ponekad fermentiše maltozu. Glavna razlika je da Salmonelae Pullorum brzo dekarboksiliše ornitin, a Salmonelae Gallinarum ne. Pored toga Salmonelae Gallinarum koristi citrat, D-sorbitol, L-fukozu, D-tartarat i cistein hidrohlorid želatin. Neke od ovih razlika korisne su u diferencijaciji ove dve bakterije. Međutim, povremeno se uočavaju variranja nekih osobina sojeva, posebno u stvaranju gasa.

Druge tehnike, ribotipizacija i PCR koriste se i važne su za identifikaciju i Salmonelae Gallinarum i Salmonelae Pullorum. Tipizacija se koristi u epidemiološkim studijama primenom RAPD (random amplification of polimorphic deoxyribonucleic acid), profilisanja plazmida, fagotipizacije i kloniranjem fragmenata hromozoma.

Neke Salmonelae koje su posebno adaptirane na određene domaćine, kao što je to slučaj sa Salmonellae Pullorum, rastu veoma sporo na selektivnim podlogama, tako da se vreme njihove inkubacije produžava na 48 sati, a kolonije su slabog rasta i male. Osnovni metod za dalju indentifikaciju je serološki, posle koga može uslediti biohemijsko ispitivanje. Kako se Salmonellae koje su značajne za veterinarsku medicinu uglavnom nalaze u grupama B,D,C i E uobičajeno je da se sprovodi rutinski postupak aglutinacije omnivalentnim i polivalentnim O- serumima.Osnova ovog metoda je O- antigena struktura Salmonellae. Konačna indentifikacija sero varijeteta zavisi od dokazivanja  H antigena koji se nalaze u flagelama što i nije bitno za Salmonellae Pullorum koja pripada grupi D .

Salmonellae Pullorum poseduju O-antigen 1, 9, i 12. Varijacije antigena 12 postoje kod Salmonellae Pullorum, ali ne i kod Salmonellae. Gallinarum. Antigeni sastav Salmonellae Pullorum je 1, 9, 12₁, 12₂, 12₃; varijacije nastaju na malim somatskim antigenima 12₂ i 12₃. Standardni sojevi Salmonellae Pullorum imaju veliku količinu 12₃ i vrlo malo 12₂, dok je kod varijantnih sojeva odnos ovih antigena obrnut. Intermedijarni sojevi obično su mešavina 12₂ i 12₃ kolonija. Međutim, analizom DNK, finger printing otisak prsta, postavljaju se izvesna nova pitanja u vezi sa ovakvim varijacijama u velikom somatskom antigenu. Sojevi sadrže i različite količine O-1 antigena. Opisani su testovi za diferencijaciju standardnih, intermedijarnih i varijantnih sojeva Salmonellae Pullorum.

 

Epizootiologija

Pulorum bolest je raširena u celom svetu. Bolest je iskorenjena u SAD i drugim razvijenim zemljama zapadne Evrope, i kod nas. Poslednja pojava pulorum bolesti u komercijalne živine u SAD zabeležena je 1991. godine, a na prostorima bivše Jugoslavije1989. godine.

Prirodni domaćin Salmonellae Pullorum su kokoške. Prirodni slučajevi pulorum bolesti opisani su kod ćuraka, morki, prepelica, fazana, vrabaca i papagaja. Takođe su opisani prirodni slučajevi tifusa kod grlica, nojeva i paunova, i pulorum bolest kod kanarinaca. Patke, guske i golubovi različito su podložni Salmoneli Pullorum, no uopšteno su rezistentni. Značajne razlike u pogledu podložnosti na pulorum bolest postoje između različitih hibrida kokošaka.  Infekcija oralnim putem,  kod novoizleženih pilića je brza, i brzo sledi masovno umnožavanje bakterija u crevima do vrlo visokog broja i intenzivno izlučivanje u fecesu. Bakterije se brzo vežu za zid creva i bivaju preuzete od strane RES-a, gde se umnožavaju, verovatno primarno intracelularno, ako su genetske strukture domaćina i bakterije odgovarajuće. Ovaj proces može da se završi uginućem. Još nije jasno da li nastaje enteritis. Neznatno oštećenja crevne funkcije može se uočiti, a nakupljanje hrane i tečnosti oko kloake ukazuje na disfunkciju creva. Ovo nije zapaženo nakon parenteralne infekcije u ogledima. Infekcija pilića starijih od nekoliko dana virulentnim sojem paratifusne salmonele, uopšteno dovodi do slabe ili nikakve kliničke bolesti. Zbog prisustva kompleksne crevne flore, razmnožavanje salmonela je manje intenzivno. Pa ipak, invazija postoji, i bakterije stižu do jetre i slezine, međutim, kako su makrofagi više inhibitorni ne dolazi do intracelularnog umnožavanja i salmonele se postepeno eleminišu. Kod koka koje nose, salmonela se lokalizuju u reproduktivnom traktu, posebno jajniku i jajovodu. Ovo izaziva nekoliko serotipova, a nedavno su se pojavili izveštaji o nalazu određenih tipova faga Salmonellae Enteritidis. Nije potpuno poznato na koji način se salmonele lokalizuju u ovim tkivima. Neka istraživanja govore o mogućnosti da salmonela inficira ćelije granuloze kod nosilja tako što okružuju preovulirajuće folikule. Drugi radovi ukazuju na infiltraciju jajovoda makrofagima na početku polne zrelosti. Ovo može biti važno za širenje infekcije Salmonellae Enteritidis i Salmonellae Pullorum iz slezine u jajovod u ovom periodu. Zbog toga dolazi do prenošenja ovih serotipova na jaja, što je značajno sa aspekta zdravlja ljudi i vertikalnog širenja infekcije na potomstvo. Do kontaminacije takođe može doći i preko fekalne kontaminacije ljuske u uzrastu nošenja. Penetracija ljuske sveže izleženih jaja salmonelama je dokazana. Serotipovi paratifusa nisu prilagođeni domaćinu niti su specifični za njega, za razliku od serotipova kao što su Salmonellae Typhi i Salmonellae Gallinarum. Salmonellae Gallinarum i Salmonellae Pullorum izazivaju oboljenje samo živine. Većina ispitivanja se sprovodi na kokoškama, a izgleda da se ćurke slično ponašaju. Postoje neki dokazi paratifusne sistemske infekcije kod plovuša. Kada su u pitanju patke, takvih dokaza je malo. Nedavno ispitivanje pokazalo je da su komercijalne linije pataka veoma otporne na sistemsko oboljenje, čak i sa Salmonellae Gallinarum, a otpornost se ostvaruje na nivou RES-a. Već je poznato da patke imaju potencijal da nose inficirana jaja.  I ako su na infekciju sa Salmonellae Pulorum prijemčive sve vrste ptica, klinički ispoljeno oboljenje javlja se kod pilića, ćurića i fazana a ređe kod drugih vrsta ptica. U prenošenju zaraze najveći značaj imaju zaražena jaja. Oko 1/3 jaja poreklom od inficiranih kokošaka sa Salmonellae Pulorum sadrži ove bakterije. Preko njih se kontaminiraju i inkubatori, odnosno aerogenim putem inficira-ju se tek izleženi pilići. Infekci-ja može da usledi i tokom transporta jednodnevnih pilića u kugijama, u kojima su izmešani zdravi i inficirani. Kasnije, infekcija usledi pugem hrane i vode zagađene izmetom obolelih.

U zaraženim jajima jedan broj embriona ugine u toku inkubiranja, a pilići koji se izlegu inficirani, brzo ispoljavaju znake bolesti - beli proliv, šire zarazu i uginjavaju tokom sledećih dana. Mortalitet varira, a u ekstremnim slučajevima dostiže i 100%. Infekcija nastaje i kod pilića uzrasta do 20 dana, kada su najosetljiviji. Letalitet može da bude 40 do 60% i više. Bolest traje nekoliko nedelja i završi uginućem ili kliničkim ozdravljenjem. Preživeli zaostaju u rasgu i ostaju kliconoše i izvor infekcije.

Uzročnik preživi nekoliko meseci u povoljnim uslovima. Slabo je otporan na povišenu temperaturu. Salmonellae Pulorum je manje otporna od drugih vrsta salmonela. Inficirani embrioni uginjavaju posle 15 dana, najčešće 17-18. dana inkubiranja, što se otkriva ovoskopijom. Na uginulim zamecima dijagnoza treba da se potvrdi bakteriološkim pregledom. Nizak procenat izleženih pilića uvek pobuđuje opravdanu sumnju na infekciju sa Salmonellae Pulorum.

Pilići koji su izleženi iz inficiranih jaja uginjavaju već 1. ili 2. dana ili posle par dana. Pilići koji su se inficirali u inkubatoru aerogenim pugem počinju da uginjavaju posle 14 dana, a u plućima imaju karakteristične promene u vidu tifoznih ognjišta i čvorića.Zdravi pilići, koji se inficiraju peroralnim putem zagađenom vodom i hranom od izmeta bolesnih, počnu da oboljevaju .posle 5 do 10 dana.

Pulorum bolest je opisana kao prirodna ili veštačka infekcija kod sisara, šimpanze, zečeva, zamoraca, činčila, svinja, mačića, lisica, pasa, lasica i pacova.

 

Klinička slika 

Pilići obole ili uginu u inkubatoru ili ubrzo po izleganju ukoliko su jaja inficirana. Kod pilića se javlja depresija, pospanost, anoreksija, gomilanje, opuštena krila, dehidratacija, otežano disanje, dijareja, nakostršeno perje, slabost i ulepljen feces oko kloake. Učestao proliv je dominantan simptom, a izmet je vodenast, zelenkaste ili beličaste boje, sličan kredi, jer je prekriven kristalima mokraćne kiseline, koja se izlučuje u velikoj količini zbog febre. Perje oko kloake je zaprljano, slepljeno, sa tragovima belie mase kao gips, a ponekad i sa tragovima krvi.

U nekim situacijama, tifus i pulorum bolest mogu ostati neprimećeni 5-10 dana nakon izleganja. Najveći mortalitet obično se javlja u uzrastu 2-3 nedelje. Preživeli pilići mogu biti značajno lakši, slabo operjali i mogu kasnije da budu loše razvijene nosilje i roditelji. U jatima koja su pretrpela tešku bolest, veći je procenat odraslih kliconoša. Mogu da se uoče i drugi znaci, kao što su slepilo, otok tibiotarzalnih zglobova, kao i humeralnog, radijalnog i ulnarnog zgloba.

Kada bolest duže traje jave se poliartritisi, naročito na tibio-tarzalnom i femoralno-tibijalnom zglobu, na jednoj nozi ili obostrano, a i na humeralno-radijalnom zglobu. Područje obolelih zglobova je izrazito otečeno. Ovo se javi posle 3 do 4 nedelje bolesti i dovodi do otežanog  kretanja, pa i uginjavanja. Većina jedinki ugine tokom nekoliko dana, a nekad bolest može da traje i nekoliko nedelja, u vidu hroničnog kataralnog zapaljenja creva.

Razni faktori utiču na variranje morbiditeta i mortaliteta: uzrast, linija, nutritivni status, organizacija jata i prisustvo drugih infekcija. Mortalitet varira od 0-100%, posebno kod pilića i ćurića. Najveći mortalitet zapaža se u toku druge nedelje života, sa brzim padom između treće i četvrte nedelje. Morbiditet je uopšteno veći od mortaliteta. Pilići izležene iz inficiranog jata odgojenog pod istim uslovima oboleće u manjem broju u odnosu na ptice koje su preživele stres usled transporta. Ekonomski gubici zbog tifusa i pulorum bolesti mogu da budu vrlo visoki, pre svega veliko uginuće, zatim troškovi hrane, lečenja, uklanjanja leševa.

 

Patomorfološki nalaz 

U perakutnim slučajevima  pulorum bolesti, pilići uginjavaju u ranom periodu nakon izleganja bez ispoljenih patoanatomskih promena. U akutnim slučajevima, nalaz je uvećanje i kongestija jetre, slezine i bubrega. Jetre su uvećane sa belim fokalnim nekrozama. Slezine su uvećane i belo zamućene. Sadržaj žumancetne kese može biti koagulisan, kremast ili kazeozan. U perikardu može biti fibrinozni eksudat, na kapsuli jetre i peritoneumu. Kod nekih ptica, beli čvorovi u epikardu i miokardu nalik tumorima sličnih kao kod Marekove bolesti. Povremeno, ovi čvorovi u srcu mogu biti dovoljno veliki da je oblik srca izmenjen. Ovo može da dovede do pasivne kongestije jetre, i nastanka ascita.

Slični mali beli čvorovi mogu da budu prisutni u pankreasu, plućima, mišiću želuca, i povremeno u zidu cekuma. Sadržaj cekuma je kazeozan a mogže da budu ispunjena krvavim sadržajem sa primesama fibrina. Kod nekih pilića vidljiv je otok zglobova sa kremastom viskoznom tečnošću. Druge promene su eksudat u prednjoj očnoj komori, otok jastučića ili zglobova krila.

Kod infekcije odraslih kokošaka nađu se promene u jajniku. Jajni folikuli su nepravilnog oblika, cistični i diskolorisani. Kod nekih se nađe neaktivan i nerazvijen jajnik.

 

Patohistološke promene

U perakutnim slučajevima, jedine značajne promene su vaskularna kongestija u različitim organima, i to u jetri, slezini, bubrezima. U akutnim i subakutnim slučajevima, tipične promene su akutna nekroza hepatocita sa fibrinoznom eksudacijom i infiltracija mešanom populacijom inflamatornih ćelija - heterofili, makrofagi, limfociti i nešto plazma ćelija. Povremeno, mogu se utvrditi granulomi u jetri, karakteristični po nekrozi i akumulaciji nekrotičnog sadržaja okruženog multinuklearnim džinovskim ćelijama. Fibrinozni eksudat može da bude prisutan na kapsuli jetre pomešan sa heterofilima i mononuklearima. U hroničnim protrahiranim slučajevima, kada se u srcu nađu beli čvorovi, nastaje hronična pasivna kongestija u jetri, karakteristična po degeneraciji hepatocita oko centralnih vena i intersticijalnoj fibrozi. U akutnom stadijumu, slezina sa fibrinoznom eksudacijom u vaskularne sinuse, a u kasnijim stadijumima multifokalna infitracija mononuklearnim fagocitnim sistemskim ćelijama koje slezini patoanatomski daju zamućen beličast izgled. Sadržaj u cekumima je nekrotičan kazeozan i nekroza sluznice cekuma sa infiltracijom heterofilima u lamina propria. U kasnijim fazama, heterofile zamenjuju limfociti, makrofagi i plazma ćelije, koji mogu da prodru do muskularisa mukoze i mišićnog sloja. Fibrinosupurativni i piogranulomatozni inflamatorni proces sa velikim brojeme bakterija je čest nalaz u žumancetnoj kesi.

Fibrinosupurativni serositis takođe je uobičajen nalaz karakterističan po eksudatu u perikardijumu koji se širi na epikard i miokard, na dodirni peritoneum, serozu creva i pleuru. Ipak, najčešće karakteristične promene mogu da se nađu u srcu i želucu. Ove promene čine lokalni fokusi nekroze sa malim brojem limfocita i plazma ćelija. U kasnijim fazama, ove ćelije mogu biti zamenjene velikim brojem slabo uniformisanih mononuklearnih ćelija tipa histiocita sa nepravilnim vezikularnim jedrom i bledo obojenom zamućenom eozinofilnom citoplazmom. Ove ćelije mogu biti poređane u vidu solidnih redova formirajući čvorove koji često prominiraju na površini epikarda. Ovakvi čvorovi patoanatomski i histološki slični su određenim tumoroznim promenama kod Marekove bolesti ili eventualno retrovirusa. Sličan proces može da se vidi i u želucu i pankreasu. Druge histološke promene utvrđene kod pilića su fibrinoheterofilni panophtalmitis, pneumonia karakteristična po infiltraciji heterofilima mešanim sa makrofagama i plazma ćelijama u intersticijumu, i fibrinosupurativna inflamacija sinovijuma.

Mikroskopske promene kod odraslih su fibrinosupurativno piogranulomatozno zapaljenje jajnih folikula koje se odlikuje nekrozom i fibrinosupurativnom inflamacijom pomešanom sa bakterijama u jajnim folikulima do hronične piogranulomatozne inflamacije. Kod mužjaka, nekroza epitelnih ćelija tubula seminifera, praćena fibrinosupurativnom inflamacijom. Druge promene su kataralni bronhitis, enteritis, intersticijalna pneumonia i nephritis.

 

Dijagnoza

Za postavljanje konačne dijagnoze neophodna je izolacija i identifikacija Salmonellae pullorum. Privremenu dijagnozu je moguće postaviti na osnovu istorije jata, kliničke slike, mortaliteta i promena. Velik značaj u detekciji infekcije imaju pozitivni serološki nalazi; međutim negativan rezultat ne treba smatrati adekvatnim za konačnu dijagnozu zbog toga što se aglutinini stvaraju 3-10 ili više dana nakon infekcije. Takođe pri interpretaciji rezultata treba uzeti u obzir da su moguće ukrtene reakcije sa drugim salmonelama npr. Salmonellae enteritidis.

Pošto je pulorum bolest sistemska bolest, posebno kod mladih kategorija pilića i ćurića, bakterije se mogu izolovati iz većine tkiva. Najčešće su zahvaćeni jetra, slezina, žumancetna kesa i cekumi, i ovi organi su poželjni za kulturu. Promenama mogu biti zahvaćeni srce, želudac, pankreas i pluća, koji takođe odgovaraju za izolaciju. Ukoliko su prisutne promene na reproduktivnim organima odraslih ptica, jajni folikuli, jajovod i testisi se mogu uzorkovati.

 

Lečenje

Različiti аntibiotici, sulfonamidi, zatim nitrofurani, i nekoliko drugih antibiotika efikasno redukuju mortalitet nastao zbog Salmonellae pullorum. Međutim, nema leka niti kombinacije kojom se može eliminisati infekcija iz tretiranog jata. Sulfonamidi koji se koriste za tretman su sulphadiazin, sulphamerazin, sulphathiaol, sulphamethazin i sulphaquinoxalin. Uprkos tome, u mnogim ispitivanjima ukazano je da i pored tretmana, značajan broj inficiranih ptica preživljava i ostaju kliconoše. Treba obratiti pažnju da se prate uputstva proizvođača u pogledu načina administracije, doziranja, trajanja terapije, i karence za svaki antibiotik pre upotrebe.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE