Ptičiji grip (avijarna influenca, klasična kuga živine)

Avijarna influenca je visokokontagiozna akutna bolest domaćih i divljih ptica, veoma retko  sisara , a pod određenim uslovima može da oboli i čovek.U zavisnosti od virulencije uzročnika, bolest može imati blaži tok u vidu blagih respiratornih infekcija i pada nosivost ili maligni tok koji se manifestuje respiratornim poremećajima,hemoragijama i nekrozama u organima, padom nosivosti, gastrointestinalnim i nervnim poremećajima i naglim uginućima ptica u visokom procentu.

Uzročnici ptičijeg gripa su virusi koji pripadaju familiji Orthomyxoviridae i rodu Influenzavirus. Razlikuju se tri tipa virusa influence (gripa) i to : A tip koji uzrokuje humanu, svinjsku konjsku, avijarnu i influencu morskih sisara, virus influence tipa B uzrokuje samo humanu influencu, a virus influence tipa C uzročnik je retkog blagog oboljenja kod svinja i ljudi. Pandemijski potencijal imaju samo virusi influence A tipa.
Virusi influence su visokospecifični virusi što znači da inficiraju samo određene vrste (čoveka, ptice, svinje, konja, foke), a samo retko i pod određenim uslovima uzrokuju infekcije drugih vrsta.
Virusi influence su pleomorfni srednje veliki virusi s jednostruko segmentiranom RNK koja igra važnu ulogu u nastanku mutacija tokom replikacije virusne čestice. Virusi poseduju omotač sa velikim peplomerama u čijem sastavu se nalaze molekuli hemaglutinina (H) i neuraminidase (N) koji su najznačajniji antigeni virusa. Oba antigena su površinska i glikoproteinske su prirode. Igraju važnu ulogu u nastanku infekcije i imunosti, a mogu se pojavljivati u različitim antigenim varijantama (H i N). Virusi influence A tipa poseduju jedan od mogućih 16 subtipova H (hemaglutinin) antigena i jedan od mogućih  subtipova N (neuraminidaza) antigena. Ptice su jedina životinjska vrsta kod koje je pronađeno svih 16 subtipova hemaglutinina influence A i svih 9 subtipova neuraminidaze što daje veliku mogućnost za stvaranje novih sojeva virusa.
Virus influence izuzetno je varijabilan i podložan stalnim genetskim promjenama (mutacijama i izmeni gena među grupama) te se pojavljuje u velikom broju podtipova i sojeva, od kojih samo manji broj dovodi do izražene bolesti kod ptica.
Postoje sojevi virusa koji uzrokuju blage infekcije ( LPAI- low pathogenic avian influenca) i veoma patogeni sojevi ( HPAI- highly pathogenic avian influenca). Sojevi virusa koji pored N (neuraminidaza) antigena imaju H5 ili H7 (hemaglutinin) subtip antigena su visokokontagiozni i ekstremnovirulentni i kod živine izazivaju visokopatogenu avijarnu influencu (HPAI) koja rezultira mortalitetom i do 100%. Ipak, nisu su svi sojevi koji sadrže H5 i H7 subtip antigena visoko patogeni ali za većinu se smatra da imaju potencijal da to postanu. Skorašnja istraživanja su pokazala da H5 i H7 subtipovi virusa, koji su nisko patogeni, posle kraće cirkulacije medju živinom, mogu mutirati u visoko patogene viruse.Visokopatogena influenca ptica azijskog H5 N1 serotipa je epizootija najširih razmera koja je do sada zabeležena. Naime, ovaj serotip virusa se pojavio 1997 godine u Hong Kongu i pored oboljenja živine prouzrokovao je oboljenje kod ljudi i smrt dečaka starog 3 godine što je prvi slučaj prenošenja influence sa ptica na čoveka sa fatalnim ishodom. U SAD je 1983/84 u cilju eradikacije bolesti prouzrokovane serotipom H5N2 žrtvovano i uginulo 17 miliona ptica.

Geografska rasprostranjenost avijarne influence

Avijarna influenca se u drugoj polovini dvadesetog veka javljala u SAD, Meksiku, Velikoj Britaniji, Holandiji, Irskoj, Australiji i drugim zemljama na različitim kontinentima. Smatra se da se oboljenje javlja endemski u zemljama dalekog istoka.

Serotip H5N1 koji je uzrokovao epizootiju u Hong Kongu 1997 g.  je prividno iskorenjen ili je možda namerno prikrivan u nekim zemljama Dalekog Istoka, da bi kasnije uzrokovao epizootiju u Južnoj Koreji 2003. godine, a već godinu dana kasnije u desetak dalekoistočnih zemalja. Od sredine decembra 2003. godine, pa do početka februara 2004. godine, epizootija ptičjeg gripa među živinom uzrokovana H5N1 virusom registrovana je u osam zemalja Azije: Republika Koreja, Vijetnam, Japan, Tajland, Kambodža, Laos, Indonezija i Kina. Mnoge od ovih zemalja nikada ranije nisu bile suočene sa epizootijom visokopatogenog ptičjeg gripa. Opisano je više različitih genotipova roda H5N1 . Takozvani genotip "Z" je dominirao u epizootijama od decembra 2003. godine.
Početkom avgusta 2004. godine, Malezija je prijavila prvu epizootiju H5N1 među živinom, postajući tako deveta zahvaćena zemlja u Aziji. Rusija je prijavila prvu epizootiju H5N1 krajem jula 2005, nakon čega je početkom avgusta i Kazahstan prijavio prve slučajeve bolesti. Uginuće divljih ptica prijavljeno je u obe zemlje. Mongolija je prijavila prisustvo H5N1 među mrtvim pticama selicama. U oktobru 2005. godine H5N1 je potvrđen kod živine u Turskoj, Rumuniji i Hrvatskoj.
Početkom 2006. godine, epizootije su zabeležene i u brojnim drugim zemljama, pa i našoj.

Epizootiologija

Bolest najčešće nastaje kao posledica direktnog kontakta sa obolelim pticama, ali i indirektnim putem jer inficirane ptice izlučuju veliku količinu virusa putem sekreta i ekskreta i tako zagađuju zemljište, prašinu, hranu i vodu. Virus može da se prenese i preko tela ili nogu životinja, kao što su glodari. Kontaminirana oprema na živinskim farmama, vozila, hrana, kavezi ili odeća, posebno obuća, mogu da posluže za prenošenje virusa sa farme na farmu. U sredinama gde postoji veliki broj zaraženih ptica, virusi ptičijeg gripa se brzo prenose sa farme na farmu kretanjem živih ptica, ljudi, kontaminiranim vozilima, opremom, hranom. Virusi ptičijeg gripa imaju iznenađujuću sposobnost da u spoljašnjoj sredini očuvaju zaraznost, posebno u površinskim vodama . Virusi suspendovani u vodi su zaraznost sačuvali više od 100 dana na temperaturi od 17 °C. Na temperature od -50°C je moguće virus čuvati beskonačno.
Glavni izvori infekcije za domaće kokoške i ćurke su divlje vodene ptice koje ne pokazuju simptome bolesti. Biotipovi virusa gripa niske patogenosti (LPAIV) koegzistiraju u skoro potpunoj ravnoteži sa svojim domaćinima (vodenim pticama). Kada se niskopatogeni sojevi virusa ptičijeg gripa - LPAIV prenesu iz svojih domaćina - rezervoara na jako osetljive vrste domaće živine, kod njih prouzrokuju pojavu blagih simptoma. Posle prenošenja u novog domaćina, bilo kod ptica ili sisara, virusi gripa prolaze brzu evoluciju: kod ovih sojeva dolazi do pojave mutacionih promena koje rezultiraju nastajanjem adaptacije - prilagođavanja na nove domaćine. Virusi gripa A, subtipovi H5 i H7, ne samo da prolaze kroz fazu adaptacije nego imaju i sposobnost skokovitog prelaza u visokopatogeni oblik - HPAIV izazivajući tako oboljenje sa malignim tokom. Kada jednom kod domaće živine nastanu fenotipovi HPAIV, oni imaju sposobnost da se prenose horizontalno sa živine nazad na populaciju divljih ptica. Osetljivost divljih ptica na oboljevanje koje uzrokuje HPAIV je vrlo različita i varira od vrste do vrste, u zavisnosti od starosti i od soja virusa.
Tokom poslednjih 50 godina bile su zabeležene samo 24 primarne epizootije, koje je prouzrokovao HPAI.
Na infekciju su najprijemčivije kokoške i ćurke, manje patke, a mogu da obole fazani, prepelice, golubovi, guske i druge ptice. Virusi ptičijeg gripa su u više prilika prouzrokovali infekciju različitih vrsta sisara naročito svinja (H1N1, H3N2). Zabeleženi su slučajevi oboljenja kod mačaka, majmuna i minka. Prirodna infekcija sa H5N1 bila je opisana kod tigrova i drugih velikih mačaka u zoološkom vrtu u Tajlandu, jer su ove životinje hranili leševima živine koja je bila zaražena virusom .
Pored direktnog prenošenja, kod sisara je značajan i indirektni način prenošenja preko vode koja je kontaminirana virusima i preko predmeta.
Čovek takođe može biti potencijalni domaćin za viruse ptičijeg gripa. U slučaju H5N1 rizik direktnog prenošenja sa ptica na čoveka izgleda da je najveći kod lica koja su u bliskom kontaktu sa živom zaraženom živinom ili sa predmetima koji su kontaminirani izlučevinama zaražene živine. Rizik od zaražavanja je najveći pri klanju, čišćenju perja i rezanju mesa živine. Za sada nije utvrđeno zašto neki ljudi obolevaju, a drugi ne, iako su bili podjednako izloženi virusu.

Patogeneza

Nakon ulaska u organizam primarna replikacija virusa odigrava se u intestinalnom i respiratornom traktu. Epitelne ćelije ovih sistema produkuju enzime (proteaze) koji omogućavaju cepanje molekula hemaglutinina virusa i njihovu aktivaciju i ulazak u ćeliju. U drugim organima samo molekuli hemaglutinina virusa visoke virulencije mogu da budu razloženi. Na taj način nastaje infekcija drugih tkiva i organa. Nakon viremije, kod infekcije visokovirulentnim virusima nastaju multifokalne nekroze u limfnim tkivima i organima što rezultira pankreatitisom, miokarditisom, miozitisom i encefalitisom.

Klinička slika

Inkubacija bolesti kod ptica traje od nekoliko časova  do 5 dana, a u pojedinačnim slučajevima oboljeja u jatu može trajati i do dve nedelje. Simptomi bolesti zavise od soja virusa i njegove virulencije, vrste i starosti jedinke, prisustva sekundarnih mikroorganizama, uslova držanja,  ishrane itd.
U slučaju infekcije virusima slabije virulencije smanjuje se nosivost i javljaju se respiratorne smetnje (kašalj, kijanje, suzenje, sinuzitis), anoreksija i depresija, a mortalitet je povećan. Ukoliko su loši higijenski uslovi držanja živine i ukoliko dođe do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija mortalitet može da dostigne do 70%.
U uslovima intezivne proizvodnje živine prvi znak oboljenja su nagla uginuća. U perakutnim slučajevima tok bolesti može da bude toliko kratak da se i ne zapaze simptomi bolesti.  Mortalitet u toku nekoliko dana može da bude i do 100%. Kod ptica se zapaža potpuni pad nosivosti, respiratorni poremećaji, ronhi, suzenje, sinuzitis i ređe proliv. Obolele kokoške prestaju uzimati hranu, nevesele su, jako malaksale i pospane, krila su im obešena, oči poluzatvorene i slabije reaguju na okolinu.
U subakutnim i hroničnim slučajevima javljaju se  cijanoza i supkutani edemi glave i vrata sa vezikulama i ulceracijama na kresti. Iz nosa i usta se cedi serofibrinozni ili mukopurulentni iscedak. Pred smrt ptice zabace glavu na leđa ili opuste glavu napred udarajući kljunom u zemlju. Izuzev perakutnih slučajeva, bolest traje 2 do 8 dana i obično završava uginućem.
Nervni simptomi bolesti najčešće se javljaju kod laganog toka bolesti, kod manje prijemljivih grla i obično pri kraju epizootije. Nervni simptomi su u vidu oboljenja centralnog nervnog sistema, javljaju se grčevi i nepravilno kretranje unazad, u krug, prevrtanje i neprestano okretanje glave u krug. Zapaža se zavijanje glave duž osovine vrata-tortikolis. U nekim slučajevima postoji samo poremećaj u koordinaciji kretanja. Oboljenje nervnog sistema predstavlja lakši oblik bolesti koji životinje često iako u manjem broju prebole.  Kod pataka bolest ima blaži tok i uglavnom se javljaju respiratorne smetnje, sinuzitis i blefaritis.

Patomorfološke promene

U perakutnim slučajevima nalaz je često negativan  ili se nađu poneke tačkaste hemoragije na serozi grudne kosti, epikardu i peritoneumu, masnom tkivu, mišićnom delu želuca, sluznici disajnih puteva , a može se zapaziti i hiperemija bubrega.
Usled promena u zidu krvnih sudova krvarenja su redovan nalaz u svim tkivima i organima. Vazdušne kese su ispunjene fibroznim eksudatom, a sluznica traheje je edematozna i prekrivena naslagama. Na plućima se zapažaju kongestija, edem i krvarenja i akutna bronhopneumonija. U nadbubrežnoj žlezdi nastaju nekroze, a Bursa Fabricii je atrofična. Kresta i podbradnjaci su tamno-plavocrveni, a konjuktive zacrvenjene. U potkožnom tkivu vrata i grudi, a ponekad i u perilaringealnom i perifaringealnom vezivnom tkivu zapažaju se edemi. U tankim crevima mogu da se nađu nekrotična ognjišta i difteroidne naslage ili promene u vidu ulceracija i butona. Jetra je hiperemična i na njoj se ponekad mogu zapaziti nekrotična ostrvca. Patohistološkim pregledom CNS-a zapaža se negnojni leptomeningitis sa diseminovanom fokalnom mikrogliozom i nekrozom vaskularnog endotela uz mononuklearnu ćelijsku infiltraciju oko krvnih sudova. Zapaža se degeneracija i nekroza neurona.

Dijagnoza

Definitivna dijagnoza zasniva se na izolaciji virusa. Neophodna je identifikacija prouzrokovača HPAI, radi diferencijacije od relativno avirulentnih tipova virusa.  Materijali za laboratorijsku dijagnostiku su feces, bris kloake i oronazalni bris. Takođe se mogu uzeti i uzorci tkiva traheje, vazdušnih kesa, pluća, digestivnog trakta, slezine, bubrega, mozga, jetre i srca. Izolacija i identifikacija virusa se vrši na pilećim embrionima starim 9 do 11 dana. Za 4 do 7 dana dolazi do uginuća embriona, a alantoisna tečnost se testira na hemaglutinaciju eritrocita kokoški. Za dokazivanje prisustva virusa u materijalu koriste se AGID, ELISA i RT-PCR. Od seroloških testova koriste se AGID i HA-IHA (test inhibicije hemaglutinacije).
Za procenu virulencije virusa koristi se određivanje sekvence aminokiselina u molekulu hemaglutinina virusa.

Terapija

Ne sprovodi se !

Profilaksa i kontrola

Za očuvanje teritorija slobodnih od zaraze potrebno je sprečiti unos kliconoša ili sekundarnih izvora zaraze. Ptice se mogu uvoziti samo sa lokacija na kojima nije izolovan ni jedan slučaj zaraze u poslednja tri meseca, a karantin za ptice u slučaju influence  iznosi 21 dan. Veoma je bitno sprečiti kontakt domaćih i divljih ptica što nije lako. U slučaju da se influenca pojavi, neophodno je da se izoluje celokupna populacija ptica, a zatim se sve jedinke, oprema i otpad koja je bila u kontaktu sa jedinkama neškodljivo uklanjaju. Na farmama se sprovode rigorozne mere dezinfekcije. Ograničavanje i zabrana kretanja žive živine unutar jednog regiona je veoma značajna mera kontrole i sprečavanja širenja infekcije. Sumnjiva jata drže se  izolovana i posmatraju se četiri nedelje.  U regionima gde se influenca ptica enzootski pojavljuje sprovode se mere koje imaju za cilj eradikaciju oboljenja.

Ptičiji grip i oboljenje kod ljudi

Duže vremena se smatralo da pičiji virusi ne prelaze ili teško prelaze direktno  sa ptica na čoveka, da je razmnožavanje virusa ograničeno u organizmu ljudi i da su ptičiji virusi praktično bezopasni za čoveka. Ptičiji virusi influence, serotipovi H7N7 i H9N2 izazivaju blage infekcije kod ljudi  za razliku od serotipa H5N1 koji uzrokuje veoma ozbiljno oboljenje . U Hong Kongu su se u prošlosti javile dve epidemije. U 1997. godini, kada je prvi put zabeležena infekcija ljudi koju je izazvao H5N1, virusom se zarazilo 18 ljudi, od kojih je 6 umrlo. Početkom 2003. godine, virus je izazvao infekciju kod dve osobe, od kojih je jedna umrla. Za razliku od uobičajenog sezonskog gripa , gde infekcija uzrokuje blaže respiratorne simptome kod većine ljudi, oboljenje koje izaziva H5N1 je praćeno neuobičajeno agresivnim kliničkim tokom i visokom smrtnošću. Primarna virusna pneumonija je uobičajena pojava kod takvih bolesnika. Više od polovine inficiranih ljudi je umrlo. U dosadašnjoj epidemiji većina slučajeva se pojavljuje kod prethodno zdrave dece i mladih odraslih osoba, koji su bili u bliskom kontaktu sa obolelom živinom. Za većinu ljudi rizik da obole od ptičjeg gripa je mali, jer je ovo pre svega bolest ptica i infekcija se uglavnom ne prenosi na čoveka. Potencijalnu opasnost za čoveka predstavlja direktan kontakt sa zaraženom živinom ili površinama i predmetima koji su kontaminirani izlučevinama inficiranih ptica.Virus H5N1 još uvek ima genom ptičijeg virusa influence tipa A jer nije pretrpeo rekombinaciju sa humanism virusima influence, tako da se virus još uvek ne prenosi sa čoveka na čoveka.Da je pak došlo do rekombinacije između ptičijeg virusa i humanog virusa gripa, infekcija bi se prenosila sa čoveka na čoveka i imala bi pandemijski potencijal. Do sada su pandemije gripe kod ljudi nastajale nakon rekombinacije ptičijeg ili animalnog virusa influence tipa A sa humanism virusima influence tipa A. U podesnom domaćinu ptičiji ili animalni virus ii humani virusi influence tipa A istovremeno se razmnožavaju dajući novi podtip humanog virusa influence tipa A kao ishod rekombinacije gena.U slučaju da nastane novi podtip virusa  takav virus bi predstavljao veliku opasnost, imao bi pandemijski potencijal, brzo bi se širio i izazivao smrt u visokom procentu jer na novonastali podtip virusa ne postoji imunitet u populaciji. U slučaju virusa H5N1 , molekularnim metodama je dokazano da su svi oboleli do ptičijeg virusa H5N1 i da nema rekombinacije ptičijeg i humanog virusa i da nije nastao novi podtip koji bi uzrokovao pandemiju i interhumani prenos virusa.
Počev od 16.veka postoje pisani tragovi da se u svakom veku javljalo po 3 pandemije gripa. Poznate su pandemije gripe od 1889-1892, zatim Španski grip 1918 god od kojeg je umrlo preko 30 miliona ljudi, Azijski grip 1957 god i pandemija u Hong Kongu 1968 god.

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

Literatura:

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.
Trumić P., Zaraze domaćih životinja, II specijalni deo, Beograd 1962.
Valčić M., Robertson I., Kulišić Z., Goss S., Specijalna epizootiologija, Compedium bolesti sa liste A i značajnih bolesti sa liste B Međunarodne organizacije za epizootije (OIE-a), Beograd 2004.

Izvori sa interneta:

Ilić M., Ptičiji grip, medicinski fakultet, Univerzitet u Kragujevcu, 2006. http://www.medicinskicasopis.org/pdf/br%203/sr/Full/Pticji%20grip.pdf

http://www.markocim.com/Pticji_grip01_srp.htm

http://www.izjzv.org.rs/PIO-pticiji_grip.htm